Pročitaj mi članak
(Прес РС)
Опет ћемо спојити Сарајево са Дамаском, Бенгази са Ерзурумом и Батумом, без иједног непријатеља, без непоштовања било кога… Можда се то вама сада могу чинити потпуно различите земље, али пре 110 година Јемен и Скопље су били део једне државе… Када ово кажемо, други нам говоре да смо неоосманисти. Неко споји читаву Европу и због тога није „нови Римљанин“, а онај који споји Блиски исток, тај је „нови Османлија“. Наш циљ никада нису биле туђе територије, нити ће икада бити…
По већ препознатљивом бизарном садржају и патетичном стилу, није тешко погодити да су ово речи турског шефа дипломатије Ахмета Давутоглуа. Према агенцији Анадолија, изговорио их је пре десетак дана у Бурси у оквиру „Програма у организацији“.
Брисел и Станбол
Ахмет „рече и остаде жив“, како су некад деца коментарисала када неко баш нешто крупно „извали“. Али, у ових неколико цитираних редова има тога толико да аналитичар не зна одакле да почне. Најупадљивија је аналогија између пројекта „уједињења бивших турских окупационих зона на Блиском истоку и Балкану“, коју промовише званична Анкара, и „уједињења Европе“, коју су својевремено покренули Моне и Шуман, наводно, по узору на Римско царство. Укратко, сматра Давутоглу, ако сте ви тамо у Бриселу могли да „обновите Римско царство“, зашто и ми у Стамболу не бисмо могли да „обновимо Отоманско царство“. Постоји бар једна ситна разлика. За чланство у ЕУ „бивше римске колоније“ куцају на врата, подносе молбе за пријем, испуњавају услове, пролазе више фаза, па и сама Турска то чини већ 30 година. Анкара се, напротив, колико агресивно, толико, бар за сада, безуспешно намеће као стожер окупљања својим бившим пашалуцима на Балкану, односно њеним неисламизованим већинама. Било тако што им нуди обнову анахроног „просперитета и славе“ из времена средњовековне окупације, било да јалово посредује у савременим конфликтима између хришћана и муслимана, било да безуспешно иницира формирање Балканског парламента са седиштем у Истанбулу итд.
Када Давутоглу каже да Турској „никада нису биле циљ туђе територије, нити ће икада бити“, за други део тврдње могло би да му се поверује да нема оног првог који је напросто историјска неистина. Да ли је могуће да се код министра спољних послова једне велике земље, који је уз то и угледан професор међународних односа, заиста ради о толикој свесној обмани или несвесној самообмани да хоће да каже да султан Сулејман Величанствени није долазио са војском под зидине Беча из освајачких побуда? Или Анкара, као амерички регионални фаворит, сматра да се и вишевековна османска окупација балканских земаља данас може реинтерпретирати као „превентивна“ или „хуманитарна“ интервенција, те „ширење демократије и људских права“, а Карађорђе представити као теорориста који је био насрнуо на оновремени међународни поредак?
Заједнички окупатор
Давутоглу такође каже да су „Јемен и Скопље пре 110 година били део исте државе, мада се данас могу чинити сасвим различите“. И опет је у првој тврдњи у праву, иако на исти начин као да је рекао да су некад Фолкландска острва и Калкута били део исте британске државе или Конго и Џакарта исте белгијске државе. Али, друга тврдња да се само чини да су Јемен и Скопље данас делови сасвим различите државе једнако је озбиљно као да је рекао да су Македонци и Бедуини (воде порекло из Јемена) заправо врло слични народи. Једина веза између Јемена и Скопља, поред, наравно, заједничког „ропства под Турцима“, јесу исламизована албанска мањина и остаци исламске културе у Македонији. Турска дипломатија, међутим, не зна или занемарује да у Македонији, баш као и у БиХ, живи и хришћанска већина, која је у колективној меморији задржала крајње негативне успомене на османску окупацију и да је у народном предању конверзија дела сународника на ислам запамћена као колаборација. О томе сведочи стара изрека „потурица гори од Турчина“.
Напокон, откуд Давутоглу нађе да Сарајево спаја баш са Дамаском поред толико лепших места у бившој великој Османској империји? Поред заједничког средњовековног окупатора, постоји још једна морбидна сродност: главни град БиХ још лечи ране минулог грађанског рата са око 100.000 жртава, а у престоници Сирије управо бесни крвави грађански рат, који је већ однео 70.000 живота и у који се и те како умешала и Турска. Није ваљда да нам турски шеф дипломатије злослути увоз „арапског пролећа“, нови „креативни хаос“ из кога ће, по аналогији са Тунисом, Либијом и Египтом, и овде као победници изаћи нека муслиманска браћа? Но, није ли управо његов премијер недавно рекао да му је „Изетбеговић на самртној постељи оставио у аманет Босну и Бошњаке“. Србе и Хрвате у БиХ му изгледа није ни поменуо, или је Ердоган тај део опоруке напросто заборавио. Да ли због тога мисли да хришћанска већина у БиХ и не постоји? Или је закључио да Бошњаке и Босну треба да третира као засебан (трећи) ентитет? Уз најаву да ће „повезати Сарајево и Дамаск“, Давутоглу је додао „без иједног непријатеља, без непоштовања било кога другог“. Међутим, у наступу према Сарајеву управо се ради о непоштовању и другог и трећег, односно непоштовању српске и хрватске перцепције „турског повратка на Балкан“, која је дијаметрално супротна бошњачкој и продубљује овдашње поделе.
Имагинарна заједница
Има и понешто у чему се Давутоглу слаже са Србима. Према цитираним редовима, испада да он сматра да је Сарајево део Блиског истока, а они у „Српском Сарајеву“ и зову га упрво „блискоисточно Сарајево“. Званична спољнополитичка стратегија Анкаре, „нула неспоразума са другим земљама“, остварује се и са БиХ, али на трговинском, туристичком и културном плану. Јефтина турска роба продаје се на пијацама у оба ентитета, и Срби и Хрвати гледају турске ТВ сапунице, а понеки и летују у Анталији. Неспоразуми почињу када се Турска меша у политичке односе у БиХ. Поготово када се једна малоазијска земља, једној по географији и опредељењу европској земљи, намеће као пијемонт унутар имагинарне заједнице засноване на средњовековној окупацији и исламизацији.
