Pročitaj mi članakU Beloj kući igrali Beograd i Priština. Rezultat 1:0 za Jerusalim. (Bez)vezni igrač Tramp, zabeležio još jednu asistenciju.
Да се у виђеној дружини којим случајем нашао и доскорашњи Мило, то би био самит актуелних и будућих губитника.
У Србији се и даље ломе копља да ли је била, или није и тачка десет. И словима – десет. И тачка.
Једни тврде да су сопственим очима видели документ и у њему тачку 10. Други признају да документ нису видели, али да су убеђени да тачке 10 није било јер, као документ, ни њу нису видели.
Нико, на крају крајева, не признаје да, што се тиче ове тачке, можда и греши. Само Израел признаје државу Косово*. Са или без звездице видеће се када Трамп дође себи и схвати да главни град ове звездасте „државе“ није Приштина, него Бондстил, који је саградио Клинтон са намером да на то свето место пребаци Аја Софију и тако спасе хришћански драгуљ од напасти неке друге вере. Ако су већ Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и цео Призрен у сигурним рукама, зашто да се у том друштву не нађе и једна и јадна Аја Софија а не да буде остављена и усамљена тамо далеко где одавно не цвета лимун жут.
Што се тиче економских поставки документа о коме је реч, све је, мање-више, збрдаздолисано тако да се не знају ни рокови, ни цена, осим што се зна ко ће све то да плати. И то дебело.
Документ је заправо дао пуно право оној госпођи у позамашним годинама из Ниша која у даху изјави у подметнути микрофон да неће да, због тамо неке короне, буде затворена, неће да је вакцином чипују, против је мреже 5Г иако не зна шта то значи, за снабдевање гасом је баш брига и хоће да се власт смени, иако не зна како се то ради. Што се тиче диверзификације снабдевања гасом, госпођа је, не без поноса, ипак додала да је на пољу гасне ситуације апсолутно независна и самосвојна. Поготову када за ручак има пасуљ што јој се, у последње време, све чешће догађа. И то без сувих ребараца.
Иако су на окршај у Белу кућу сви позвани дошли, како због значаја саме куће и доликује, са белим заставама унапред спремни на сваку врсту предаје пред несразмерно јачим противником, финални исход сусрета се ипак завршио нерешеним резултатом. Ништа није решено на што се рачунало и пре сусрета.
Шиптари су ипак добили дуго очекивано признање. Признаће их држава Израел, а они ће, као прва исламска заједница, отворити своју амбасаду директно у Јерусалиму и све о трошку Беле куће.
Наш представник је добио кључеве Беле куће који сва врата отвара као што је то некада могао уважени долар. Овај кључ поништава до скора важеће правило „ко куца, отвориће му се“ које се преиначује у нови слоган „ко пуца, отвориће му се“, што и јесте кључ свеукупног успеха станара ове куће без обзира колико трајао уговор о станарском праву. Имају ту привилегију да им кирију и друге комуналне трошкове плаћају најчешће они који су без икакве куће и крова над главом па их је, као покретне мете, тешко погодити ракетом без обзира колико паметна била.
Узајамно признање је ипак досегнуто. Сви позвани признају да их нико не признаје, не тетоше нити шиша, осим када се понашају пристојно, смерно и послушно. Као праве овце.
