Pročitaj mi članakUvek se prvo na primeru Bosne i Hercegovine vidi kada je na Balkanu kriza, piše u opširnoj analizi dugogodišnji dopisnik berlinskog „Tagescajtunga“ iz Sarajeva Erih Ratfelder.
Увек се прво на примеру Босне и Херцеговине види када је на Балкану криза, пише у опширној анализи дугогодишњи дописник берлинског „Тагесцајтунга“ из Сарајева Ерих Ратфелдер.
Тагесцајтунг: „Пре неколико седмица поново је било говора о рату у Босни и Херцеговини. Ситуација се у међувремену примирила, али је тамошња ситуација пример колико је ситуација на јужним границама Европе и даље напета. Босне и Херцеговина, која је у последњих сто година три пута била главно поприште убијања у региону, још увек је сеизмограф за развој ситуације на том подручју. Увек се најпре на примеру БиХ види када је на Балкану криза, а кризе у том региону увек су биле повезане с конфликтима великих сила. На преломној тачки – у Сарајеву – и данас се најбоље показују интереси међународних актера.
Ту се не огледају само супротности суседних земаља – Србије и Хрватске – већ и Европске уније, Русије, САД – али и исламских сила: Турске, а у нове вријеме и заливских земаља, попут Саудијске Арабије.“
„Мешањем са стране, подгрејани су конфликти између три табора у БиХ. Сада је то чак и много лакше него раније, с обзиром на покушај уништења мултинационалног и мултирелигиозног друштва у рату деведесетих година прошлог века, након чега је уследила административна подела земље на српски део републике и бошњачко-хрватску федерацију. Српски национализам сеже далеко у прошлост. Од 19. века жели се стварање ’Велике Србије’. Слично важи и за Хрвате. Националисти из оба табора и данас Босни и Херцеговини оспоравају право на постојање и желе да овладају земљом или да је између себе поделе.
Само се Бошњаци, муслимани, и један део левичарских, ненационалистичких струја и данас чврсто држе идеје о мултинационалној држави. Међутим, међународне силе су Дејтонским споразумом гарантовале постојање Босне и Херцеговине, а споразум се данас доводи у питање. Европска унија је, истина, у Солуну 2003. обећала свим земљама Балкана да би у дугорочном периоду могле да приступе Унији, уколико се буду развијале демократски као правне државе и то је становништву улило велику наду.
Правне државе и демократије би стабилизовале регион и тиме отвориле пут позитивном економском развоју. Међутим, с кризом у ЕУ и недостатком европске визије, све то би могло да се нагне и на другу страну. Томе би још требало додати и да се САД забављају саме собом.“
Подршка муслиманском становништву
„Све то довело је до политичког вакуума у региону и појаве нових политичких играча који покушавају да на Балкану остваре своје интересе. Откако је Владимир Путин променио курс у својој европској политици, он на Балкану покушава да пронађе савезнике како би спречио политику Запада која се односи на европске интеграције. Русима је најважније православно становништво. Народи у Србији, Бугарској, Македонији, Црној Гори, али и у Грчкој, традиционално гаје велике симпатије према Русији. Русија економски настоји да створи зависност од њеног гаса.
И не само да многе од тих земаља зависе од руског гаса – у Србији и Републици Српској нафтна индустрија је у руским рукама, а руске банке покушавају да покупују, како западне, тако и домаће банке. Но, Путину је ту ипак најважнији политички утицај. Даљу интеграцију региона у НАТО, сматра он, требало би спречити. Русија обећава Србији и српском ентитету у БиХ подршку у Савету безбједности Уједињених нација. Референдум о одвајању тог ентитета од БиХ – што би могло да доведе и до рата – такође није немогућ. Путин, дакле, потпаљује ситуацију.“
Уз то, последњих година је и Турска постала активна. Председник Реџеп Тајип Ердоган обећао је подршку муслиманском становништву у БиХ, Санџаку, на Косову, у Македонији и Албанији. У БиХ је чак обећао и војну подршку! Његова визија обнове Османлијског царства у суштини је религиозно прожета политичка офанзива, којој пак недостаје економска снага. Но, када је реч о утицају на муслиманско становништво, Турци су добили конкуренцију која долази из заливских земаља и Саудијске Арабије. Емирати инвестирају милијарде у огромне туристичке пројекте у Сарајевском кантону, а многи Арапи, као приватна лица, купују обрадиву земљу чак и у Хрватској и Србији.
Значајно је и то што Арапи покушавају да своје фундаменталистичко тумачење ислама наметну пре свега у Босни и Херцеговини, која традиционално гаји толерантан и отворен ислам, и који је политички за заједнички живот свих религијских и националних група. Тако су и Турци и Арапи, уз помоћ новца, остварили утицај на Странку демократске акције (СДА) која се до сада залагала за мултиетничку БиХ. Турска и Емирати са својом религиозно обојеном политиком захтевају одвајање Бошњака од других народа – дакле поделу БиХ на три етнонационалистичка и религиозна нивоа. Они тако подгревају ситуацију у региону и дају легитимитет руској политици. А Запад? Европа мора да препозна опасност, која се поново ствара на Балкану“, закључује „Тагесцајтунг“.
Нови Сабор и нова влада
Франкфуртер алгемајне цајтунг пише о новој хрватској коалицији: „Конзервативни ХДЗ, под вођством Андреја Пленковића и грађански оријентисани Мост договорили су се у Хрватској о формирању владајуће коалиције. С обзиром на то да су се за учешће у влади изјаснили и мандатари сељачке партије ХСС, Листе загребачког градоначелника МИлана Бандића као и посланици националних мањина, Пленковић може да председници Колинд Грабар Китаровић, поднесе захтев за формирањем владе с потписима 90 од 151 посланика. Пленковић жели да већ у петак (14.10.) на конститутивној седници новог сазива Сабора представи и свој нови кабинет.“
