Прочитај ми чланак
(Стандард)
Последњих месеци у Војводини многе ствари нам се откривају, падају маске и истине на које се годинама указивало постају сасвим неспорне. Владајућа коалиција у Војводини открила нам је, први пут отворено и искрено, своје политичке идеале и узоре, позивајући се у прерађеном тексту сепаратистичке „Декларације о заштити уставних и законских права Војводине“ на одлуку комунистичких власти током војне управе 1945. године, којом се наводно АПВ конституисала и као таква „одлучила“ да буде у Србији.
Ја сам им заиста захвалан што су коначно били искрени и према себи и према нашој јавности, јер се сада сасвим јасно могу упоредити и анализирати позиције са којих полазе они и са којих полазимо ми, који не рачунамо време од заседања Авноја у Јајцу.
Дакле, господари војвођанског феуда открили су нам да је Војводина, коју они наводно бране, настала 1945. Већ годинама тврдим, као и други разумни људи, да аутономашке снаге, уз здушну подршку Демократске странке, заступају један назадан и чудовишан концепт аутономије који је заиста и настао 1945. и 1974. године. Први пут у атмосфери војне управе, „ћоравих кутија“ и још увек актуелног грађанског рата, у коме су се вршила масовна хапшења и стрељања политичких неистомишљеника, који су махом били привредна и културна елита. Други пут на врхунцу диктатуре „доживотног председника“ када је новим Уставом започет след догађаја који су скоро па уништили Србију.
Дакле знамо које су њихове позиције, а где су наше?
СРБИЈА НА СЕВЕРУ
Суштина деловања мојих пријатеља из Треће Србије и мене у политици јесте синтеза наших најбољих историјских традиција са модерним концептом управљања системима који пре свега подразумева ефикасност и ефективност, као предуслове одрживости.
Један од темеља такве визије политике јесте дубоко поштовање према вековној борби српског народа северно од Саве и Дунава да се уједине са браћом која су остала јужно, као и свима онима који су нам се у тој борби придружили. Утемељење сваког са елементарним васпитањем и моралом мора ићи дакле много даље од 1945. године.
Упориште се мора наћи и у вољи небројених генерација од Средњег века наовамо, које су на овим просторима сањале Србију, које су је створиле овде када је није било нигде. Од најскромнијег паора до најугледнијег велепоседника сви су допринели да Србија никне на северу културно, преко најстаријег позоришта, Матице српске, просвете, културе, науке. Када је та идеја била угрожена 1848. мађарским национализмом, сав тај народ стао је у одбрану нечега што су назвали „Војводство СРБИЈА“! Нови Сад је артиљеријом са Тврђаве готово сравњен са земљом због те речи, уназађен 20 година. Светозар Милетић је трунуо по затворима због те речи и умро у болести и беди. Због те најдивније речи главом су платиле жртве Новосадске рације, чији се број креће и до 12.000!
Дакле заслугом великана и паора, граничара и устаника, мислилаца, свештеника, ратника, Срби и сви Словени који су са нама чинили апсолутну већину од Дунава до Сегедина, дочекали су прво аутономију те 1848. и коначно присаједињење Србији 1918. године.
Поред историјских чињеница, приступајући проблемима које имамо данас, морамо решења тражити у савременим постулатима успешне државе. Аутономна покрајина Војводина, као реликт једнопартијског система који је метастазирао у феуд саможивих политичара, кључни је узрок економских проблема на северу Србије и сталне политичке нестабилности која нас паралише.
ИСТОРИЈСКА ПОБЕДА
Већ дуже време, кроз своју политичку опцију, заступам један потпуно нови концепт уређења наше земље, који је ослоњен како на проверене историјске традиције, тако и на императив рационалности и ефикасности. „Платформа о национално и друштвено одговорној децентрализацији“, коју смо предложили ми из Треће Србије, уважава културну вредност Новог Сада, као светионика српства кроз историју и као таквог га кандидује за престоницу Србије. Премештање седишта Председника у Нови Сад ослабило би сепаратистичке тенденције, а укидање свих аутономија, уз јачање нивоа округа, градова и општина појачало би осећај блискости између државе и грађана.
Овом врло разумном и врло изводљивом решењу, које би повећало одговорност политичара и спречило скривање иза застарелих идеологија, многи се крајње ирационално и грчевито опиру. Једни штитећи своје привилегије, други радећи по налогу.
Али пошто ми јесмо потомци наших предака, пошто знамо да је борцима за идеју Српске Војводине било и много теже, можемо само да будемо захвални што имамо част да бранимо тако узвишене традиције свог народа и да се боримо за поштен и миран живот свих грађана Србије на простору Бачке, Баната и Срема!
За мене Војводина представља једну од највећих историјских победа Срба, и у ту победу ми смо као народ уложили векове економског, културног, духовног и сваког другог рада. Из тог разлога, њу нико не сме да оспорава. Како сепаратисти, који је своде на тековину комунизма, тако и квазинационалисти, који правећи вештачки опозит сепаратистима чак инсистирају и на укидању самог имена „Војводина“. Једино што је у њој спорно јесте лоша, скупа и непотребна администрација, која често служи за дестабилизацију Србије. Штитећи своје позиције, припадници те администрације спремни су да сруше све око себе, па и саму државу и баш зато им поручујемо да Војводина није на реду, јер је Србија наша ствар и ми ћемо се за њу борити.
