За међународну заједницу је Дејтонски споразум на крају био једино решење, али се рат у БиХ могао избећи да је примењен „Карингтон-Кутиљеро споразум“.

То је рекао донедавни шеф шведске дипломатије и бивши изасланик ЕУ за БиХ Карл Билт који је подсетио да је на притисак Американаца од бошњачког вођства одбачен, претходно потписани Европске уније о уређењу БиХ.

У напису за Европски савет за међународне односе поводом 20. годишњице овог споразума, он је подсетио да су кључни делови од Алије Изетбеговића накнадно одбаченог споразума ЕУ о уређењу Босне и Херцеговине који су већ били потписали вођи Бошњака, Хрвата и Срба, потом и уграђени у нагодбу у Дејтону.

Билт, активни учесник преговора у Дејтону, упозорио је да се и сад „Европа оглушује о Балкан и опасности које тамо вребају, а њени политичари морају бити предузимљиви и спречити понављање историје, нарочито због шкрипца у којем се сад тај регион нашао због избегличке кризе“.

„Критичари су нападали Дејтонски споразум да уврежује националне и етничке поделе у устав Босне, али то је било једино остварљиво решење да се спречи распад те земље“, оценио је некадашњи изасланик ЕУ за БиХ.

Он је указао на чињеницу да је „Европа оценила да је куцнуо њен час“ за решавање сукоба у бившој Југославији и управо да би се спречио рат у Босни, у пролеће 1992. британски лорд Карингтон и португалски дипломата Жозе Кутиљеро израдили су план за државно уређење БиХ који су потписали вођи три стране.

„Темељно устројство плана Карингтон-Кутиљеро било је“, како је навео, „веома слично нагодби у Дејтону, утаначеној пар година касније, пошто су два милиона лица у Босни побегла из својих домова, а преко сто хиљада њих изгубило животе“.

„Ако бисте питали првог преговарача ЕУ, лорда Карингтона, он би вам убедљиво рекао да су САД биле те које су подстакле босанског муслиманског вођу, председника Алију Изетбеговића, да се повуче из тог договора“, истиче Билт.

Жозе Кутиљеро је пре неколико година на једном округлом столу у Бриселу то потврдио и рекао да се „зна који је високи амерички званичник затражио од председника Изетбеговића да повуче потпис са плана ЕУ за БиХ“.

Билт, од 1999. до 2001. специјални изасланик за Балкан генералног секретара УН, напомиње да „пошто је рат потом избио и проширио се Босном, УН и ЕУ су покренуле мировне напоре у лето 1992.“ и у Женеви су бивши амерички државни секретар Сајрус Венс и ранији шеф британске дипломатије Дејвид Овен преговарали с вођством три стране и коначно 1993. године понудили мировни план.

„Али су се ветрови променили у Вашингтону, и Џорџа Буша (Старијег) заменила је влада Била Клинтона“, указује очевидац и учесник ових историјских догађаја у овом изузетном сведочанству, и додаје да су „и даље предмет опречних тумачења приче како је пропао и овај ‘Венс-Овен мировни план’, мада Дејвид Овен не крије своје уверење да је нова администрација у Вашингтону подсекла ноге том плану и напустила све напоре“.

Бивши изасланик ЕУ и УН за Босну каже да Овен у својој књизи „Балканска одисеја“ пише: „Да је председник Буш победио на новембарским изборима 1992. године, дошло би до расплета у Босни и Херцеговини 1993. године“.

Овен додаје да „од пролећа 1993. до лета 1995. учинак политике САД, упркос што се називао ‘зауздавањем’, био да се продужио рат босанских Срба у Босни и Херцеговини“.

Билт каже да су то „јаке речи, као и написи Сајруса Венса, који је наравно осетио да је одбачен од Вашингтона и потом остао гурнут у страну годинама“.

Потом је формирана Контакт група САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Русије с циљем да у Босни покрене ствари, али пошто није било никаквог напретка, 1995. је сазвана конференција у Дејтону.

Тамо је коначно потписан споразум „који суштински све у себи враћа на план Карингтон-Кутиљеро пре избијања рата, само што је Босна састављена из два, а не три ентитета“, примећује Билт.

Он каже да је „један од потом створених митова био то да су Срби дошли за преговарачки сто због снажног америчког бомбардовања… а бомбардовање које је имало сумњиву војну вредност је Ричарду Холбруку омогућило да председника Изетбеговића убеди да прихвати Републику Српску, што је он дотад одбијао“.

Билт каже да су се у Дејтону утврђивању унутрашњих граница снажно бавили Американци и три стране у БиХ, док су изасланици ЕУ „више били посвећени уставном устројству које би Босну вратило назад на заједнички темељ… и руски министар иностраних послова Игор Иванов је у томе био конструктивна и важна снага“.

Он додаје да је то устројство коначно испало сложеније него что се мислило и додаје да је „Федерација БиХ скована у Вашингтону у почетку 1993. да би се обуставили сукоби између Муслимана и Хрвата“.

Билт одбацује критике да је таква структура уврежила етничке поделе, а не права појединаца и наглашава „да би у теорији јединствена држава била боља и демократскија, али у пракси о таквим решењима је лакше причати него их остварити“.

„Онима који доводе у питање Дејтон зато што је утемељио националне и етничке идентитете може се саветовати да покушају да убеде Шкотланђане да прихвате потпуну интеграцију с Енглеском, или Каталонце и Баскијце са Шпанијом… а могу то покушати и с Баварском“.

Билт указује на то да „политичари у таквим земљама теже да се ослоне на националне идентитете, а исходи на изборима у Босни су то деценијама после Дејтона нажалост потврдили“.

Он каже да је нада била да ће послератна Босна, уз подршку процеса европске интеграције, коначно довести до „Босне даље од Кипра, а ближе Белгији“.

Уз опаску да се то досад није догодило, Билт изражава наду да ће БиХ „постепено доћи и до новог уставног решења“ и подвлачи да, упркос свим спољним притисцима, „једино разни чиниоци у Босни могу начинити нагодбе да би земља кренула напред“.

Билт наглашава да је процес приближавања ЕУ ипак довео до напретка у БиХ и закључује да су „превише дуго снаге дезинтеграције преовлађивале у целом региону и ЕУ и међународни чиниоци су тек после превише дугог раздобља пажњу усредсредили на подстицање снага удруживања“.

(Бета)

Ознаке: БиХ, Карл Билт, рат