Прочитај ми чланак
У суботу, првог маја (1999. године) Камбел уноси у дневник („Сила и одговорност 1999-2001“): „Још једна непријатна ноћ на косовском фронту… НАТО је напао један мост, погодио путнички аутобус, па сам одмах предложио команди у Бриселу да морамо да припремимо две верзије (!)овог догађаја, док још нисмо знали шта се у ствари догодило.
Једна верзија треба да буде истинита, а друга би се приписала српској пропаганди (!). Али, истовремено, имали смо и оборен наш „Ф-16“. У вези са овим обореним авионом одлучили смо да то прикажемо као пример хероизма и храбрости (наше стране)… Тони Блер је баш тог дана држао говор поводом 300. годишњице настанка религије Сика, па смо дошли на идеју да у његов говор, у оквиру тезе о „борби вредности“ (међу народима) убацимо и Косово. Ту смо уденули, као згодан пример, судбину избеглица на Косову“.
Албанци у пропагандном филму
Блер никако не мирује и већ 3. маја упућује Клинтону поруку са предлогом да Британија и САД успоставе у Лондону „Нервни центар“ из којег би, одвојено од НАТО команде, руководили кризом на Косову, посебно питањем избеглица које – како Блер предлаже – „треба ефикасно пропагандно искористити против Срба“.
У недељу, другог маја, Камбел уноси у дневник: „Управо смо били пред бомбардовањем електричне централе у Београду, како би цео град потопили у мрак, на чему ми Британци инсистирамо од почетка кампање“. Међутим, напад је био одложен, јер је Блер имао заказан састанак у Министарству одбране, па тим поводом налаже Камбелу да проследи инструкцију војном врху, у којој ће да им каже како је ударац не електричне централе „легитимна акција“ јер струја служи (Србима) у војне сврхе.
Приватно, Блер се жали Камбелу, да је фрустриран понашањем Американаца и каже како „амерички систем не реагује потребном брзином на догађаје на Косову“.
Ово је, према Камбеловим белешкама тог дана, моменат када британски амбасадор у Вашингтону, Кристофер Мајер, шаље Блеру поверљиву депешу у којој каже да се Клинтон „помало и све више, дезангажује на Косову“. Ово тумачи нараслом унутрашњом аверзијом према рату на Балкану.
Истовремено, командант британских снага на Косову, генерал Џексон, слаже се са Блером да „ми немамо шансу да победимо у овом сукобу ако одмах сада не почнемо да планирамо копнену инвазију“.
Џексон у овом моменту агресије „није уопште импресиониран“ начином на који се води војна кампања против Србије“ и тражи од Блера да „још јаче притисне савезнике“ како би „још снажније ударили и то брзо“.
После одласка међу дислоциране становнике Косова како би још мало нахранио свој наполеонски его, Блер каже – према Камбеловој белешци – како је сада, када је све ово видео, још више тврд у уверењу да не постоји никаква, „ни теоретска могућност споразумевања са Милошевићем… Без обзира какав се договор на крају постигне – Милошевић мора да оде“. Додаје да не може да схвати да један политичар таквог профила какав је Бил Клинтон, „не гледа на све ово као што гледамо ми, Британци“.
Приликом Блерове посете Скопљу, Камбел нотира како је са македонским руководством Блер разговарао о начину „како да се барата са српским оптужбама да гађамо цивилне циљеве“ и како да се препознају „српске лажне тврдње“ од стварно бомбардованих цивилних циљева.
Блер, затим, путује у Румунију да тамо придобије Румуне за активније учешће у рату против Србије (затварањем ваздушног и копненог простора за евентуалну помоћ Србији из Русије) и наводи како се и тамо, у Букурешту, Блер жалио на Американце, па у том контексту се саветује са Камбелом и пита га: Како би било да изађе у јавност и „повуче Американце мало за реп“. Блер, чак, предлаже да савезници понуде брзи улазак Румунији у НАТО и Европску унију ако уђе активније у кампању против Србије.
Клинтон је у овом тренутку имао идеју да се направи пауза у бомбардовању, али Блер мисли да би то „нама Британцима створило извесне проблеме“.
У Букурешту је (4. маја), како записује Камбел који прати премијера, Блер стално изражавао бојазан да би „рањени Милошевић приграбио још већу власт и постао још тврђи, ако га пустимо да политички преживи“. Весли Кларк је био истог мишљења и инсистирао да Милошевић „мора да оде“ и да се са њим“ не сме правити никаква нагодба“.
(Вести)
