Проглашење краја вишемесечног штрајка, кажу најдужег у историји просвете у Србији, изазвало је огорчење код великог броја професора. Епилог је да ниједан захтев није испуњен, а добијена су само лепа обећања.

Синдикални лидери су својим поступцима и изјавама ставили до знања да је учињено нешто што није по њиховој вољи – један је поднео оставку из моралних разлога, други је изјавио да власт ради на уништењу просвете и да од ђака прави лоше студенте и добре потрошаче.

Ништа се ново није десило. По ко зна који пут показало се да је просвета последња рупа на свирали државних власти. Ова гарнитура владара само је наставила политику претходника. Министар је, као и ранији, показао да не зна да се избори за бољи положај професора и школства у друштву. Друштво је, као и раније, незаинтересовано за поправљање положаја професора и школства у целини. У друштву, као и раније, знање није на цени. Власт је, као и раније, „спиновала“ јавно мњење у корист својих ставова, а против професора, и то, као и раније, на најпримитивније начине („они ништа не раде, деца испаштају…“). На тај начин је цео систем, као и раније, урушаван, и оно мало угледа који су професори имали још више је умањивано.

О АУТОРУ

Зоран Павловић је координатор Савета за образовање и науку Двери.

У више обраћања јавности професори су говорили да је управо њихова борба битна васпитна лекција ученицима, из које ће сазнати како се бори за остварење елементарних права, за право на достојанствен живот и рад. Та лекција, нажалост, није стигла до народа „бомбардованог“ медијским „спиновањем“. Та лекција сада, после капитулације, неће бити јасна ни ученицима. С правом ће рећи: што се нисте борили још, и зашто се нисте сви борили?

Било је професора који су били спремни да се прикључе протесту али су били онемогућени лукавим потезима власти. Наиме, све власти користе исте методе, законске и ванзаконске, како би спречили омасовљење протеста. Законски начин представља правило да ко жели може да ради 45 минута, макар то тражио само један човек. Тиме су штрајкачи стављени у проблем: како да се звони на 30 и 45 минута, ко ће да чува децу оних 15 минута, како ће штрајкачки одбор да обезбеди сигурност ђацима?

То је доводило до подела у колективима, до расправа па и свађа, а епилог је негде био немогућност договора о штрајку. Ванзаконски начин је ипак много делотворнији: то је вербално насиље у виду претњи да ће кажњавати штрајкаче. А десило се и насиље у виду одузимања дела плате. Велики страх постоји међу професорима, већ одавно пониженим и увређеним, страх за голу егзистенцију и то је главни разлог што штрајк није био масовнији.

Као и раније, и овај штрајк је показао да синдикати не могу да се сложе на дуже стазе. Још у фебруару су два синдиката иступила из штрајка. Власт зна да би масован штрајк имао више шанси за успех, па је свакако рачунала на раздор међу синдикатима.

Све је као и раније и све ће бити као и раније. Професори ће и даље бити на рубу егзистенције, ђаци ће их још више потцењивати, урушавање угледа професора ће бити настављено, синдикати ће и даље бити несложни, држава ће успевати да направи раздор међу професорима кад год затреба, министрима ће и даље бити све битније од положаја професора, народ ће бити „спинован“ кад год буде требало, знање и даље неће бити цењено, у школски систем се и даље неће улагати колико треба…

Докле?

Извор: dverisrpske.com, Србин.инфо

Oznake: Vlada Srbije, Zoran Pavlović, Prosvetni radnici, prosvetni sindikati, protest, Srpski pokret Dveri