Pročitaj mi članak
(Вечерње Новости)
Ко је пио чај од бунике, питање је које, с разлогом, после овонедељних вести, може да постави сваки читалац новина и гледалац телевизије. Јер, многима од нас више ништа није јасно, па се са разлогом питамо “Куд плови овај брод”?
Иако се сви заклињу на јединство по питању одлука које се тичу прошлости, садашњости и будућности Србије, очигледно је да се у овој земљи више не зна ко где удара, и за чије бабе здравље. Председник Србије Томислав Николић извинио се због злочина у Сребреници, и тај његов гест у већем делу јавности дочекан је, ипак, упркос коментарима да се за српске жртве никада нико није извинио, са олакшањем и одобравањем. Истим поводом, председник Србије изјавио је, успут, и нешто што је неупоредиво више усталасало духове – рекао је да су за њега Срби који живе у Босни – само Босанци. Можда му се омакло, а можда је то увертира за неки већи план Великог Брата о коме ми још увек ништа не знамо?
У исто време, председник Владе Србије Ивица Дачић, образлажући пред посланицима потписивање и садржај бриселског Споразума, између осталог је рекао да је за Србију неупоредиво значајнији положај и очување Републике Српске, него одбрана Косова – јер у Републици Српској живи више од милион Срба. Уз то је додао да Влада Србије неће дозволити да се понове грешке из прошлости и да би неприхватање бриселског Споразума значило највероватније нову “Олују” за Србе на Косову.
А на питање новинарке једне овдашње ТВ да ли ће ЕУ притиснути сада и друге стране да понуде извињења Србији за почињене злочине над Србима, Штефан Филе је са осмехом на уснама одговорио да се ЕУ не бави тиме – да то морамо све сами да решимо на локалу и да је његов једини посао да подржи процесе помирења.
Кад се човек здравог разума мало измакне, ствари изгледају мало јасније и неупоредиво лошије – притисци којима су српски преговарачи изложени изгледа да су несносни – одлуке се доносе под претњама – или потпис, или нови погром Срба, а Република Српска, не само због изјава Томислава Николића, него и због изјаве Бакира Изетбеговића да у Босни постоји само једна држава – Федерација БиХ, нема много чему да се нада. Косово је предато, ма како ми то звали, јер ћемо чувати Републику Српску – али до када, кад је Изетбеговић лепо додао да неће бити две српске државе на Балкану?
А Весна Пешић је ових дана изјавила да је поносна што су њени некадашњи политички непријатељи, данас њени најбољи ученици. Док Војислав Коштуница говори о издаји, и организује мирне протесте, правећи се да би он боље решио све српске проблеме, народ на Косову, а понегде и у Србији, истински очајава због овог новог ветра, који се не зове олуја, али који је исто тако снажан и опасан и који љуља овај несрећни српски брод.
Заиста, куд плови овај брод, и ко крмари тим бродом, и да ли је потпалубље, у коме се држи већи део јавности, спремно да чује озбиљни глас капетана који ће нам рећи да се копно још не назире, иако се пловидба, ка датуму, и Обећаној земљи, наставља.
