Pročitaj mi članak
Пише: Слободан Антонић
Објављујући на РТС-у да ће избори бити 24. априла, Александар Вучић „је истакао да ће то бити референдум – хоће ли Србија 2020. да буде модерна европска земља, или ће да се врати у прошлост“.
У какву то прошлост Србија може да се врати, Премијер је објаснио када је оптужио „велике родољубе који би да баце Србију у прошлост и који данас соле памет”. А управо су они, по његовој тврдњи, са НАТО-ом „потписали споразум 2006. године“, који су сада напредњаци, ето, „само ратификовали“.
Тиме је и Вучић поновио неистину режимске пропаганде да је данашња суверенистичка опозиција, 2006. године, потписала некакав споразум са НАТО-ом. Међутим, реч је о билатералном споразуму Србије и САД којим је омогућена сарадња са „Националном гардом“ државе Охајо, а потписао га је Борис Тадић. Тај споразум у скупштини је ратификован тек 2009. године, пошто је Тадићев ДС, после избора 2008. године, образовао владу са СПС-ом.
Овај уговор свакако је рђав инепотребан, али је по својим дометима и дугорочним последицама штетан знатно мање од три споразума са НАТО-ом која су потписана или ратификована управо током Вучићеве власти: СОФА споразум (потписан јануара 2014, ратификован у јулу 2015), који је оцењен као „круна НАТО окупације остатка Србије и њено својеврсно неформално учлањење у Алијансу“, затим ИПАП споразум (потписан децембра 2014, ступио на снагу марта 2015), као и споразум са НСПО (потписан септембра 2015, ратификован фебруара 2016).
Чак и да су споразум из 2006. године парафирали лично Коштуница или Санда Рашковић Ивић, необична је логика по којој ДСС не може и не сме да промени мишљење, јер је то „неконзистентно“ и „лицемерно“, али зато Александар Вучић, као шампион конвертитства, то увек може, а да то нико не сме да помиње, како се случајно не бисмо „враћали у прошлост“.
Уопште, какво је то „враћање у прошлост“ ако се критикују НСПО, СОФА или ИПАП, тачније, заобилазно увлачење Србије у НАТО? Или ако се критикује намера да српска војна база „Југ“ постане Центар за обуку НАТО програма Партнерства за мир, што ће рећи „класична војна база Северноатлантске алијансе“?[5] Или ако се критикује одлука да се тек „после избора“ влада изјасни о Споразуму о Руско-српском хуманитарном центру у Нишу?
Осветљавање и оспоравање Вучићеве НАТО-агенде, која је свакоме постала јасна након прошломесечне полутајне ратификације НСПО[7], његови пропагандисти назвали су „медијском хистеријом“[8]. У поменутом интервјуу на РТС-у сада је и премијер завапио како је, после ратификације НСПО, „кренула хистерична кампања која треба Србију да подели, којој ћу да се супротставим“. Јер, по њему, „Србија мора да буде уједињена“].
Значи, критика Вучићеве НАТО-агенде не само да је повратак у прошлост већ је још и „подела Србије“?! Четири петине грађана Србије одбија НАТО[10], али када Вучић заобилазним путем, наспрам вољи огромне већине, Србију гура у ту милитаристичку структуру, а јавност се буни, онда је то за Вучића „подела Србије“? Аман!
Како је већ добро уочено, „најуспешнији механизми Вучићеве власти су страх и драма: непрекидно подгревање несигурности пред нечим великим и драматичним што само што се није десило. У поређењу с том претећом сенком, свако конкретно питање нашег приватног или друштвеног живота бива недовољно важно, и о томе је готово непристојно говорити“]
Тако, ако се питате о три закамуфлирана споразума с НАТО-ом, ви се „враћате у прошлост“ и „делите Србију“. Ако се питате о сврсисходности даље интеграције Србије у ЕУ – у којој је чак и Чешка третирана као полуколонија[12], док је Србима намењен тек статус урођеника који се купују за чешаљ и огледалце – тиме, заправо, хоћете да убијете сопствену земљу јер би, по Вучићевом суду, „жртвовање европског пута Србије била катастрофа за српску економију (…) пошто се највише извози у земље ЕУ, а из њих долази највише инвеститора“, и зато „нема алтернативе будућности западног Балкана у ЕУ“.
Заиста, неко, изгледа, хоће да буде не само шампион конвертитства, већ и првак у манипулисању и лицемерју. Зар је могуће да неко мисли да то јавност не примећује – чак и уколико дисциплинована војска СНС пропагандиста, ботова и заплашених бирача донесе још један мандат Канцелару?
[1] Избори 24. априла
[2] „Са друге стране, аналитичар Бранко Радун сматра да је некоректно да ДСС, која је у периоду пре 2004. чак био пронатовски оријентисан, данас буде љути противник споразума са Алијансом, јер је управо у време мандата Коштунице потписан споразум о транзитним аранжманима снага НАТО“ (Коштуница изашао из илегале: Тек ћу да говорим о споразуму моје владе са НАТО!).
[3] Програм државног партнерства Србије и Охаја
[4] Ултиматум из Рамбујеа је заживео у Вучићевој Србији
[5] НАТО и власт Србије – неопевани преваранти
[6] „О руском центру у Нишу одлучиваће следећа влада“
[7] РТС и режим
[8] Плес са ђаволом
[9] Избори 24. априла
[10] „Луди од среће“ или још једна (о)тужна јесен
[11] Није о изборима. А јесте.
[12] „Истраживање спроведено у Чешкој тако је показало како је од свих узетих узорака прехрамбених производа њих чак 35 одсто било другачије, горег квалитета него у земљама старим чланицама ЕУ“ (ДОКАЗАНА ПРЕВАРА: Квалитет хране се разликује од тога да ли је намењена за земље „старе“ или „нове“ ЕУ!).
[13] Вучић: Избори највероватније 24. априла!
[14] Континуирана подршка ЕУ Србији у суочавању са избегличком кризом
(Фонд стратешке културе)
