Pročitaj mi članak
(Политика)
Када је државни секретар Хенри Стимсон 1929. године у Стејт департменту затварао уред за дешифровање, рекао је да „џентлмени једни другима не читају пошту“.
Када су Американци две деценије касније тајно оснивали Националну безбедносну агенцију (НСА), дали су јој мандат да странце надзире како год зна. Нема у Америци закона који забрањује шпијунирање Европљана и њихових државника. Закон једино брани прислушкивање Американаца без дозволе суда.
Слично је и у Европи. Због искустава са Гестапом и Штазијем, поготово Немци не воле да држава о њима превише зна. Службе остају у оквиру закона тако што тајно размењују податке о својим грађанима: Американци уступају Немцима оно што открију о Немцима, и обрнуто.
Није тешко докучити да Ангела Меркел само глуми затеченост на вест да НСА у Немачкој месечно надзире пет стотина милиона (!) приватних телефонских разговора, електронских порука и СМС. Лажна је и индигнација француског председника Оланда: „Монд” је пре два дана обелоданио да је „француски Велики брат“ једнаких апетита као и америчка „Призма” (операција прислушкивања коју је светској јавности обелоданио „звиждач“ Едвард Сноуден).
Дуга је, у ствари, листа превејаних лицемера на ове теме, а конкуренција међу њима је жестока. По мени, предњачи Денис Мекшејн из некадашње Блерове владе, ког одраније памтимо по томе што ратне злочине УЧК умањује, а швајцарском сенатору Дику Мартију и немачкој обавештајној служби БНД не прашта што „српским националистима“ дају основа за тврдњу да је УЧК трговала органима убијених српских цивила. Док је он био на власти, његова је влада лагала да не помаже америчкој ЦИА да мучи „исламисте“ (и њихове трудне супруге, као у случају либијског вође ком Лондон сада за то исплаћује грдне паре).
Ипак, морам у име многобројних српских новинара да кажем да, у мору европске лажи и хипокризије, посебну горчину и подсмех изазива лицемерство Љубљане. Словеначки шеф дипломатије Карл Ерјавец изјављује како му је амерички амбасадор „гарантовао“ да америчке службе нису шпијунирале Словенију! А и зашто би их морали шпијунирати? Две године пре „Викиликса”, „Политика” и љубљански „Дневник” разоткрили су садржај скандалозне „словеначке депеше“ из које је било јасно да амерички службеници словеначким званичницима у децембру 2007. диктирају шта, када, како и којим редом да ураде са позиције председавајућег ЕУ, како би Унија што пре прихватила независност коју је Косово тек требало да самопрогласи.
Јелко Кацин сада грми како „ЕУ није додатна звездица на застави Америке“! Било би добро за подсмех, да не знамо судбину новинарке „Политике” Светлане Васовић-Мекине и новинара „Дневника” Игора Мекине. Њих су редакције у међувремену казниле, а не наградиле за истраживачки рад. Неправду која им је учињена ваљда ће ускоро исправити судови у Србији и Словенији. Али их ни ми не смемо заборавити док политичари перу прљаве руке.
