Прочитај ми чланак
(Жељко Цвијановић)
Зашто данас Вучић покушава да артикулише политику неутралности према Украјини и зашто без тога не може да крене са владом?
1.
Док је по ваздуху још лебдело перје од изборног пораза ДСС и одласка Воје Коштунице са сцене, један баук, чија смрт је управо објављена, живео је сопствени живот. Независно и од свог творца и од својих бесних опоненанта, одбијао је да се упокоји. Био је то баук политичке неутралности. Грозничав покушај који траје да се створи тај састојак у политици наступајуће српске владе данас успорава њено стварање, упркос никад јаснијем и чистијем резултату. Онај који ствара ту владу, шта год мислили о њему и његовим мотивима – а свако ко влада, са каквим год страстима, намерама и жељама, жели да то чини дуго и успешно – зна да ће без тог састојка на самом почетку створити владу са генетском грешком, чији ће се живот претворити у агонију а крај у извесност.
Покушај да се створи тај састојак средином недеље је Вучића и Дачића одвео у Москву, како је, уз извесну резигнацију, објавила Слободна Европа, пропагандни радио кога финансира амерички Конгрес. Томе је претходио притисак из ЕУ и САД на Београд да се устопу следи ригидна политика Брисела према Русији. Потом је Јелко Кацин, у функцији оног чији је посао да српску јавност упозна са свим понижавајућим захтевима ЕУ, био јасан, као и увек, поручујући овој двојици у Москву: „Инвестиције неће доћи из Русије, ма колико то неко из Србије желео, већ се Србија мора окренути Европској унији“. Ende!
2.
Министарство иностраних послова и онај мученик Мркић најпре су се разложно опирали да саопште став Србије, вајкајући се да то превазилази мандат техничке владе. Нису, међутим, на тој позицији издржали дуже од 48 сати: већ у петак српски амбасадор у Украјини Раде Булатовић саопштио је украјинском заменику шефа дипломатије Лубкивском да Србија признаје територијални интегритет Украјине да би му потом слично поручили и са нижих нивоа српског МСП. То признање територијалног интегритета, које ће наредних дана Вучић, Дачић и Мркић понављати док им се не осуше уста, јесте уступак западним захтевима, али може да се брани и као принципијелан став. Наиме, колико год Србији срце играло са Русијом, колико год навијали за њу, Србија због Косова не може да призна Крим.
Али тај став Београда ни Бриселу ни Вашингтону неће бити довољан. Кад Кацин каже да Србија мора да следи Брисел у свим мерама према Русији, то значи да ће се притисак наставити да Србија буде посебан западни драгуљ међу земљама које ће Русији увести санкције.
3.
За то време Русија не тријумфује само по томе што је успела да поврати Крим. Кад је не тако давно кренуо у своју украјинску авантуру, један од највећих Путинових проблема био је тај што је Русија била готово неподношљиво сама, истина уз доста оних који су јој дубоко у џепу кришом држали палчеве. Враћајући својим великим „Кримским говором“ назад на сто цео сет светских питања, за која на Западу бар 20 година верују да су апсолвирана во вјеки вјекова, Путин је за невероватно кратко време поново успоставио руски империјални дискурс, постајући носилац равноправног пола у глобалној политици, не више толико усамљен на отвореној сцени. Русија, којој би само неколико месеци раније клецале ноге на саму помисао од западних санкција, данас избезумљује Запад лакоћом којом се носи с тим. И таква Русија, која се подигла у једном новом самопоуздању, данас више нема потребу да се пропиње на прсте да би изгледала већом него што јесте. Русија данас не прети, не служи се језиком слабих, јер своју супериорност у Украјини показује и тиме што неће напасти источне провинције. Неће их, наравно, ни оставити Десном сектору, тек никаква иоле легитимна власт, никакви избори у Украјини, неће више моћи да се опосле без Русије. Као ни било какви светски послови.
Кључна промена ситуације, бар кад је Србија у питању, је у томе што против такве Русије не смеш да заведеш санкције, чак ни тако што ћеш јој намигивати правдајући се да си морао. Чак ни такве од којих ћеш да направиш празан политички чин јер ћеш касније да их, као, кршиш. Ако ишта знају, и Вучић, и Дачић, и Тома Николић то данас веома добро знају.
4.
Многим владама потребна је бар друга половина мандата да дође до проблема који се тешко да превазићи. Вучићева још није ни формирана, а већ га има. Ако отворено подржи Русију, моћи ће да се нада оном што је доживео Јанукович кад је одбио ССП: сазнаће коме је ономад у Србији дат мандат да за случај потребе буде Десни сектор и да пуца по народу. Ако буде следио политику Брисела према Москви, то неће моћи да ради ни тајно ни прикривено, нити ће, као с Косовом, моћи да заведе Русији санкције, а да јавност уверава да није. Ако се то догоди, Вучић неће моћи да захвати широко како је замислио – да у своје редове увуче све од националиста до разочараних чедиста, како му је већ пошло за руком на изборима и што му обезбеђује дугу владавину. Истовремено, неће моћи да хармонизује односе са лукавим Томом Николићем, који данас јесте слабији од њега, али велика Вучићева победа, и он то зна, моћи ће да се оваплоти у власти само док затвара потенцијалне линије конфликта, уместо да их отвара и окупља људе против себе.
Наравно, да би он желео да поводом Украјине води политику неутралности, као једину у којој би могла да функционише и његова и свака друга српска влада, проблем је, међутим, што се и за ту политику ваља изборити. У ситуацији кад код Путина превладава Цезарово начело – ако ниси против мене, са мном си – таква политика би у Русији била поздрављена. Али на Западу, где превладава супротно начело – ако ниси са мном, против мене си – то ће наићи на отпоре.
Ти отпори овај пут, међутим, не морају да му однесу главу, што би му се дефинитивно десило у, рецимо, претходној влади. Успео је да освоји много, завладао је сценом, и његово рушење из страних центара захтевало би много више и времена и свега другог него пре.
5.
На тој позицији неутралности у Украјини Вучић данас може да започне и стварање политичког консензуса и стварање политике. Истовремено, широким политичким консензусом може да натера западне силе да ту позицију, макар невољко, прихвате, и да Србија чека расплет на светској сцени. Ако одступи од неутралнисти – а за веровати је да би то значило отворено стајање на страну Запада – тешко да ће Вучић имати и трајну унутарстраначку сагласност.
И ту смо опет у једној ситуацији која веома подсећа на Коштуничину из средине 2000-тих година, када је на консензусу о Косову и војној неутралности направљен устав. Иако је Коштуница све то платио скупо и прескупо, Србији је тада пошло за руком да последњи пут артикулише истинскиу државну политику. И управо по томе је данас Коштуница једина историјска личност у српској политици после Слободана Милошевића, и управо по томе је Борис Тадић, који је зарад својих политичких амбиција и за интерес западних сила напустио консензус и 2008. срушио државну политику, највећи политички бастард тог времена.
6.
Наравно, инерција ће Вучића да вуче томе да следи Тадића, уосталом, ту је континуитет, њега је наследио. Све што га буде вукло према политици, према консензусу, вућиће га политици неутралности – а више ни аргумент ојачаних Руса није за релативизовање – тераће га према Коштуници, и можда ће му унеколико бити и лакше сад, кад овај више није ту.
Смисао такве политике, коју украјинска ситуација готово да чини једином могућом, јесте у два момента. Једино изборивши се за њу, биће могуће краће или дуже време – да се разумемо, не бескрајно дуго – остати на курсу евроинтеграција, чији нагли прекид је, не заборавимо, убио Јануковича и, на другој страни, задржати и стратешки и трговински споразум са Русијом. И, друго, само та врста баланса, која подразумева максимално српско ћутање о Украјини, даваће Србији највеће шансе да избегне унутрашње насиље. Ако сте кадри да избегнете насиље – и томе нас учи Коштуничин пример – тада у политици много тога добија смисао, чак и збор између два зла.
7.
Трећи пут у својој модерној историји, у времену које мало је рећи да подсећа на оно што је претходило светским ратовима, Србија бира између великих сила. Оба претходна пута притисак са Запада био је спретнији, снажнији, конкретнији и, да се не лажемо, ближи. Оба пута Србија му се повиновала. Први пут Тајном конвенцијом са Аустријом (1881) била је натерана на вазалски однос до те мере да је морала да пита Беч за сваки међународни уговор који је склапала са неком трећом земљом. Други пут био је то Тројни пакт. Ни у једном од тих споразума Србија није издржала, оба пута променила је страну по унутрашњем налогу сопственог политичког бића, без обзира на британске фунте које су погурале 27. март. Оба пута извукла се уз руску помоћ: први пут кад је царска Русија још била јака, други пут кад се Совјетски Савез у великом стилу вратио на сцену.
Без обзира на оно што смо видели на изборима и што слушамо са политичке сцене, на тој страни Србија неће издржати ни трећи пут. Отуда, политка неутралности у Украјини није никаква стратешка идеја, она ће бити одређена другим стварима, већ тактички налог преживљавања. Јер, да се разумемо, није на Вучићу данас да бира страну – њу ће изабрати историја, а на он, ма шта одлучио – његово је данас да се та историја плати најмањом могућом ценом. И само по томе ће бити памћен.
(Нови стандард)
