Pročitaj mi članak
Да ли је неко очекивао овакве резултате избора? Ако изузмемо можда понеког срећног кладионичара тешко да има оних који могу потврдно да одговоре на ово питање.
Чак и посвећени поклоници Александра Вучића тешко да су очекивали оволики успех – можда су могли да очекују оволико гласова али не и да ће опозиција бити практично збрисана и да ће се остале (малобројне) парламентарне странке додворавати да буду како-тако укључене у наредну владу. Прве изјаве из врха СНС-а указују да је и њих снашло прилично изненађење.
вуциц-гласа
Успех СНС-а, готово половину гласова свих изашлих бирача и натполовични број посланика у будућем саставу парламента, можемо објаснити уз помоћ најмање три узрока. Прво, излазност је била прилично слаба. Више стотина хиљада гласача који су учествовали на парламентарним изборима 2012. одлучили су се на апстинецију – претпостављам да је у питању значајан број бирача опозиционих странака (пре свега Демократске странке).
Треба имати на уму да су на парламентарним изборима 2008. године радикали освојили нешто преко 1.200.000 гласова и да су добили 78 посланичких места. Победник тих избора, коалиција За европску Србију, окупљена око Демократске странке, је са преко 1.500.000 гласова добила свега 102 посланичка места – прилично испод скупштинске већине. Сада напредњаци и њихов лидер са нешто преко 1.700.000 гласова добијају 158 посланичких места и једну од најстабилнијих скупштинских већина у новијој српској парламентарној историји. Друго, велики број гласача гласао је за листе које нису прешле цензус што према Д’Онтовом систему највише одговара странци која освоји највише гласова.
Разлози које сам навео могу се убројати у изборну аритметику – бројеви су се једноставно поклопили да одговарају најјачој парламентарној странци. Али далеко важније питање је који су суштински разлози који стоје иза оваквог опредељивања бирача? Шта су СНС и Вучић понудили у предизборној кампањи што је толико примамљиво бирачима? Ко год је пажљиво (или мање пажљиво) пратио кампању може само да се пита који је то тајни састојак?
Иако агресивна Вучићева кампања тешко да је понудила нешто ново бирачима. Прича о Београду на води, која се ревитализује по ко зна који пут, Мерцедесове шасије и шеикове милијарде (добијене по нереално повољним условима који намећу питање која је политичка позадина овог кредита) су приче које су активиране више месеци пред изборе. Слично је и са борбом против корупције – огромним делом оправдана острашћеност према тајкунима значајан је политички капитал али не може се увек играти само на ову карту.
Оно што неодољиво привлачи бираче СНС-у нису предизборна обећања и ефектни говори. Позната је али ретко истицана чињеница да је СНС у последње време израстао у вероватно једини успешни биро за запошљавање. Самим тим за многе бираче (и њихове породице) СНС је много више од странке. То је једна сасвим опипљива нада да ће се доћи до страначки протежираног запослења. У земљи где је социјална ситуација прилично тешка то је врло убедљив разлог.
београд-на-води
Мислим да можемо претпоставити да је горе наведени разлог довео и до преливања гласова из разних странака у табор СНС-а. Морам признати да сам очекивао да ће доћи до знатнијег одлива гласача коалиције окупљене око СПС-а према напредњацима. Мислим да је и руководство СПС-а делило ово мишљење па је вешти Дачић једним одлучим демагошким обртом успео да своју кампању у самом финишу подигне на један виши ниво. То и дугогодишњи боравак на власти осигурали су стабилност социјалистичког бирачког тела. С друге стране опозиционе странке доживеле су тотални дебакл.
Тешко да је разлог тог дебакла слаба политичка понуда – она заиста јесте била слаба али ни напредњаци нису били ништа бољи. Демократе су се – сасвим спонтано – поцепале непосредно пред изборе па ниједно крило није могло да изгради карактеристичан, храбар наступ који би мотивисао бираче да их промовишу у најјачу опозициону странку. Кокетирање са Вучићем и посипање пепелом били су Тадићев заштитни знак у кампањи док се Ђиласово крило показало као потпуно анемично и немаштовито – неколико референци на Зорана Ђинђића и позивање на демократске традиције нису могли да донесу бољи резултат.
Уопштено говорећи опозиционе странке исувише су биле ограничене на млаку критику СНС-а без способности да бирачима презентују властите политичке програме. УРС и ЛДП направили су храбре покушаје да прескоче цензус, али без успеха. Динкић је као и обично био маштовит и динамичан. Његова бујна машта постала је пословична а неке мере које је предложио у последњој изборној кампањи могу се оценити као разумне и пожељне – само када би могле бити спроведене у садашњим политичим приликама. Без знатнијих коалиционих партнера а у Динкићевом случају и после бројних политичких неуспеха ове две странке се нису ни могле надати бољем резултату.
Каква је ситуација са такозваном националном опозицијом? За свакога ко има симпатије према некој од ових странака ситуација се не може описати другачије него као катастрофална. Радикали се налазе у својеврсној хибернацији од 2008. године. Неспремни да проберу партијски кадар који је преостао и пробају да модификују своју политичку платформу у складу са новим приликама они се крећу ка тоталном суноврату. Политика која се своди на чекање да Шешељ дође из Хага очито није довољна да се приближе изборном цензусу.
Двери су оствариле слабији резултат него на претходним изборима. Појављивање Треће Србије на политичкој сцени сигурно им је узело нешто гласова али и симпатизери покрета морају да признају да Двери нису довољно радиле на властитом изграђивању између два изборна циклуса. Мантрање о породичним вредностима и јалови напади на Вучића без јасних предлога шта треба мењати у државној политици могу на окупу да одрже посвећено језгро покрета али не могу да прошире круг симпатизера који би их учинио озбиљнијим фактором. Иако се од споменутих пронационалних странака можда очекивао бољи резултат најозбиљнији неуспех у овом неформалном блоку доживела је Демократска странка Србије. Овај подбачај означио је и крај дуге каријере Војислава Коштунице за кога нема сумње да ће и у наредним годинама бити повод за жучне дискусије.
Иако су покушавали да говоре о важним темама и да свој изборни наступ базирају на државотворним и економским темељима, ДСС очито то није чинио на довољно допадљив начин. Пронационалне странке би морале да овај изборни дебакл искористе за прегруписавање и озбиљно промишљање. Морају се пре свега запитати да ли међусобни напади могу бити окосница успешног политичког деловања? Такође морају имати на уму да за њих наступа тежак период, без било каквог озбиљнијег ослонца, и уз медијску и материјалну доминацију ненаклоњених политичких противника.
После осврта на опозицију сада се можемо вратити на наше победнике како би покушали да разазнамо шта нас чека у предстојећем периоду. Одмах се мора запазити врло умерени тријумфализам Вучића – далеко је одмеренији него што би се могло очекивати. Током претходних неколико дана из СНС стижу гласови како ће се готово извесно формирати коалициона влада, само још није сасвим јасно која странка ће бити у њу укључена. Таман смо помислили да ће коначно једна странка бити одговорна за оно што ради и да владајуће странке неће моћи да изигравају опозицију неколико месеци пред изборе. Да ли се Вучић прибојава оваквог сценарија? Он се сада налази пред најмање два озбиљна питања – прво колико се треба експонирати а да то не буде исувише политички опасно и како попунити бројна места у републичкој и градској администрацији. Напредњачка кадровска база је доста танка – раније сам писао да је врло упитно имају ли одговарајућу личност за врло важно место градоначелника Београда (судећи по најавама ко ће бити градоначелник изгледа да немају) а сада треба попунити поприличан број таквих места.
Личности које окружују Вучића практично немају никакав кредибилитет и нема сумње да ће све знатније одлуке у будућој Влади доносити један човек. Као и у случају Ивице Дачића, после претходних избора, Вучић може самоуверено да каже ко ће бити на челу нове Владе, али мора имати на уму да седење на тој столици неће бити нимало пријатно и може да му донесе озбиљан пад рејтинга.
Што се тиче политике будуће Владе, прерано је износити било какве прогнозе. Нема сумње да ће се у кључним сегментима (национални интереси, економија, евроинтеграције) наставити досадашња политика. А на погрешном путу, свака станица је погрешна.
(Стање Ствари, Милош Милојевић)
