Pročitaj mi članak
Пре неки дан је мандатар владе Александар Вучић изјавио да ће влада чинити моћан тим попут Бајерна из Минхена. Рекао је да ни у Бајерну не играју звезде попут Месија или Ћавија, али да је створен велики тим који побеђује и оне у којима играју поменуте звезде. Све је то лепо, али тим Бајерна уиграо је Каталонац Гвардиола; дакле, тренерска звезда.
Зашто је ово важно? Не само зато што Вучић није Гвардиола, већ и стога што у Србији нема ни издалека сличних звезда Риберију или Робену. Напротив, у опљачканој и ојађеној Србији фудбал је катастрофалан једнако као и политика. Штавише, фудбал, политика, привреда и криминал чине у Србији неразмрсиво јединство, као што је то зорно показао дуел Небојше Човића и Душана Вујошевића.
Потоња двојица су пре неки дан понизили и увредили јавност Србије, а да ни они ни сама јавност тога, ако је судити по реаговањима појединаца који су се посредством телефона јавили да гласају за утиске, изгледа нису свесни. Толико навијачке страсти заслепљују, баш као и страначке, да појединци нису у стању да им се отргну, већ се опредељују за једног или другог, навијају, уместо да виде да нам је свима кожа одрана. Није ту најбитније, иако је за стање нашег друштва дубоко потресно, што су се поменута двојица један према другом нецивилизовано односили („морални гмизавац”, „белосветска бараба”, „примитивац обичан”), већ је много важније оно о чему су сведочили међусобно се частећи.
Наиме, они су обавестили јавност о огромном новцу који се из јавних предузећа слива, по политичкој директиви, у касе иначе банкротираних спортских друштава. Говорено је о милионима евра који из године у годину из НИС-а, „Телекома”, „Дунав осигурања” итд. иду у касе фудбалских или кошаркашких клубова Црвене звезде и Партизана. Висина припадајућих сума, иако астрономска, није најважнија. Битније је да ова спонзорства зависе од одлука водећих политичара. Тако смо од Човића сазнали да је Црвеној звезди забрањивано да има уговоре с НИС-ом док је Тадић ведрио и облачио, а од Вујошевића да је Андреј Вучић, рођени брат господара Вучића који – гле, чуда! – постаде члан управе Црвене звезде тек када је СНС освојио власт, утицао на приватнике да помажу Црвеној звезди.
Наравно, Дачић и Ружић су познати као партизановци, па су и они, може се претпоставити, на сличан начин помагали Партизан. Драган Ђилас је, по истој логици, док је био градоначелник, постао председник Кошаркашког савеза Србије, јер и ту је требало добавити новац. Уопште, доминација Партизана 2008–2012. може се довести у везу с навијачким укусима најмоћнијих политичара, јер они су могли да утичу на јавни и приватни капитал да се у већој мери слива у његову него у Звездину касу. Након 2012. године дошло је до обрата: Звезди, по политичкој вољи, иде већи новац него Партизану, па ни успеси не изостају.
Неко би могао да каже: „шта фали, политика, војне и безбедносне структуре, и спорт су увек били повезани; и у СФРЈ се знало да ЈНА помаже Партизан а СДБ Србије Звезду”. Тада су, штавише, и успеси Црвене звезде у фудбалу и Партизана у кошарци били европски и светски а не локални. Зацело је и Југославија била много озбиљнија држава од Србије. Упркос томе, ова веза политике и спорта ни тада није била добра за друштво, а данас је, у општем сиромаштву, она погубна.
Како ће се ићи „свом снагом у реформе” са оваквом логиком? Наиме, сазнадосмо да је Александар Вучић одустао од утицања на јавна предузећа да помажу Партизан када су му гробари отпевали неку од песмица из големог идиотског репертоара којим се диче. Да ли, заиста, повређена сујета свемоћног господара утиче на то да ли ће рећи посилнима у јавним предузећима да негде дају новац? Зар су то те реформе? Зар не би јавна предузећа, баш као и приватна, о томе требало сама да одлучују и да за одлуке сносе одговорност? Реформски политичар не би смео да се попут маргарина у све меша.
Другим речима, ако Црвена звезда и Партизан нису у стању да се сами издржавају; ако нико неће да их купи – писац ових редака је на овом истом месту упозоравао да шеици и други потенцијални купци нису луди да купе робу због које ће им агресивни слабоумници повезани с крајњом десницом претити смрћу када им се нешто не допада – због тога што нису довољно привлачна роба, онда је то њихова ствар.
Фудбал у овој земљи одавно не ваља и није јасно због чега би се држава тиме бавила, осим ако није реч о томе, што жене често тврде, да су мушкарци тек одрасла деца, то јест људи детињега ума, што би рекао Хесеов Сидарта. Проблем је, међутим, што такви зацело неће спровести потребне реформе.
(Политика)
