(Видовдан)

Када је у Бриселу добијено ништа, још и када сам из новина прочитао свих петнаест тачака Бриселског договора, схватио сам да је Србија изгубила још једну битку.

Прву 1999. Године када су је уранијумом убијали и убијају и данас ,,наши„ верни пријатељи, који ће нам, хтели ми то или не дати, датум и једног дана нас примити у своје друштво, а другу 19. априла ове године, коју није Србија морала да изгуби, јер је оружје била једна хемијска оловка, папир и мучење, наших преговарача, које их не би могло убити. Разлика између прве изгубљене битке и ове је у томе, што је из прве могло и да се нешто добије да је којим случајем остала на снази Резолуција 1244. Савета безбедности и да велики кривци ДС, нису решавање питањна Косова и Метохије изместили из Вашингтона у Брисел, а да нису ни трепнули. Ова друга изгубљена је због датума, иако нас је Ивица Дачић, убеђивао да, они то нису радили због тога, него због, неких виших интереса, да се очува ,,територијални интегритет и суверенитет Србије на Космету„. Александар Вучић, нас је убеђивао, како је то велики успех и највише што је Србија могла да добије, а Млађан Динкић, да би показао, како је све кренуло набоље, показао је улагања кроз стране инвестиције, запослио људе и за свако радно мерсто дао по 5000 евра, наравно из џепа, већ осиромашеног народа, али је запалио и пећ у Смедереву, и у ветар однео још коју милијарду.

Када сам све прочитао, схватио сам да је Србија опет изгубила, ма колико било тешко у Бриселу, а да датум неће добити, тако лако, уколико не испуни још неке услове. Дакле као човек и новинар тих дана сам био потпуно у ,,ауту„ што би се рекло. У реду, били су присиљени да пристану, али је и мени, као и многима, засметало што су они мислили, да ми не знамо да читамо и тумачимо. Тамо сам се родио, испратио сам многе пријатеље и познанике, написао десет књига о Космету, писао 30. година о свему што се тамо догађало, и онда ми је било јасно да сам и ја као човек изгубио све своје битке. „Убедили„ су ме да није због датума, већ због Срба који живе на Космету, а за само неколико дана премијер је 17 пута споменуо датум. Признајем да се видело да после потписа Дачић, није имао намеру да се пољуби са баронесом Ештон, али га је она ваљда, опијена успехом, постигнутим резултатом, пољубила.

Оним што је урађено у Бриселу, нећу да кажем да су наши преговарачи,, издајице„, јер, иако нећу да их правдам, пред алама из ЕУ, а пре свега САД-а, није се могло ни лево ни десно, већ само да се стави потпис. И то је учињено, а није морало, ако је само датум био у питању али, сада не треба нико да народу говори како другачије није могло. Поштеније је рећи претили су нам, и да кажу чиме, да би се народ убедио да све није било лако. Ма колико се правдали да је било тешко, да су их вукли по ходницима у малим собама,можда и без столица, ипак  је из Бриселког споразума је јасно, да је Косово, отишло још један велики корак у комплетирању своје државе, уз пристанак Србије.

Министар спољних послова републике Косово, Енвер Хоџај, у интервју који је ексклузивно дао једном српском дневном листу,рекао је да је „то историјски споразум Косова и Србије. „Споразум се по њему састоји од два битна елемента„. Прво, билатералан је, а друго представља ,,мапу пута„ за интеграцију у ЕУ у контексту добросуседских односа. Косово сматра да је он важан за проширење легитимне власти на север наше земље, и то је кључ за нормализацију међудржавних добросуседских односа Косова и Србије. Србија је де факто признала политичко постојање Косова, признала је суверенитет и територијални интегритет Косова, Устав и законе. И шта овде није тачно.

И сада када се споразум прочита, ту нема ни речи о Србији, она се и не помиње, а не помиње се и Резолуција 1244. СБ. Црту преко ње ставила је влада жутих, на челу са Тадићем, и после тога започела преговоре, за које су нас убеђивали, да ,,они ништа не значе„ и да ништа није потписано. Иако је садашња власт, говорила, пре доласка на власт, да ће обелоданити све што је урађено у време Тадића, да они неће преговарати, да ће чак и сваки договор прогласити неважећим, није се обистинило. Уместо тога, преговори, сада већ две стране, дакле, две државе, подигнути су на највиши политички ниво, и иако овакви преговори, за територију, спор око воде и друге ,,ситнице„ трају годинама, па и деценијама, они су завршени у рекордних шест месеци. ЕУ се журило, јер је план како да Косово учврсти своју независност, унапред написдан, датуми одређени, а нама понуђено да, ако будемо добри и не кочимо, оно што су ЕУ и САД зацртали, да ћемо добити датум за отпочињање преговора.

Србија се нема сумње Бриселским споразумом одрекла свог суверенитета над некадашњом покрајином Косово и Метохија. Јесте, постојаће Асоцијација-Заједница српских општина- на Косову у којима Срби чине већину. Али и полиција и судови, као и поменута Аоцијација, биће под ингеренцијом Косовских власти, и спроводиће Устав и законе Косова. Не Србије, и то значи да се Србија одрекла суверенитета над севером, своје некадашње Покрајине.У оквиру косовског правног система постојаће и на северу судови, али се у оквиру правног система Косова, а још судије морају да буду прикладне. Срби, односно Асоцијација, која ће имати председника, потпреседника, скупштину, веће, предлагаће судије и командире полиције, али они морају за власти у Приштини да буду прикладни.

Тако ће се власт Приштине, проширити и на север Косова, ако заживи Бриселски потпис. На југу, где има више Срба, ствари су нешто другачије, иако има више Срба и неалбанаца, јер су многе општине већ интегрисане у косовски систем. Али Срби са севера, неће у оквиру Косова. Неће да постану држављани републике Косово, још и мањина. Ако, неко мисли, да то нико од Срба не мора, онда лаже и себе и народ. Нико, био Србин или Албанац, не може, на пример да региструје бројило и да плаћа струју, ако нема личну карту Републике Косова. Нико, не може да буде посланик, или одборник у општинама на југу, ако нема држављанство Косова, односно њихову личну карту, као што то не може и у Србији. Како ће Србин са Косова, у републици Косово моћи да у некој од банака оде са личном картом Србије, да би примио плату, коју влада обећава да ће слати, сваког месеца као и до сада.

И у Српском парламенту не можете бирати посланика, судију или другу особу на јавној функцији, уколико нема личну карту Србије, а то значи држављанство нове, будуће, Европске државе. Не можете ни у Србији у банку, ако немате личну карту Републике Србије. На северу се другачије. Зато ће најтежа ствар бити инплементација споразума из Брисела. Шта уколико народ пружи отпор. Шта може да уради Београд. Пошто смо војно, како каже Дачић, премијер, слаби и политички немоћни да се супроставимо алама из Брисела, могу да их косовске власти силом натерају на примену споразума. Али сила не доноси ништа добро. Демострације, сукобе, оружану интервенцију уз одобрење ЕУ, у којем ће учествовати и НАТО војници и ЕУЛЕКС, РОСА, војска Косова,специјалне трупе Америке, које нису случајно тамо, а онда нове погибије и нови егзодус. Могу још и да нас, у оваквом, да кажем, апокалиптичном сценарију, који није немогућ, да Србију и руководство натерају, да каже, како смо ми криви јер није Србија довољно урадила на инплементацији споразума, да одбију доделу датума, и да се после седам-осам месеци извинимо, због свега што се догодило у име Српског народа и тако изгладимо ствари.

И зашто ово пишем.Косово је држава, призната од 22 европске државе, од којих су баш те двадесет две, укључујући и Америку, наши најбољи пријатељи. Тако нам кажу. Оне ће нас подржати у интеграцијама у ЕУ, заједно са Косовом, разуме се. Нема везе, што раде на томе да Косово ојачају као државу, заједно са Србијом. Косово има све, од границе, до докумената,своју заставу, униформисане полицајце и царинике, војску, почиње сигурно разговоре ССП о придруживању ЕУ,Србија и Косово неће саботирати напредак обе стране ка прикључењу ЕУ. Дакле, Републици Косову је преостало још да добије столицу у УН, и да се две државе међусобно признају. ЕУ каже да на то неће присиљавати Србију, ваљда мисле да је учинила велики корак у Бриселу, а да ће онај мањи о признању лако спровести, са Ивицом или без њега, а Српски званичници кажу, да се то, наводно никада неће догодити. Али догодиће се у блиској будућности, јер ако то не учини Србија, ма ко био на власти, када окончамо преговоре и добијемо датум, за њих,како народу кажу, биће глади, Србија жедна, боса, гола, неће бити пензија, плата, све ће пропасти, уводе се визе…Да ли ће нам, ова или нека друга власт, свеједно, када дођемо до краја, говорити исто. Наравно да хоће.То, ће бити најважнији услов, да се коначно призна република Косово.

Србија се и сада одрекла свог суверенитета, који је, како тако имала на северу Косова у четири општине. Јесте, даваће се све што се и до сада давало, али је питање, да ли ће централна власт на Косову, дозволити, да регионални командир полиције Србин на северу има пет пута већу плату од регионалног командира Албанца, негде на југу Косова. Или професори, лекари, судије. Новац из Србије ће бити контролисан, као што се на Мердару контролише роба из Србије која се продаје јефтиније на Косову. Или неће се знати на пример, да ће се,, измешати„ Српски динар и Албански евро, дакле две буџетске ставке, и новац поделити на равне части између, на пример командира србина у Косовској Митровици и командира Албанца у Подујеву, плата лекара у Грачаници и плата лекара у Србици. И да не буде тако, стање по Бриселском споразуму, трајаће једно време, али ће Еулекс за рачун Приштине, полако преузимати све, јер има за то овлашћење,које му је својевремено дао Тадић. Важно је да се нешто договорило у корист нове државе, а она, нема шта да брине, има, заиста искрене пријатеље, који ће све урадити да би, коначно и заоувек на све начине заокружили Косово као државу.

Нас, сада и једино држи храброст, да кажемо да смо нешто постиглии да никада нећемо признати Косово. Признали или не, Косово је вољом из Брисела, постало држава, а признање оно ће доћи. Нема ЕУ, ако то Србија не уради, а неће бити ни датума, ако то у јуну не обећа.

Ознаке: Бриселски споразум, Зејнел Зејнели, Космет, Косово и Метохија