Прочитај ми чланак
Фото: Лука Зековић
На Балкану и даље бесне фудбалске страсти са геополитичким последицама. А ситуација се очигледно захуктава.
Ако је скандалозни инцидент који се одиграо прошле јесени на фудбалској утакмици одржаној у Београду између Србије и Албаније, носио са собом актуелни (пре свега за саме учеснике – Србе и Албанце) косовски “подтекст”, онда нам ово што се недавно десило у Подгорици даје за право да кажемо да је фудбалско насиље на Балкану прешло на квалитетно нови и због тога још опаснији ниво. Поготово што су у догађајима на фудбалском мечу Црна Гора – Русија, индиректно били укључени и Срби. Црногорска страна је изјавила да је управо жеља неколико стотина Срба да подрже руску репрезентацију “прелила чашу трпљења” Црногораца и покренула окидач за немире.
Светски фудбал – у коме се јавно и тајно обрћу милијарде долара и који привлачи пажњу стотина милиона људи – исувише је озбиљна ствар да би се могли инциденти и безакоње отписати на традиционалну ватреност Срба, Црногораца или Албанаца или на тражење изоловане шачице фудбалских хулигана. Немачки лист Frankfurter Rundschau већ је у том погледу предсказао “сумрак црногорског фудбала као цивилизованог спорта”.[1] Међутим, чини се да корени проблема леже не само и не толико у Црној Гори, па чак ни на Балкану.
О аутору
Петар Искендеров је виши научни сарадник Института словенства у Руској академији наука, магистар историјских наука, међународни коментатор радио-станице „Глас Русије“.
Ти корени налазе се у политици такозваног “цивилизованог” (читај евроатланског) света, која тежи да натера народе Балкана да “живе, воле и мисле” по туђим рецептима. Управо западни политичари и медији својим једностраним и агресивним деловањем и изјавама провоцирају, култивишу и јачају појаве нестабилности на Балкану. Уместо да покушају да испоштују макар минимум уздржаности и објективности у заиста сложеном и историјски замршеном косовском проблему, акценат је првобитно стављен на промовисање самопроглашене независности „Косова“.
А када – захваљујући између осталог и принципијелној позицији Русије – одлука Брисела и Вашингтона није добила легитимитет на нивоу ОУН – Запад је прешао на “завртање руке” Србији. Да не буде заблуде: истински циљ Бриселских преговора Београда и Приштине није заштита косметских Срба, нити је то успостављање узајамних трговачко-економских веза, већ је то покушај да се Београд натера да беспоговорно призна независност „Косова“.
Треба ли се чудити томе што албански екстремисти (осећајући сличну подршку) постају све активнији – па тако и у Београду. Према замисли Запада (а УЕФА је одбијањем да раздвоји репрезентације Србије и Албаније у различите групе, практично реализовала вољу Брисела), фудбалски меч у Београду требало је да представља доказ о “принуди” Срба и Албанаца на мир по сценарију Европске Уније. Међутим, догодио се скандал – којим се сада бави виша спортска арбитража и који несумњиво има карактер преседана.
Отровна зрна мржње која су посејана по тлу Балкана, постали су главни узрок и (срамотног за Црногорце) антируског инцидента у Подгорици. Управо су ЕУ, НАТО и САД и сама власт у Црној Гори, последњих месеци активно радили на томе да што је могуће више “одврате” Црногорце од Русије. Земља се придружила (за разлику од Србије) антируским санкцијама и муњевито се креће у правцу Североатланске алијансе. Црногорска влада неутемељено оптужује руску страну за тежњу да створи војну базу у јадранским лукама Бару и Котору и притом сама чини препреке за улазак руских бродова у те луке – “заборављајући” да је управо Русија стајала на изворишту црногорске независности. Па и сама лука Бар, као и Подгорица, припојени су Црној Гори на Берлинском конгресу 1878. године управо захваљујући неколебљивој позицији Русије.
Истовремено, данас се саме црногорске луке Бар и Котор, све више фарбају НАТО бојама. Уосталом, значај црногорске војне инфраструктуре за САД и НАТО се објективно повећао услед заоштравања околности на Блиском Истоку и све активнијој и све самосталнијој позицији Турске – где се између осталог налази и веома важна за НАТО пакт база “Инџирлик”. Поред тога, црногорске луке географски се налазе директно насупрот објектима НАТО пакта у италијанском Барију и Анкони. Не чуди да се данас тако активно јача војно-политички савез Црне Горе и НАТО пакта. А у условима историјске “заборавности” црногорских власти (што је тако угодно Западу), да ли се треба чудити крвавим русофобским фудбалским страстима које су се пројавиле у Подгорици?
“Балкан је замро у режиму очекивања…” – овако је описао ситуацију насталу у региону још један немачки часопис – Frankfurter Allgemeine Zeitung.[2] Издање је између осталог забринуто и због недостатка јасних спољнополитичких перспектива код балканаских народа и држава. Новине подсећају да је само у једној мисији ЕУ на КиМ, у овом тренутку укључено отприлике две хиљаде људи. То је најмногобројнија “групација бирократа” ЕУ изван граница Брисела – признаје Frankfurter Allgemeine Zeitung. Тако да је можда проблем у томе што Балкан треба избавити од тако досадне и непродуктивне интервенције. Видели би – и на фудбалским теренима било би спокојније, а и сами балкански народи ће могли би боље схватити своје истинске – а не извана прописане – интересе и приоритете.
[1] Frankfurter Rundschau, 30.03.2015.
[2] Frankfurter Allgemeine Zeitung, 26.02.2015.
