Прочитај ми чланак
(Драгомир Анђелковић)
Када се Србија 1999. године суочила са НАТО агресијом, Белорусија се као ретко која земља солидарисала са нама. Штавише, у јеку ваздушно-ракетних удара по циљевима у Србији, белоруски председник Александар Лукашенко, буквално ризикујући живот, долетео је у Београд како би исказао подршку нашем народу. Настојао је, колико год је могао, да приволи администрацију Бориса Јељцина да нам истински помогне, а не да од читаве кризе прави само позориште за унутрашњополитичку употребу и прилику за добијање повољних западних кредита. Но, тадашњи руски режим – заокупљен пљачкањем свог народа, снисходљив према западу а равнодушан и према виталним руским интересима – ништа није урадио за Србију.
Говорећи о тзв. косовској кризи, Александар Лукашенко је пре неколико година поновио свој став из 1999. године, тј. да је требало бранити Србију. Како је нагласио, „ми и Русија имали смо све потребно за тако нешто“. Лукашенко је подвукао да српски народ, нападнут од стане НАТО снага, није смео да буде препуштен суровој судбини коју су му наменили. Како је без околишења рекао: „то је била издаја“. Наравно, не од стране руског народа, већ његове тадашње саможиве и анационалне власти. А да се она другачије поставила, освешћена и консолидована Путинова Русија данас засигурно не би бранила виталне националне интересе на својим западним границама. Но, то је већ комплекснија прича. Вратимо се сада белоруском председнику и његовој посети Србији.
Пријатељске изјаве у вези са Србима којих смо се сада присетили, и тако солидаран однос према нама када смо били у најтежем положају, није имао ни један други светски политичар значаја Лукашенка. И то би превасходно морали да имамо у виду и искрено ценимо, шта год мислили о политици или идеологији белоруског лидера. Наравно, ако имамо бар мало осећаја за елементарни људски ред.
Међутим, официјелни Београд за владе ДС-а не да то није чинио, већ се према Минску поставио као разне, према глобалним моћницима удворичке државице, у односу на нас током 90-их година прошлог века.
На захтев ЕУ, како би се и на тај начин квалификовали за статус кандидата, прошла власт је одлучила да уведе санкције Белорусији. Ипак, од средине 2012. године, у оквирима простора који је остао после, са наше стране већ усвојене негативне димензије политике Брисела према Белорусији, нова српска администрација није ишла даље антибелоруским путем. Настоји, колико год је то реално с обзиром на наш положај, да развија добре односе са Минском. Уосталом, Србија као кандидат за чланство у ЕУ и нема обавезу да води истоветну спољну политику као Унија, већ искључиво да настоји да се њој, у складу са својим интересима, дугорочно прилагођава. Ту постоји довољно велики раскорак да можемо да задржимо став који нам одговара у вези са Белорусијом и многим другим питањима. Друга ствар је атлантистичка острашћеност неких наших друштвено-политичких кругова или, са националног становишта неконструктивна, њихова склоност фанатичном додворавању Бриселу и Вашингтону.
Србија према Белорусији не само што има једну врсту моралног дуга, већ постоје и уистину добри основи за економску и сваку другу сарадњу са том земљом. Коначно, евентуално негативан однос према Минску баца сенку и на, за нас и те како вишеслојно битне, односе са Москвом. А аргумент да се удаљавамо од ЕУ ако се на спољнополитичком пољу не понашамо као „већи католици од папе“, потпуно је бесмислен. Ако ЕУ има интерес да у своје редове прими Србију, то ће и учинити. Наш однос према украјинској кризи или Белорусији, макар у овој фази евроинтеграција, далеко је од тога да је од пресудног значаја за њихов предстојећи развој.
Упркос томе, неки наши медији који сада воде хистеричну капању против председника Николића због тога што ће у званичну посету Србији примити Лукашенка, стварају лажну слику да је другачије. Представљају све малициозно као неку врсту скандала, тј. пример „лупања контре прокламованој политици Владе Србије да у свему следи спољну политику ЕУ“. И то раде на начин да, исти ти који често ниподаштавају Вучића, сада њега имплицитно хвале као посвећеног Европејца, док с друге стране наводе Николића као неког ко нас малтене води у Азију. Јасно је да су то глупости и подметачине. Од тврдње да је Влада спремна да у свему следи спољну политику ЕУ – што видимо да не стоји на примеру нашег одмереног односа према Русији – до патетичног па и политички некоректног стављања Азије у пежоративни контекст, а нас на неку евроазијску магистралу.
Циљ је да се, ако је то могуће, закува сукоб у редовима актуелне власти, односно да се она у целини што више омаловажи. У питању је само један од сегмента оркестриране кампање против ње која се по разним основима сада води. Наравно, у свему има још нечега: денунцијације. Релевантни западни центри моћи се подсећају да ови што сада држе власт у Србији, макар са Бриселом и Вашингтоном и сарађивали, то по многим питањима чине изнуђено и ограничено. Нису баш ради да Србија постане нека нова евроатлантска перјаница на европском (југо)истоку. Једна ствар је настојање да се балансира како се не би удавили у немирним геополитичким водама, а друго је претворити се у ударну песницу у корист туђих а науштрб својих интереса!
А неки у Србији желе да наша земља крене баш у том смеру и нуде се да је на такав начин поведу. Опет, они који из иностранства настоје да нас утерају у, формалне или за почетак макар суштинске, атлантске оквире, то користе како би додатно, изнутра, извршили притисак на власт да им се потпуно поклони, односно како би је ослабили да у погодном моменту буде уклоњена, ако то не буде спремна да учини. Онда би, ваљда се то жели, Србију повели они за које су оличење Сатане – Путин, Лукашенко и сви они који нам никакво зло нису учинили, док се са страхопоштовањем, готово култно, односе према политици коју симболише агресија на нашу земљу, окупација Косова и Метохије, поткопавање Републике Српске. Ко год у патриотском жару то превиђа, ваљало би мало озбиљније да размисли о томе колика је разлика између изнуђене колаборације и, са друге стране, идентификације са агресором! Да је тако упечатљиво, сведочи и немало тога малициозног што се сада пласира јавности у вези са посетом Лукашенка Београду.
(Данас)
