Прочитај ми чланак

КОЈЕ ОДГОВОРЕ ВУЧИЋ НЕЋЕ СМЕТИ да направи са Шојгуом?

0

Милош КНЕЖЕВИЋ: Тема ће сигурно бити то што је Русија саопштила да није задовољна Ђукановићем, а Вучић га подржава.

q

Милош КНЕЖЕВИЋ: Тема ће сигурно бити то што је Русија саопштила да није задовољна Ђукановићем, а Вучић га подржава. Овај пут се неће директно изјашњавати о томе, са опозицијом ће одржавати дискретну везу – да се не замери западу, али уопште неће бити активан у рушењу Ђукановићевог режима, јер је инхибиран својим ставовима у везаним за евроатлантске интеграције. Лансирана је идеја о интеграцији православних земаља, а Вучић неће морати да одмах одговори, јер је важно да се створи атмосфера алтернативе за „западни Балкан“. Тиме ЕУ добија безбедносног конкурента

Стеван ГАЈИЋ: Вучић је рекао да „не носи на тацни“ статус за нишки центар да би испровцираоо Русе да се наљуте и прекину посао. Мигове добијамо на поклон, плаћамо само ремонт, а Вучић је изјавио да је поносан што плаћамо авионе својим новцем! Међутим, он не може да спречи оно о чему је Путин већ потписао декрет и покренуо механизам да Србија добије авионе и ПВО. Додела наоружања је порука: немојте да вам падне на памет да дирате Србе, што се односи и на Републику Српску и Црну Гору.

Александар РАДИЋ: Питање Републике Српске је осетљивије од ЦГ, посебно после настојања запада да по сваку цену одржи овакву конструкцију БиХ са свим својим несрећним решењима. То Русији не одговара, али било какав уплив у ту ситуацију би било јако озбиљно искушење између Београда и водећих сила ЕУ. То је линија преко које Вучић не може да пређе, јер би то довело у питање стратешко опредељење земље.

Предраг ЋЕРАНИЋ: Пријетња Хрватске Републици Републици Српској и Србији (јер тај НАТО који би интервенисао је Војска Хрватске), једноставно је довела Владу Србије да нема куд и да политичко жонглирање мора окончати и прихватити оружје које јој се одавно нуди на поклон. Ипак, сачекаће да види хоће ли Трамп савладати гласање на Изборном колеџу и изјашњавање Конгреса 6. јануара и уселити у Бијелу кућу, када би страх од неокона Владу Србије могао попустити

Премијер Србије Александар Вучић најавио je у понедељак да ће током посете Москви, 21. децембра, разговарати о куповини шест борбених авиона МиГ-29, и преговарати о ремонту и модернизацији мигова које је похвалио као најбоље у свету у краткој борби. Вучић је изразио захвалност што је цена драстично испод тржишне, а из тога поентирао овим речима: Хрватска је ипак боље прошла!

-Ако имате у виду да је Хрватска платила 30 милиона долара за хеликоптере који објективно вреде 220 милиона, ми смо добили добру цену, али не у тој размери – подвукао је пулен последње НАТО бранитељке Ангеле Меркел.

И још досолио: „хоћемо добре односе са Русијом и одличне са Кином“.

Овакав шаблон Вучићеве сарадње са Москвом – којим у јавности смишљено срозава квалитет и висину српско-руских односа и спушта ниво наших надања – отвара питања о могућим исходима његовог сусрета са Сергејом Шојгуом.

Шта можемо да очекујемо да ће премијер „донети“ из Русије? Шта ће му Руси понудити?

Да ли резултат више зависи од тога шта ће му бити понућено или од тога шта он сме од Руса да узме?

На ша Вучић никако неће моћи да пристане? Уопште, које су границе безбедносне сарадње преко којих он не сме да иде – с обзиром на обавезе које је преузео у процесу евроатлантских интеграција Србије кроз све пређашње споразуме- закључно са ИПАП-ом и оним прећутаним о чему се договарао недавно у историјској посети седишту НАТО у Бриселу?

Хоће ли опет одбити да Хуманитарни српско-руски центар у Нишу добије дипломатски статус какав одавно имају припадници НАТО (иако нам је НАТО био ратни непријатељ, а Руси увек били савезник)? Не слути ли наопако то што је Вучић већ данас најавио да статус„ не носи на тацни у Москву“ и да је „то одлука која зависи од Владе Србије“. Као да он са Владом нема никакве везе. И као да – пошто је сам недавно цитирао „буђавог (Бору Тодоровића) – иде само тетки лек да однесе!

Још нешто – да ли ће се преговарати о безбедности у Републици Српској тако да се Србија обавеже на помоћ Додику?

Како вам после кукања да су Хрвати платили мање, звучи Вучићево упозорење да не прихватамо поклоне јер „чист рачун значи дугу љубав, а бесплатни сир знате где има“.

Милош КНЕЖЕВИЋ, уредник листа „Национални интерес“

Разговори долазе у међу-времену, када је америчка администрација у одласку принуђена да посао доврши.

На Балкану се мењају прилике.

Вучић ћовај пристати да нишки центар добије дипломатски третман, јер је о томе разговарао са председником Николићем и најављено је пропитивање статуса у правцу дефиниције хуманитарног центра. То је трн у оку америчкој администрацији и њеним европским партнерима, али је то реалност на коју се мора рачунати. Уосталом, Америка има највећу базу у Европи на АП КиМ – Бондстил.

Друго, безбедносна архитектура се на европском континенту мења: чекају нас промене поводом санкција Русији, јер оне наилазе на све веће негодовање европских држава.

Треће, рат у Сирији у коме запад улази у стратешку дефанзиву после пада Алепа, наговештава промену снага на Блиском истоку, али и на Балкану.

Евроатлантске структуре сада не могу да воде рачуна баш о сваком детаљу и сваком билатералном односу, ма колико били осетљиви на руски повратак на Балкан. То омогућује Вучићу да успостави плодан дијалог са Шојгуом.

Лансирана је идеја о интензивнијем односу православних земаља –Србије, Црне Горе, Македоније и Бугарске- која је већ 200 година у политичкој игри, а она је да, без обзира на повећано учешће православних земаља у ЕУ, постоје и друге могуће интеграције за нас.

Од Вучића се неће очекивати да одмах да одговор,јер је важно да се договори покрену, отворе теме и створи атмосфера у којој ће се видети да на тзв. западном Балкану постоје могућности ближе сарадње народа који су културно, економски, цивилизацијски и политички слични. У безбедносном погледу то мења следеће: ЕУ, која је себи до сада присвојила право универзалног представљања старог континента и изједначавала се са Европом, тиме добија трећег ривала (други је Русија са Евроазијском унијом). То је само ствар времена када ће се остварити.

Главно безбедносно питање ће бити везано за РС и ЦГ. То је предњи простор у коме било који естаблишмент не може- све и да хоће – да се одрекне утицаја. Зато без обзира на естаблишмент, са Републиком Српском Србија има специјалне односе који истрајавају као константа блискости, сарадње и српске заштите тог ентитета.

Русија је саопштила да није задовољна Ђукановићем, а Вучић га подржава. То ће сигурно бити тема.Ту Србија не треба да брине да Русија неће посвећивати пажњу Црној Гори. Вучић се, међутим, неће директно изјашњавати о подршци Ђукановићу. Са опозицијом ће одржавати дискретну везу- да се не замери западу. И, уопште неће бити активан у рушењу Ђукановићевог режима, јер је инхибиран својим ставовима којису повезани за евроатлантске интеграције.

Предраг ЋЕРАНИЋ, експерт за безбедност

Руско оружје које би Србија по повољној цијени купила честа је тема у српској штампи, нарочито у таблоидима блиским властима. То је одговарало премијеру Србије Вучићу, а лично мислим да је и утицао да се медији том темом баве, како би се у јавности одржавала илузија да је Србија подједнако и на Истоку и на Западу, односно да има пријатеље на оба геополитичка пола. У стварности Влада је водила прозападну политику и довела Србију на корак до НАТО. Војска Србије би учествовала на двије војне вјежбе с Русима, али је била учесница неупоредиво више вјежби са НАТО. Прича о руском оружју које Србија „само што није добила“ била је у функцији тог назови политичког баланса.

Србији јесте потребно руско оружје, оно је неопходно у ситуацији када се земље у њеном окружењу наоружавају. Еклатантан примјер је Хрватска. Кап која је прелила чашу јесте писање загребачке штампе о повјерљивом плану НАТО пакта да интервенише на подручју Западног Балкана због растућег руског утицаја и повратка џихад ратника са сиријског ратишта. Та бестидна паралела, која је у ствари пријетња Хрватске Републици Републици Српској и Србији (јер тај НАТО који би интервенисао је Војска Хрватске), једноставно је довела Владу Србије да нема куд и да политичко жонглирање мора окончати и купити, односно прихватити оружје које јој се одавно нуди на поклон.

Како другачије назвати трговину у којој се шест ремонтованих мигова вриједних 100 милиона долара Србији нуди за 20 милиона, него руском донацијом српском народу. Значи, овог пута мислим да би се то могло догодити, с тим што цијеним да ће власт ипак сачекати да види хоће ли побједник на америчким изборима, Доналд Трамп, савладати двије преостале препреке (исход гласања на Изборном колеџу и изјашњавање Конгреса 6. јануара) и уселити у Бијелу кућа, када би напокон страх од неокона Владу Србије могао попустити.

Наравно да се у Републици Српској с нестрпљењем очекује да руски мигови слете у Србију јер што је Србија војно и економски јача, Република Српска је опуштенија.

Стеван ГАЈИЋ, Институт за европске студије

Вучић понавља тезу да су наши односи са Русима базирани на рационалним основама, у којима нема никакве љубави, а то смо исто чули и од атлантиста из саме Русије, као што је професор Гризунов, који је присталица Мила Ђукановића и Милана Панћа.

Наставио је политику девастирања војске, али ипак не може ништа да уради да спречи увоз авиона и наоружања. Наша војска је показала по први пут, а то је можда и јединствен пример у свету, да ће да настави са штрајковима и да није уплашена од ММФ-а или било кога. Зато се надам да ће испорка наоружања бити реализована, пошто је ту реч о егзистенцији наше земље у условима поремећене безбедносне равнотеже са Хрватском, која је опет показала да је према нама непријатељски насађена.

Лавровљева посета је била ванредно важна јер је Влада добила имплицитну поруку. Он је коментарисао Црну Гору и негативно се изразио према Ђукановићу, што је била порука да ако некоме из наше власти парне на памет да се понаша слично, да би Русија на то врло негативно реаговала. Вучић је рекао да „не носи на тацни“ статус за нишки центар и верујем да је то била провокација према Русији – да се наљуте и да се цео посао прекине, али верујем да Руси неће одреаговати, да је све отишло предалеко.

И, да ћемо добити на поклон шест мигова 29. Ми не плаћамо апарате, него ремонт, а Вучић је изјавио како је поносан што плаћамо авионе својим новцем! То је прво нетачно, а друго – уврељиво према Русији. Верујем да неће изазвати ефекат који је он очекивао и да овај пут неће можи да изврда.

После посете ћемо слушати о економским аспектима, а не суштинским, јер наш основни проблем није економија него физичка безбедност. А Русија може да нам понуди безбедносни кишобран од наших доказаних непријатеља из НАТО и самог региона. Сам чин доделе наоружања са руске стране, у тренутку када Русија на светској сцени показује да је нови број један на Блиском истоку, нама у комшилуку, јесте порука свима у окружењу: немојте да вам падне на памет да дирате Србе. Што се односи и на Републику Српску и Црну Гору.

Видимо да постоји појачан интерес Русије за српско питање на Балкану, не само за међудржаве ондно Србије и Русије, односно РС и Русије. Такав однос нисмо видели од 1914.године до данас.

Москва никога неће увредити, али овај пут, нема простора да Вучић спречи оно о чему је Путин већ потписао декрет и покренуо механизам да Србија добије авионе и ПВО. Вучић ће за нашу јавност гледати да то ниподаштава изјавама како ми то плаћамо нашим, новцем и то је све рационално.

Александар РАДИЋ, војни коментатор

Ако Вучићу буде понуђено нешто што неће смети да прихвати и одбије, ми то нећемо сазнати пре него за 5о година. Уговором који је припремљен, гура се прст у око Западу, али много више спољној поитици ЕУ јер је у време сложених односа Русије и Запада, у Русији донета одлука о донацији мигова 29. Следи озбиљна анализа: каква је позиција Србије када може да прихвати такву донацију. Москва је већ произвела пуни политички ефекат, због кога се, чак више од НАТО-а, бунила ЕУ.

Када је реч о хуманитарном центру, председник Николић је најавио компромис, односно првобитно решење, којим се не одустаје од Центра, а дефиницијом (као у СОФА) се неће иритирати ЕУ.

Према Црној Гори нећемо мењати политику, а питање Републике Српске је још осетљивије, посебно после настојања запада да по сваку цену одржи овакву конструкцију БиХ са свим својим несрећним решењима. То Русији не одговара, али било какав уплив у ту ситуацију би Србију довело под врло непријатан притисак запада. То је онда јако озбиљно искушење између Београда и водећих сила ЕУ и то је линија преко које Вучић не може да пређе, јер би то довело у питање стратешко опредељење земље.