Прочитај ми чланак
(Дмитриј Седов)
Стално понављам да напредна власт у Кијеву уопште не ради добро и због тога стално избијају политички инциденти. Узмите најновији пример.
Како извештавају медији, Наталија Галибаренко, први заменик министра иностраних послова Украјине позвала је на разговор амбасадора Србије у Кијеву Радета Булановича, где је желела да му натрља уши због тога што су на изборе у Новорусији дошли српски посматрачи. Међутим, обзиром да Бечка конвенција не дозвољава насиље над шефовима дипломатских мисија, то се Галибаренко, како се прича, ограничила топтањем ногама и вриштањем, из чега је било јасно да она изражава своје незадовољство. То јој је очигледно слаба тачка, јер је Бечка конвенција одавно застарела и време је да се у праксу уводе ефикасније мере.
Могла је, на пример, закључати српског амбасадора неколико дана у хладној ћелији, оставити га без воде и хране и упознати га о делатности српских четника у Новорусији. Можда би он после тога послао у Београд оштар телеграм са захтевом да се четници више не пуштају овамо.
Други недостатак украјинског МИП-а огледа се у томе да су Срби у Косовској Митровици истовремено спалили косовску и украјинску заставу, на којима су била исписана слова НАТО, ЕУ, УКР ХУНТА, као и свастика. И што је нејувредљивије, видео клип на коме се види варварски акт спаљивања заставе Украјине спроведен је уз натпис “шест месеци од погрома у Одеси”. Мало ли је да Галибаренко својевремно није знала о тој разузданој дрскости Срба, па није уопште на њу реаговала. А могла је. На пример, српски амбасадор који не схавата ослободилачку мисију Украјине у Евроазији могао се у конвоју довести у Одесу и могли су му организовати ескурзију по Дому синдиката, где се још осећа мирис изгорелог људског меса. Овај мирис веома добро прочишћава мозак и нагони човека да размишља о пролазности свега земаљског, а истовремено га подстиче да се понаша тише од воде и ниже од траве. То је и деликатно и културно и ефикасно. Премда у украјинском МИП-у никако не могу да схвате шта су то Срби. Американци су њима много пре него Украјини, почели предавати науку да демократија приликом силовања мора и да кокетира. Али они тешко усвајају ту једноставну науку и све мисле да их туку да би заплашили Русију. И поготово не могу да схвате зашто Срби у Косовској Митровици стављају знак једнаости између Украјине и Косова, јер из визуре велике политике ситуација је принципијелно другачија. Но, косметски Срби се не баве великом политиком, него оним што виде голим очима. Они виде да су албански националисти на Косову и украјински националисти баве истим послом – геноцидом над над националним мањинама у које су убаројана два братска народа – Срби и Руси. Због тога у Косовској Митровици и горе заставе два проамеричка режима. Због тога су и дошли на изборе у Новорусију у Србији веома уважени политичари – Владимир Ђукановић, Владимир Кршљанин, Бранислав Блажић, Слободан Самарџић, Срђа Трифковић.
И оно што је за Кијев најувредљивије, ти посматрачи нису приметили на изборима никаква кршења, нити присилног гласања, нити преваре. Они су у један глас са посматрачима из других земаља рекли да су то били општенародни и поштени избори. Од оваквог става може се експлодирати од беса, јер се то исто за изборе у Украјини свакако не може рећи.
Али није у томе поента. Наочиглед Кијева Новорусија почиње добијати обрисе државности. И једна од најважнијих страна тог процеса јесте њено међународно признање. Званични Београд може послушно на команду Запада да не призна Новорусију, али симпатије обичних Срба и њихових политичких представника неће бити због тога мање. А то и јесте фактичко признање.
Шта фактор Новорусије значи у међународној политици?
То је 4 милиона становника и територија једнака Албанији. Солидан адут у геополитичкој игри. И тај адут клизи из руку Вашингтона и Кијева.
Има се за шта вриштати и лупати ногама пред амбасадором Србије.
