Pročitaj mi članak
Српско друштво је одавно дубоко подијељено и тешко је сјетити се неког догађаја или државног питања у последњих двије стотине година око кога је владало национално јединство и концензус политичких група. Тако је било онда, а тако је и данас, када је квалитет људи лошији, а очекивања већа. За разлику од неких претходних генерација, посттитоистичке су огрезле у конформизму, егоизму и псеудо-егалитаризму. Не постоји минимум националне, класне и друштвене свијести те је међународним факторима умногоме олакшан посао манипулисања овом аморфном масом.
На политичкој сцени се учврстила власт која, по први пут од враћања вишестраначког система, нема озбиљну опозицију те је без страха од изборног пораза расписала нове пријевремене изборе како би искористила релативну популарност и компромитованост опозиционих првака, који су од 2000.године до 2012.године демонстрирали неспособност и корумпираност. Резултати тих избора неће донијети никакав суштински напредак као што то нису донијели ни сви претходни избори, гласања и референдуми, јер је систем труо зато што су гласачи и прваци трули. Политичари бившег ДОС-а, извучени из нафталина, уз пар “ експерата“ сумњивих биографија, неће поразити садашњу клику на власти.
Основа сваког економског, политичког, војног и културног пада лежи у паду морала, јер као што болестан организам разједа сам себе, тако и болесне нације урушавају своје институције. Тај процес се не може зауставити бесконачним изласцима на изборе, нити партијашком политиком, нити даноноћном лармом на телевизијама и друштвеним мрежама, већ једино дјеловањем на личном плану.
О предстојећим изборима, односу Србије и Русије, профанизацији политичке кампање као и перспективи младих и образованих Срба, разговарали смо са Новаком Драшковићем, будућим правником, колумнистом и чланом Напредног клуба.
Како гледате на предстојеће локалне и парламентарне изборе у Србији и штa они могу ново донијети на политичкој сцени?
Предстојећи парламентарни избори представљају врхунац партијашког схватања политике у Србији. Расписани су у време номинално велике и унутрашње и спољне политичке стабилности. Владајућа коалиција има преко 200 посланичких места у сазиву парламента, од чега њена главна странка, СНС, преко 150. Јасно је, дакле, да су напредњаци преполовили сопствени мандат сигурни у понављање сличног резултата на предстојећим превременим изборима који, из њиховог угла гледано, немају никакву другу сврху, осим да две године апсолутне власти претворе у четири . Изборни систем у Србији одређен уставом и законима дозвољава такво понашање, па ко губи, нема права да се љути. То посебно важи за опозицију која, као политичка формација која је по дефиницији расположена за сваке нове изборе, као да од њих зазире.
Преурањена договарања свакога са сваким и никога ни са ким на опозиционом делу страначког спектра одишу скоро хистеричним страхом. У таквој поставци ствари, тешко је замислити да ови избори донесу ишта ново. Ипак, постоје фактори који ствари могу унеколико да промене, а међу њима бих издвојио онај страни, као и онај евроскептичне, „патриотске“ опозиције.
Након четири године власти какви су резултати СНС-а?
СНС је врло шаролика странка која у свом врху окупља људе различитих идеолошких опредељења и спољнополитичких афинитета. Као што је погрешно такав амалгам разних састојака посматрати као нешто хомогено, једнако је погрешно и њихову владу оцењивати једном оценом. Ипак, ако бих на то био приморан, дао бих им пролазну двојку. На пољу економске, социјалне и културне политике, СНС је у пуној мери наставио континуитет свих претходних постпетооктобарских влада, па би по том основу добио чистог кеца. Исти је случај и са њиховом политиком према јужној српској покрајини, Косову и Метохији.
Оно што СНС обезбеђује пролазну оцену, и то једва, јесте њихов однос према Руској Федерацији и притисцима које Србија са Запада трпи не би ли постала део русофобног европског блока. Председник Николић, иако формално није члан СНС-а, ипак је потекао из те странке у којој још увек има доста „својих људи“. Он би добио оцену већу од оне остатка српских власти, па би њоме, посредно, подигао и страначки просек. Доследну подршку коју даје председнику Републике Српске, Милораду Додику, бих издвојио као досадашњи врхунац његовог политичког деловања, док бих неувођење санкција Русији и победу над „Косовом“ у УНЕСКО-у издвојио као највеће успехе владе Србије.
Примјетно је да се последњих шест мјесеци ствара нова коалиција про-западних странака које су пропале након 2012. године. Неки је зову новим ДОС-ом и сматрају да би им требало дати нову шансу. Колико таква коалиција има шанси на успјех 2016. године?
Таква коалиција се у овом тренутку још увек не чини извесном, а полууспешни или неуспешни покушаји да се она оформи делују гротескно. Када се погледа историјат међусобних односа различитих страначких лидера ове евентуалне коалиције, види се огроман степен сујете и петпарачких личних завада. Делује скоро невероватно само постојање импулса да се ти људи уједине, независно од тога да ли ће до таквог исхода доћи, или не. Мислим да тај импулс може да се објасни двојако. Први његов узрок је жеља да се по сваку цену уђе у парламент и сачува, ако не и обнови, посрнула политичка каријера. Након деценије или више проведене у политици, српски страначки лидери мало шта друго умеју да раде. За њих је политичко преживаљавање, ма у ком облику, апсолутни императив. Други фактор, много опаснији јесте утицај страних центара моћи.
Мејнстрим медији Србије, који припадност нашој земљи могу да установе искључиво по географском и језичком фактору, под огромним су утицајем странаца. Преко њих, они се у последње време из петних жила упиру да оживе једног новог досовског Франкенштајна. Њихов интерес у слабљењу моћи СНС-а и последично повећаној „кооперативности“ ове странке биће пресудан у коначном обликовању проевропске опозиције у Србији. Ипак, мислим да ће, у за њу најповољнијем случају, ова коалиција моћи да обезбеди парламентарни статус својим странкама и мало шта преко тога.
Какве су шансе коалиције ДСС-а и Двери на предстојећим изборима?
У односу на тренутни ванпарламентарни статус који ДСС-Двери уживају, њихова коалиција, релативно гледано, можда има и најбоље шансе на предстојећим изборима. За њих би улазак у скупштину био не само довољан, него и највећи реално остварив успех, а он им је већ на дохват руке.
Појавом друштвених мрежа дошло је до даље профанизације политичке кампање у којој учествују јавне и полујавне личности, без формалног образовања и конкретног политичког дјеловања, који за власт или опозицију одрађују посао анимирања потенцијалних бирача. Захваљујући друштвеним мрежама добили смо и појам ботова који некритички, навијачки и пристрасно пујдају грађане. Како гледате на тај феномен дневнополитичке каљуге – ако се та ријеч уопште може користити за њих?
Као што сте рекли, живимо у времену у којем јавним простором, био он овај на интернету или неки други, дивљају припадници полусвета.
Тастатура је данас довољна да сваког човека с вишком самопоуздања, а без стида, лансира као новинара, колумнисту, друштвеног хроничара, аналитичара… У њиховој популаризацији, традиционални мејнстрим медији учествују једнако колико и модерни електронски. Социјалне мреже су донеле и нове феномене попут „Инстаграм краљева“ и „утицајних твитераша“. Инфлација „јавних“ личности које свој статус остварују искључиво захваљујући поседовању неколико комада елетронике потпуно је обезвредила већину садржаја који се могу наћи на мрежи. Стаљин је својевремено одлучио да интелектуалце ненаклоњене бољшевичкој власти уништи не тако што ће их затворити или побити, већ омасовити. Чини се да је и данас управо једно такво омасовљење одговор који светске елите дају на феномен практично неограничене слободе мисли у свету електронске комуникације. У том смислу, ми смо само део широких глобалних кретања на која можемо мало или нимало да утичемо.
Ипак је остављено довољно простора да се игноришу припадници ријалитизације политике и друштвених проблема. Да ли се њима може парирати на истим медијима другачијим, критичкијим и одговорнијим наступом?
Њима се не може, него мора парирати. Ипак, резултати тог процеса неће бити спектакуларни. У најбољем случају, доћи ће, као што и долази, до раслојавања интернет публике на ону гладну ријалити садржаја, и ону гладну информација које се не могу добити путем класичних медија.
Као будући правник, како бисте оцијенили ситуацију на Вашем факултету?
У савременом свету, десница је постала више од једног идеолошког правца, постала је уточиште за све оне који траже аутентичну слободу говора. Правни факултет је вероватно последње уточиште деснице на Београдском универзитету.
Шта је са осталим факултетима као упориштима будуће националне елите?
О другим факултетима не могу да дајем коначне судове, већ само тренутне импресије. Чини ми се да на факултетима који не спадају у домен изучавања друштвених наука политичке писмености на институционалном плану нема. Све је на појединцу. Што се других друштвених факултета тиче, на њима постоје поједине групе људи, неретко удружене и у званичне кружоке, које и те како завређују епитет будуће националне елите. Што се пресека њихових факултета у целини тиче, бојим се да ствари не стоје ни приближно добро.
Да ли довољан број младих завршава факултете и какву перспективу може имати држава гдје је број факултетски образованих испод 10% те улогу интелектуалаца узимају особе које можда немају ни завршену средњу школу? Приличан је број посланика власти и опозиције који се ни не сјећају какве су дипломе фалсификовали.
Ствар једнако опасна недовољно образованом становништву јесте популација испуњена трећеразредним кадровима хиперпродукованих, сумњивих диплома. Мислим да Србија нема проблем с бројем људи који заврше факултете домаћих државних универзитета, нити с образовањем које ти људи с њих понесу, већ с одсуством система који би их упослио и пружио им прилику да помогну и себи и својој држави. Када би се формулисала и спровела мудра политика опште обнове наше посрнуле привреде, мислим да би се за њу нашло више него довољно домаћих стручњака. Уосталом, ми смо земља чувема по вишедеценијском „одливу мозгова“, тј. извозу врло квалитетних високообразованих кадрова на страна тржишта рада. Јасно је да проблем не лежи у људима који су конкурентни на најзахтевнијим светским тржиштима, већ у одсуству прилика на домаћем.
Што се образовања наших парламентараца тиче, мислим да се ради о једној исувише експлоатисаној причи која се претвара у фолклорно испољавање комплекса ниже вредности. Народна скупштина је то што јој име каже, скуп представника народа, потеклих из народа и једнаких људима који их бирају. Не ради се, не дај Боже, о каквој експертској комисији која би, по правилу, била израз страног утицаја, а не одраз домаћег избора. Према томе, мислим да у парламенту има места за људе свих професија и образовних профила.
Како бисте упознали јавност са радом Ваше организације?
Мислим да је јавност довољно упозната с радом Напредног клуба. Наша организација постоји од 2007. године и сваког августа месеца издаје Извештај о правима српског народа у региону, по теми и садржају јединствену студију о актуелним проблемима наших сународника ван матице. Поред тога, Напредни клуб се истакао извештајем о регионализацији и последичној иницијативи да се укине једна од последњих титоистичких творевина у Србији, Аутономна Покрајина Војводине. Оно што нас разликује од већине других организација сличног типа и modus operandi-ја је чињеница да смо самостални у сваком, па и оном најбитнијем, финансијском смислу. Све трошкове организације, која је иначе непрофитна, сносе њени чланови, као што се сваки пројекат заснива искључиво на нашем ентузијазму и слободном времену. Такође, НК се не либи да отвори она питања која су у вишедеценијској политичкој пракси постала својеврстан табу.
Како гледате на односе Србије и Руске Федерације и да ли се они могу битније поправити у будућности?
Односи Србије у Руске Федерације су добри, али ни приближно онолико колико би требало да буду и колико могу да буду. За Русију је Србија одлична шанса, а за Србију је Русија једина шанса, дугорочно геополитички гледано. Ипак, мислим да је одговорност за недовољну оствареност међусобних веза више на Русији него на Србији. На старијем и моћнијем партнеру је да води однос с млађим и слабијим, а на млађем је да прати и успут чува своје интересе и старијег партнера ка њиховом остварењу усмери. Према томе, релативно посматрано, мислим да Србија више излази у сусрет Русији, него обрнуто. Незавидан положај у којем се наша земља налааи само подцртава ову тврдњу.
Да ли могуће унаприједити рецимо војну сарадњу обзиром да је Србија окружена НАТО државама?
Колико је мени познато, Русија и НАТО пакт нису у рату, нити су, барем још увек, у тако захладнелим односима који би могли да предвиде неки озбиљнији сукоб. Њихови званичници се међусобно називају партнерима, сарадницима. Према томе, не видим проблем да Србија, као самостална држава у номинално добрим односима са северноатлантским пактом, продуби и војну сарадњу с једним од његових глобалних партнера, у овом случају Руском Федерацијом.
Када бисмо се искључиво држали изјава дипломатије НАТО-а и Русије, али и наших званичника, у оваквој поставци ствари не би било ничег спорног. Ако, пак, нечег спорног има, онда је крајње време да се та препрека обзнани и да као грађани Србије коначно сазнамо у каквом смо заиста безбедносном положају. У противном, остају нам тихе претње НАТО пактом које, парадоксално, долазе управо од оних који се најгрлатије залажу за наше утапање у овај војни савез. Такво лицемерје је мучно гледати и ми као народ нисмо обеавезни да га трпимо.
Како видите себе за десетак година и да ли вјерујете да је могуће промијенити кризу морала која је основа економске и политичке кризе нашег друштва?
Кроз десет година, себе видим у Србији и то је једина константа сопствене будућности у коју сам прилично сигуран. За све остало, време ће показати.
Добро сте запазили да је вредносна криза она која индукује и одређује све друге кризне појаве, од политичких и економских па надаље. Према томе, питање да ли је могуће променити тај темељни узрок лошег стања у којем се налазимо своди се на питање да ли можемо да опстанемо, или не. Наравно, не говорим о биолошком опстанку појединаца, већ духовном опстанку читавог народа. Иако нам тренутне околности можда не дају за право, верујем да треба да будемо оптимисти. Ја, свакако, јесам.
За Принцип разговарао: Стефан Бранисављевић
