Pročitaj mi članak
Свечаности које само што су прохујале Европом постале су добар повод да се замислимо над нечим, што се назива фамозним, аморфним „мултикултурализмом“, а што се односи на културне, цивилизацијске коренове савремене Европе које покушавају да замене том речју. Да се присетимо да су пре 1700 година императори тадашње Римске империје Константин и Лициније прогласили религиозну толеранцију на читавој територији Империје. Доцније је саопштење о томе добило назив „Милански едикт“ (Edictum Mediolanensium).
Хроничари су писали: „Константин, а уз њега и Лициније који још није био изгубио разум, што се доцније десило, поштујући Бога као дариоца свих блага које је Он одозго слао, заједнички су издали закон, за хришћане апсолутно изванредан. Они су тај закон послали Максимину који је још увек владао на Истоку и који је хтео да им се додвори“.[1] Едикт је направио по правима равноправним све религије Римске империје. Он није само прекинуо крваве прогоне римских хришћана, већ је поставио основе за миран суживот различитих религија, веровања и култова. Зашто је данас, после више од хиљаду и по година, проблем религиозне толеранције и међуконфесионалног мира поново испливао на ред за дискусију у „цивилизованој“ Европи?
Наравно, било би очигледно преувеличавање да сматрамо да је историја Европе у последњих 1700 година представљала епоху религиозног мира и толеранције различитих вера.Треба само да се присетимо свете инквизиције, Вартоломејске ноћи и крсташких ратова. Али су неумитни развој цивилизације, слављење Просветитељства и јачање демократских принципа омогућили да се понадамо да епоха међуконфесионалних конфликата полако, али сигурно одлази у прошлост.
Баш у наше дане, када је у Европи формирана Европска унија са својим разгранатим интеграционим институцијама, одједном се испоставило да је европско друштво растурено много више него раније, те да лидери етничких општина и представници конфесија све чешће говоре не језиком мира и толеранције, већ у категоријама религиозних ратова Старог Рима и Средњег века.
За то постоји цео комплекс узрока. У најважније спадају друштвено-политички процеси у Европи, који су границе континента отворили за досељенике из других региона без обзира на културно-националне разлике, које из савременог друштва нису успеле нигде да побегну. Као резултат – европске државе постају све „млитавије“, фрагментиране на етно-конфесионалном плану. А представнике страних националних група који стижу у Европу као досељеници, напротив, карактерише сједињеност под сопственим национално-религиозним паролама.
Политика „мултикултурализма“ се у стварности западноевропских градова приказала као формирање читавих четврти, чији живот и свакидашњица у потпуности копирају „историјску отаџбину“ својих становника. Гости Брисела, Берлина и Лондона се упозоравају у које делове града је за „беле хришћане“ боље да не одлазе. У Паризу за сада није тако. Међутим, погроми с краја 2005.године су показали да је и у завичају Просветитељства врло далеко права реализација принципа слободе, једнакости и братства.
За сада „мултикултурализам“ (као и неопходност да се иде за заједничким параметрима буџетске политике) није изашао изван граница политичких декларација о намерама – неки специјални проблеми се нису појавили. Међутим, чим би се у овој или оној земљи рецепти Европске уније нашли у конкретном догађају и условима долазило би до оштрог конфликта који је одмах у друштву стицао широк одјек.
Међутим, противници интеграције која постоји данас у Европи, а за коју се може рећи да представља интеграцију парола – у својој пропаганди користе баш исте методе које користи и бриселска бирократија. Конкретно – методе уопштавања. Само, ако лидери Европске уније уопштавају општетеоријске моделе интеграције и у њима виде алхемијски лек за постојеће проблеме, њихови опоненти полазе од чињеница. Довољно је да се присетимо примера Швајцарске. Уочи последњих избора за Национални савет те алпске републике десничарска радикална Швајцарска народна партија је своје агитовање саградила на проблему плиме илегалних емиграната, која никако не јењава, мада четвртину становништва те земље већ чине странци.
Предмет судских процеса је постао и један од плаката под називом „Косовари кољу Швајцарце“, који се односио на инцидент када је један избеглица са Косова убио руководиоца локалне социјалне службе, зато што му је, како је он изјавио „дата премала финансијска помоћ“. Правници су се разишли у процени, али су бирачи Швајцарској народној партији дали скоро 27% гласова, захваљујући чему је та партија избила на прво место.
Оцењујући нереде који су у августу 2011.године избили у Лондону, лондонски „Тајмс“ врло тачно констатује да сада „политичари треба да нам предложе концепцију преуређења земље“.[2] Та изјава се односила само на владу Велике Британије. Међутим, њу сасвим сигурно могу да потпишу и становници читаве „јединствене Европе“.
Један од главних америчких стручњака за област геополитике, Збигњев Бжежински, је још крајем ’90-х година као један од сценарија развоја, пошто у ЕУ буде примљена већина земаља Централне и Источне Европе, предвидео претварање формално јединственог континента у „Европу држава-нација, које се међусобно свађају“. Он мисли да ће овакав развој догађаја запретити решењу једног од главних геополитичких задатака САД у евроазијском региону – обезбеђењу „доступности најнапреднијих економија, којима је потребно највише енергената, енергетски богатим републикама Средње Азије“.[3]
Та се прогноза, очигледно, већ обистињује: довољно је да се присетимо жестоких расправа Париза и Рима због избеглица, или жалби једних на друге – Мађарске, Словачке, Румуније и других земаља Централне и Источне Европе, вођених историјом и национализмом. Још јачи конфликти се распаљују унутар појединих држава, при чему њих покрећу најактивнији слојеви, а средство представљају социјалне мреже које су се са успехом опробале на таквим патријархалним местима, какво је каирски трг Тахрир. Ситуација се погоршава неспособношћу Европске уније и лидера држава које су њене чланице, ако ништа друго, а оно бар да осмисле схватљиву концепцију којом би се супротставили финансијској кризи.
У суштини, све последње године европски политичари су покушавали да остваре, и то истовремено, два супротна правца сопственим припадницима ислама. Један правац је сасвим одговарао извиканој политици „мултикултурализма“, који се у пракси сводио на елементарну сегрегацију. Чињеницу да таква „скривена сегрегација“ води у ћорсокак су баш добро доказали погроми у Лондону и Паризу, који су се замало пребацили у Белгију и Немачку.
Поборници другог прилаза решавању проблема места ислама и његових присталица у Европи делују са супротних позиција – у духу „интеркултурализма“. Они инсистирају да становништво Северне Африке, Блиског и Средњег Истока и осталих региона који долазе у Европу морају максимално да прихвате културу и традиције Европљана. Нема никаквих хиџаба, минарета – они који не желе да се „европеизирају“ се одмах шаљу назад. Политика коју спроводе власти Швајцарске је слична томе. Њу је подржавао и бивши француски председник Никола Саркози. Када је постао министар унутрашњих послова Пете Републике он је из погрома у Паризу с краја 2005.године извукао сопствене закључке. Истина, из неког необјашњивог разлога, ти закључци су се углавном односили на цигане, који су били екстрадирани у Источну Европу.
Као резултат – у данашњој Европској унији ми имамо „читава“ два прилаза проблему ислама и исламиста. Међутим, резултат њихове примене је исти: радикализација расположења са обе стране барикаде. Муслиманске општине, које расту на демографском квасцу, све више се затварају у себе, а десни екстремисти сакупљају пропагандне поене који се на сваким следећим изборима претварају у гласове крајње десничарским партијама.
Симптоматично је да је у последње време проблем мултикултурализма озбиљно забринуо чак и Канаду у којој, рекло би се, за сада нема јаких међуетничких и међуконфесионалних битака. Без обзира на то, тамо је још 2008.године основана специјална „Комисија за суживот“ која треба да се бави национално-културном проблематиком. Њени експерти су констатовали да мултикултурализам чак ни за Канаду не представља прихватљиво решење, за разлику од интеркултурализма. Овај последњи се у Канади, посебно на француском говорном подручју, тј. Квебеку, схвата као тежња да се „етнокултурна разноврсност помири са целином језгра које представља француско говорно подручје“. Ако се ова теза пренесе у европску стварност – она значи примат очувања национално-културног језгра европске цивилизације, уз све поштовање постојеће, па чак и све веће, етноконфесионалне разноврсности Европе.
У таквој ситуацији не треба да изазива чуђење појава радикалних лидера, партија и покрета са обе стране конфесионалних барикада. Једни објављују скандалозне карикатуре и снимају филмове против других конфесија, пале њихове свете књиге. Други позивају да се руше хришћански храмови, као што је то (не први пут) урадио врховни муфтија Саудијске Арабије Абдул Абдул-Азиз ибн Абдулах Ал аш-Шеих. Истина, његов позив се односи на хришћанске храмове на Арабијском полуострву и у оквиру је Савета за сарадњу арапских држава Персијског залива.[4] Међутим, јачање позиција радикалног ислама у Европи омогућује да се прогнозира да ће доћи до покушаја да се и европски простори „очисте“ од хришћана.
Обично стране које се цивилизационо супротстављају једна другој једна другу окривљују за провокације. Јавни покрет „За Немачку“ који се у другој половини прве деценије овог века појавио у Келну и другим немачким градовима сматра да су европске владе претерано толерантне према претњама исламског радикализма, те чак понекад прогоне оне „делије“ који желе да се таквој претњи супротставе. Тако је ујесен 2012.године немачка влада једноставно забранила улазак у земљу по скандалима познатом америчком проповеднику Тери Џонсу. То је био одговор на његово обећање да ће јавно спалити Коран уколико се у Ирану изврши смртна казна над хришћанским свештеником, који је из ислама прешао у хришћанство. На крају је том свештенику смртна казна укинута, ауторитет Џонса је порастао, а власти Немачке су се нашле морално поражене.
Ипак, поштено је да се каже да облици мултикултурализма понекад добијају врло забавне форме. Тако је француско интернет-издање Slate.fr своје читаоце подсетило на симболичну улогу познате немачке виршле од свињског меса (Bratwurst). „Сваком немачком политичару одлука да поједе Bratwurstпредставља најефикаснији начин да покаже колико је близак свом народу, да дирне срца својих бирача и да их разнеже. Виршла стиче мал’те не свети статус“ – пише у том интернет-издању. Виршла од свињетине, која је потпуно неприхватљива муслиманима не може, а да не постане предмет „мултикултуралних“ игара. Копредседник Партије „зелених“ Клаудија Рот се пред новинарима појавила не са Bratwurst-ом, већ са турским кебабом. Тако је она одлучила да „помери вредности мултикултурализма“ – иронише Slate.fr.[5] Мука је само што се мултикултурални проблеми у Европској унији скоро никада не решавају на кулинарском пољу.
(Фонд Статешке Културе)
