Pročitaj mi članak
(Политика)
Нада да ће доласком СНС-a на власт доћи до озбиљног дисконтинуитета са политиком Тадићевог режима била је илузорна и погрешна.
Начин на који је та странка створена, цепањем у том тренутку највеће патриотске странке на српској политичкој сцени и уз отворену сарадњу и благонаклоност западних амбасада, сам по себи био је довољно индикативан. Једном на власти, дела владе такође нису оставила пуно простора за наду у преокрет. Министарство за Косово и Метохију претворено је у канцеларију. Споразуми које је постигао Борко Стефановић не само да нису доведени у питање већ су примењени на терену. „Технички” дијалог који се водио под окриљем пристрасне ЕУ подигнут је на виши, политички ниво, чиме је беспотребно дат легитимитет сецесионистичким институцијама у Приштини. Коначно, у Народној скупштини усвојена је резолуција у којој се више не помињу права државе Србије над њеном јужном покрајином већ је искључиво реч о побољшању живота Срба на Косову (читај: независном), и наравно, о европској будућности Србије. Данас, након прихватања споразума са приштинским сецесионистима у Бриселу, и последња трунка ове ирационалне наде у државотворност СНС-аконачно је умрла. И то је одлична вест јер је нада у СНС била највећи непријатељ Србије у последњих девет месеци.
Зашто? Зато што је Запад доделио СНС-увеома прецизну улогу коју је само странка са патриотским одсјајем могла да испуни. Прво, СНС је прихватио сецесију Косова и Метохије. Овим додуше није урађено ништа што не би урадио и Борис Тадић, који је тим путем први закорачио. Додатна вредност СНС-а у односу на ДС огледа се, међутим, у другој суштинској ствари и тиче се чињенице да СНС није само прихватио постојање „независне косовске државе”, већ је на прагу да Србију и српски народ помири са губитком Косова. Ту пацификацију Србије Борис Тадић није могао да обезбеди. Зарад тог посла, добијања сецесионистичке битке не само на терену, већ и у главама људи, пројектован је СНС.
Ипак, и поред овог ефикасног инжењеринга Запада и наше тешко опростиве лаковерности (нека ово буде поука за будућност), ништа није готово. Осим што овај први споразум о нормализацији односа неће бити једноставно применити, још није обезбеђена столица Косова у УН, још није постигнут свеобухватан споразум по моделу уговора који је потписан између две Немачке 1972. године, још Србија није експлицитно признала сецесију своје јужне покрајине, још има Срба на Косову и Метохији, и најзад, још има Срба који знају да одустајање од Косова и Метохије значи отварање низа озбиљних политичких, геополитичких а самим тим и економских проблема за Србију.Икоји знају да, сасвим супротно од званичног става, одустајање од борбе ставља будућност ове земље под хипотеку. Истини за вољу, све наведено ће се врло брзо променити јер ће власт наставити истим темпом да „нормализује” односе између „Београда и Приштине”. Због тога је потребно хитно делати.
Државотворне политичке странке и организације морају оформити један снажан патриотски блок који ће представљати истинску опозицију и нову снагу на српској политичкој сцени. Ово је фундаментална претпоставка даље борбе за Србију. Први конкретни циљ наведеногблока би морао бити захтев за расписивање ванредних парламентарних избора јер је актуелна власт неспорно изгубила сваки легитимитет. Грађани Србије су 2012. године гласали за промене а добили су владу континуитета са режимом Бориса Тадића. Такође мора се отворити питањереферендума о спољнополитичкој оријентацији земље и ЕУ. Све ово се мора учинити тим пре што коначно постоје предуслови за истинску борбу идеја на, до сада разним преварама оптерећеној и замагљеној, српској политичкој сцени. Наиме, има нечег крајње позитивног у чињеници да је СНС до краја оголео своју позицију. Ствари у Србији коначно су постале јасне и данас се дефинитивно зна ко је ко и ко се за шта залаже. Зато је дошло време да отпочне истинска политичка борба.
Потпредседник ДСС-а
