Прочитај ми чланак
(Ненад Кецмановић)
Изјава хрватског премијера Зорана Милановића да ће „евроинтеграцијом Хрватске и Хрвати у БиХ постати грађани ЕУ“ изазвала је бурна и контроверзна реаговања у Сарајеву.
По једнима, углавном локалним Хрватима, то је требало да буде утеха „дијаспори“ да ће уместо „трећег ентитета“, захваљујући домовници, добити статус „Еуропљана“, остављених на Балкану, одакле ће, захваљујући путовници, добити брзи гранични шалтер на уласку у ЕУ.
По другима, махом Бошњацима, изјаву треба схватити као Милановићеву претњу бошњачкој већини у Федерацији да убудуће више неће моћи да доминира над хрватском мањином, јер ће имати посла са европским грађанима под заштитом ЕУ. Као револтирани глас увређеног муслиманског Сарајева огласио се Бакир Изетбеговић са „дипломатском“ изјавом:
„Бошњаци имају милијарду и по браће и Хрвати могу само да сањају ентитет!“
Дешава се управо оно што се годинама уназад и предвиђало: уласком Хрватске у ЕУ актуелизоваће се и питање хрватске неравноправности у Федерацији, које су Хрвати у матици и дијаспори држали на леду све док „лијепа наша“ није постала „еуропска“. Већ после избора 2010. и Комшићевог другог мандата у врху БиХ те Лагумџијиног, односно Инцковог и Муновог избацивања два ХДЗ-а из ентитетске власти, легализација „Херцег-Босне“ је у западном Мостару виђена као једино трајно и стабилно решење.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
А Човић и Љубић, потпуно игнорисани у Сарајеву, занемарени у ОХР-у и остављени на чекање у Загребу, једину подршку добили су у Бањалуци. Стратешко партнерство (РС и „ХБ“) било је једини логичан одговор на политику бошњачког Сарајева, које не само Федерацију, него и читаву Босну третира као ексклузивни национални забран. Да ли ће, међутим, поново активна матица Хрватска поштовати ово партнерство и интересе херцегбосанске дијаспоре или ће је по ко зна који пут и по сваку цену гурати у савез са Бошњацима, а против Срба?
У том контексту, београдски геополитичар Драгомир Анђелковић („Печат“ 279/2013) сугерише да Српска промени страну у сукобу у ФБиХ и да, уместо заузимања за хрватски трећи ентитет, подржи бошњачку централизацију већег ентитета. Према овом аутору, Хрвати играју двоструку игру. Док из западног Мостара запињу за издвајање у Херцег-Босну, у Загребу су свесни да малобројни Хрвати тек у заједници са Бошњацима могу да се супротставе Српској, која се налази на свега 80 километара од Загреба и представља безбедносну претњу Хрватској.
Анђелковић у прилог томе наводи историјски континуитет политике која настоји да Србе потисне преко Дрине (Аустроугарска, НДХ, Туђманово наслеђе) и указује на симптоматичну обнову академског интересовања за радове Иве Пилара, хрватског антисрпског геополитичара. Дакле, закључује Анђелковић, Хрвати ће се, чак и уколико уз српску подршку изборе ХБ, заједно са Бошњацима окренути против РС како би успоставили контролу над целом БиХ и постали доминантна сила на Балкану. Све то, наравно, треба имати на уму, али и неке нове реалности.
Укупан проценат Хрвата у БиХ се преполовио, а пошто је проценат управо оних у средњој Босни и Посавини још више опао, главну реч су преузели данас бројнији Херцег-Босанци. Херцеговачки фрањевци су у офанзиви на пробосанске из „Босне Сребрене“, а ови се повлаче, разочарани и у своје, и у комшије, и у неуспели пројекат заједничког ентитета. Хрватска се, опет, више оријентисала да својим сународницима у дијаспори обезбеди индивидуална права грађана ЕУ него колективна права на равноправност у ФБиХ и конститутивност у БиХ.
С друге стране, двоструку игру је водио и Алија, не мање него Фрањо. Иза кулиса борбе за „грађанску Босну“ за западну публику, он је био дубоко посвећен једино муслиманству, чак много више него бошњаштву. А његови политички следбеници, на челу са његовим биолошким наследником, више се осећају као део глобално пробуђеног исламског света наспрам неоколонијалног Запада него као путници за ЕУ којим се циљ примакао на саму границу са Хрватском.
Бившем „хрватском цвећу“ данас је у сваком, изузев географском погледу, много ближи турски Цариград т него европски Загреб. Бриселу одавно много не верују, а „муслиманско братство“ их удаљава и од Вашингтона. Комшије Хрвате у Босни виде као будуће „бошњачко цвеће“, а оне у Херцеговини као националну мањину без територијалне аутономије.
Да ли је Хрватска заиста спремна да жртвује дијаспору да би придобила Бошњаке, преко њих загосподарила Босном и потиснула Србе? Или чак и само зато да би „обезбедила мирно залеђе за добру туристичку сезону на Јадрану“, како вели озлојеђени аналитичар мостарског „Статуса“? Односно, да ли би због тога РС, по сугестији београдског геополитичара, требало да промени хрватску за бошњачку страну у федералном сукобу?
Анђелковић је сигурно начелно у праву када поентира: „Све у свему, најмудрије је да Бањалука, чврсто стојећи на позицијама дејтонских принципа, муслиманима понуди аутентичан дијалог, како би, без западног мешања и загребачких интрига, решавали међусобне проблеме.“ Али, шта ћемо када комшије одбацују Дејтон и ишчекују да Запад укине другу страну у понуђеном аутентичном дијалогу?
