Pročitaj mi članak
Стар, уморан и притиснут саветницима Јосип Броз Тито је почетком 70-их био у великом страху од распада земље. Да тај страх није ирационалан, показује и успон Маспока у Хрватској, а потом и обрачун са српским либералима. Тито се у последњем политичком маневру одлучио за корак уназад. Корак од 20 година уназад и својеврсни повратак партије на совјетске темеље.
Перо Симић, новинар и аутор књиге „Броз против Тита“
Написали сте у последњој књизи „Броз против Тита“ да је редослед потеза који су уследили заправо убрзао распад Југославије?
– Нисам имао идеју да објасним како ће потези које је Тито вукао у последњих осам година своје владавине заправо разбити Југославију, али се тако испоставило. Кренуо сам да истражујем разговор који је Тито имао са српским руководством, а за који је тврдио да му је био најтежи у животу. Био је то разговор маја 1971. године.
Зашто је тај разговор био тежак?
– Српско руководство му је рекло да је неприхватљиво то што он стално сумњичи Србију, што је држи на оптуженичкој клупи као нелојалну Југославији и што је под његовом палицом дошло до некакве принудне управе над Србијом.
Ко су били ти људи?
– У првом реду Марко Никезић, вођа српских либерала. Он је за себе волео да каже да се спасао југословенског догматизма јер је пуно времена провео у дипломатији и посматрао је из мало другачијег угла тај наш експеримент. Никезић није био оптерећен Титовом величином.
Како је Тито на Конгресу самоуправљача у Сарајеву одлучио да нападне Србију?
– Био је то мај 1971. и занимљиво је да је он сазвао неформални састанак којем су присуствовали сви, изузев представника Србије. Тито износи читав низ оптужби како је „у Београду центар контрареволуције“, али онда учесници састанка инсистирају да се о таквој теми не може разговарати без Срба. Позван је Милентије Поповић, који је у то време био формални Титов заменик као председник Скупштине Југославије. Кад је чуо оптужбе, он се враћа у Београд и после разговора са пријатељем Мијалком Тодоровићем умире у Клубу посланика на Дедињу. Ипак, стигао је да каже шта се десило на састанку у Сарајеву.
Због чега Тито, у тренутку кад се Југославија љуља, а епицентар потреса је у Загребу, оптужује српско руководство?
– Тито је био под врло снажним утицајем хрватског маспоковског руководства. Није фер рећи да је Тито толерисао хрватско руководство зато што је био Хрват. Он је дуго толерисао маспоковце, али је кап прелила чашу када је на једном студентском скупу у Загребу затражен пријем Хрватске у УН. Преломио је да се обрачуна с њима, али је то несрећно извео.
Због чега?
– До тога је дошло врло касно јер је одлуку донео тек 1. децембра 1971. у Карађорђеву. Али је и тај обрачун извео на врло несрећан начин, контрапродуктиван за Југославију. Пре свега јер је за место обрачуна одабрао Србију, па још место које се зове Карађорђево и то на дан кад је формирана Краљевина Југославија. То је за Хрвате имало врло тешку симболику. Према свим озбиљним анализама, Тито је таквим својим одговором више удаљио Хрватску од Југославије него што је то успео да учини Маспок.
Која је доминантна црта Титове личности?
– Амбиција. Због ње се пео на врх партије, због ње је владао земљом у којој је његова власт била надређена судбини земље. Он је несумњиво давао и неку снагу грађанима, али су људи истовремено знали да нешто са њиховом земљом опасно није у реду. Отуда и оне реке суза кад је умро. Људи су осетили шта се спрема. Нису знали поуздано, али су осетили. Они су плакали пред будућношћу која долази.
Јесу ли либерали у Србији наредне 1972. године платили политичку цену зарад равнотеже?
– Тито у хрватском руководству није видео политичку претњу, него у српском. Да је у хрватском руководству видео стварну претњу, онда не би све њихове захтеве за уставно прекомпоновање Југославије реализовао три године касније, после смене маспоковског руководства. То значи да су у првом реду он и Едвард Кардељ желели такве промене. Тај процес је кулминирао Уставом из 1974. године.
На којим темељима се Тито обрачунава с либералима у Београду?
– Он у јесен 1972. јавно говори како „не можемо дозволити да се свако користи демократијом“, каже како смо у „демократизацији отишли прешироко“ и да се морамо вратити на почетак, на 1952. годину, кад је заправо и почела демократизација.
А онда добијамо Устав из 1974. који није изгледао као затезање, већ као попуштање државе?
– Тај Устав је био прикривена демонтажа Југославије. То су најбоље виделе дипломате, обавештајци и новинари. По мом мишљењу, то најбоље објашњава један део текста из „Франкфуртер алгемајне цајтунга“: „Југословенски пут се губи. Уместо државе и самоуправљања, истинског федерализма и релативно либералне атмосфере, изненада се појављује диктатура која показује зубе. Земља у којој армија и полиција имају последњу реч.“ Мени то звучи као опело Титовој Југославији. Мислим да је Титова највећа историјска одговорност што, кад је већ пристао на уставна решења из 1974, није у њих увео и модел мирног раздруживања.
Какву је Југославију Тито оставио?
– Тито је за собом оставио демонтирану државу у којој су само републике биле суверене, а Југославија је била изведена политичка категорија. Републике су имале све атрибуте независних држава. Имале су чак и своје армије које су се звале Територијална одбрана, заокружене привредне системе и неке су боље сарађивале у спољној трговини него са југословенским републикама.
Шта би била стратешка грешка Тита у 35 година владавине?
– У тих 35 година он није успео да направи историјски договор Срба и Хрвата и то је свакако велика историјска грешка. Није успео чак ни да релаксира односе та два народа. Зашто је Тито био више заокупљен мирењем неких афричких народа, него Срба и Хрвата, можемо само да нагађамо.
Да ли је Тито тих последњих година у животу имао у глави сценарио распада државе?
– Јесте, имао је. Постоје трагови о томе. Рецимо, Светозар Вукмановић Темпо је објавио детаље разговора с Титом у шатору на Брионима 1978. године. Темпо је тај разговор затражио како би Титу рекао непријатне ствари које се у Југославији догађају, рачунајући да Тито о њима не зна довољно, те га пита где је у свему томе Југославија? На то му Тито одговара: „Нема више Југославије.“ Постоји и лично сведочење Титове пријатељице Даре Јанековић, загребачке новинарке која је правила серију озбиљних интервјуа. Она је у својим мемоарима написала да је пред крај његове владавине отишла на Брионе и предочила му све те тешке истине о збивањима у Југославији. Рекла му је да се Југославија практично распада. Тито јој одговара: „Плашим се да си у праву, а онда ће испасти да сам ја све ово узалуд радио.“ А онда Тито изговара кључну реченицу: „Бојим се да ће нешто најпре избити на Косову и у Хрватској.“ Тако се и десило. Први корак за распад Југославије почео је у Трепчи 1981. године, а 10 година касније и у Хрватској.
Шта крију архиви?
* Перо Симић је рођен 2. јула 1946. у селу Скочић, код Зворника. Новинарством је професионално почео да се бави 1968. године у фабричком листу „Вискоза“ у Лозници. Од септембра 1971. до Титовог обрачуна са српским либералима, 1973, био је председник Савеза омладине Србије.
* Од 1973. до 1996. био је новинар „Вечерњих новости“ у Београду, најтиражнијег дневног листа у бившој Југославији. Од 1996. до 1998. помоћник главног и одговорног, а од новембра 1998. до 2001. главни и одговорни уредник.
* Више од три деценије у београдским, московским и другим светским архивима истражује непознате странице биографије Јосипа Броза Тита и најконтроверзније догађаје из историје бивше Југославије.
* Објавио је 19 публицистичких и историографских књига. После изласка из штампе његове књиге „Тито, тајна века“, хрватски и словеначки новинари и историчари прогласили су га најбољим познаваоцем Тита у свету. Ова књига објављена је и у Бугарској, Пољској, Аустрији и Немачкој.
(Вести)
