Pročitaj mi članakEvropska unija očekivala je da će dogovor u vezi granica na Balkanu biti model mira, ali da se onda sve urušilo, ocenio je "Njujork Tajms".
„Њујорк Тајмс“ објавио је текст о граничним споровима који постоје између бивших југословенских република, укључујући Србију.
Година на измаку требало је да буде година у којој су Словенија и Хрватска, чланице ЕУ и НАТО, тријумфално окончале 26. годишњи гранични спор у Пиранском заливу после пресуде међународног суда у јуну, али, како је подсетио „Њујорк Тајмс“, то се није догодило.
Пропадање споразума оставило је ЕУ „узнемирену“ и „висе него мало забринуту“, с обзиром да је тај договор требало да буде пример пријатељског решења сукоба за све остале земље Западног Балкана које желе у Унију, навео је „Њујорк Тајмс“.
Брисел би могао да буде у још тежој години него што је то била 2017. година, у којој су вођени преговори о изласку Велике Британије из ЕУ, сматра „Њујорк Тајмс“, наводећи примере дугогодишњих граничних спорова на југоистоку Европе.
Ту су гранични спор између Хрватске и Србије на реци Дунав, недалеко од села Батина, затим спор Босне и Херцеговине са Србијом и Хрватском, спор између Србије и Косова, Косова и Црне Горе и спор око имена између Македоније и Грчке, наводи се у тексту америчког листа.
„Њујорк Тајмс“ је подсетио да је Словенија, која је постала члан ЕУ 2004. године, годинама блокирала прикључивање Хрватске Унији управо због спора око неколико квадратних метара у Пиранском заливу.
Аналитичари сматрају да је ЕУ потценила тежину терета коју собом носе гранични спорови у региону.
Спор између Хрватске и Словеније је знак да земље у региону можда нису у стању да избегну неке свађалачке навике, констатује „Њујорк тајмс“.
Немачки дневни лист „Велт“ се јуче, такође, позабавио спором између Хрватске и Словеније, називајући га „потпуно бизарним“.
Немачки лист пише да се хрватско-словеначка арбитража претворила у „мрачан преседан“, из којег је изашло још „интерног стреса за ЕУ“.
„Упућени у бриселске ставове су забринути да би инсистирање Европске комисије на признавању арбитраже у Хрватској могло бити интерпретирано као једнострана подршка Словенији, те Хрватску још више гурнути у савез с националистима из Мађарске и Пољске“, закључује Велт и завршава констатацијом да би такав развој догађаја „дугорочно представљао постављање експлозива под цели европски пројект“.
