Прочитај ми чланак
За разлику од нових америчких богаташа, који своју грижу савести покушавају да затоме у трошењу вишка богатства преко разних покровитељстава, српски нови богаташи би свој излаз из проблема могли да пронађу у оснивању задужбина и фондација
Страшно сам забринут због неких наших бизнисмена, на пример, због господина Милана Бека. Дао је некакву изјаву о вожњи аутомобила Формуле 1, па о Шумахеру за воланом, о Шумахеру без волана, али на даљинску контролу, о природном и неприродном положају – позицији премијера Ивице Дачића, све у свему једна дивна и јавна порука упућена првом потпредседнику владе господину Александру Вучићу, који засад мудро одбија да коментарише је ли он тај Шумахер без волана, али са даљинском контролом. Наравно, ови из СПС-а одмах су скочили и обасули господина Бека, ни кривог ни дужног, правом баражном ватром оптужби, јер они у СПС-у нису наивни и знају на кога је сироти Беко мислио када је спомињао Шумахера. И на шта је мислио када је говорио о Формули 1.
Онда су се јавили разни страначки прваци СПС-а и СНС-а, огорчени једни на друге поводом изјаве господина Бека о Шумахеру и Формули 1, два дана прштале су изјаве, да би све то било одједном утишано као да се ништа и није догодило. Вероватно је страна компанија, у Вашингтону или у Бриселу, која и одобрава Формулу 1, саопштила српским Шумахерима да Формуле 1, то јест превремених парламентарних избора у Србији неће бити све док не заврше још неке ствари око Косова. И сада сви кажу да нису мислили то што су мислили, да се сви међусобно воле и дивно сарађују, да је влада стабилна и да нам се после свега смеши светло на крају тунела. Има и злобника који кажу да је то светло на крају тунела, заправо, светло локомотиве…
На крају се врло помирљивим тоном јавио и господин Беко тражећи од господина Дачића да каже како он, Беко, никада није тражио ничију политичку заштиту у контексту истрага у фирмама господина Бека. Јер, ето, ваљда је господин Дачић погрешно закључио како је господин Беко у Шумахеру видео господина Вучића. Што, наравно, није истина.
Како Србија врви од Шумахера на разним позицијама, истински сам забринут шта ће господину Беку та изјава. Да ли је из њега провалила нека грижа савести због богатства које је стекао? За разлику од нових америчких богаташа, који своју грижу савести покушавају да затоме у трошењу вишка богатства преко уметности и разних покровитељстава, српски нови богаташи би свој излаз из проблема могли да пронађу у оснивању задужбина или фондација. Попут Коларчеве задужбине или као што у САД постоје Карнегијева, Фордова, или фондација Рокфелер. Стога предлажем господину Беку да под хитно оформи своју задужбину. Јавност у Србији би то лепо примила.
Само осећање кривице због богатства одувек је лош водич за рационалну политику, али није добро ни побркати ову врсту гриже савести са грађењем праведног и стабилног друштва. Протеклих дана господин Беко је споменуо и „говор мржње уперен против њега“. Тако је Беко дошао до Фројда, он је у ствари изједначио Дачића и Фројда, пошто је Фројд словио као „подстрекач мржње против слободног предузетништва“. Наиме, према Фројдовој социјалној теорији, „кривица рађа грађанску врлину забрањујући борбу за личне интересе“. Али Фројд је у „Цивилизацији и њеним незадовољствима“ написао и да је „цена коју плаћамо за цивилизацијски напредак, заправо, губитак среће због повећаног осећања кривице“. При томе Фројд у фусноти цитира Хамлета: „Тако савест од свих нас прави кукавице.“
Степен цивилизацијског напретка једног друштва увек зависи од прихватања одговорности за благостање других. Неко би то можда поједноставио – оно што плаћамо за цивилизовано друштво јесте порез. Овај аргумент не носи у себи никакав осећај кривице, то је једноставно признање да безбедан и здрав социјални систем зависи од задовољења потреба других. При томе, реторика ослобађања кривице отворено охрабрује оне појединце који желе да избегну сопствену одговорност.
Наиме, не слажем се да појединци у Србији, који су били носиоци највиших државних функција, због „дигнитета тих функција“, буду екскулпирани и када је јасно да има елемената за озбиљне истраге. Аферу „Сателит” држава је намерно „заборавила”. То је у јавности већ изазвало коментаре: „не дирам те, нећеш ни ти мене када опет дођеш на власт”. Ако могу Французи Саркозија да оптуже, ако Италијани могу то исто за Берлусконија, да нису можда државне функције у Србији више дигнитетне него оне у Француској или у Италији, па су њихови некадашњи највиши носиоци апсолутно заштићени? Државна политика не сме да буде лични аспект, нити опсесија анкетама јавног мњења.
Реалност „слободног тржишта” и транзиција на српски начин, став да је брига за сопствене интересе једини разуман начин за стварање општег богатства довели су нас ту где тренутно и јесмо. Па синдикати кажу: „Ово више нећемо да трпимо, нови предлог закона о раду има за циљ да задовољи Америчку привредну комору, ММФ, тајкуне и мафију, а не раднике и привреду Србије.”
А светло на крају тунела?
(Политика)
