Извештај је сачињен на основу података добијених од 124 државне институције о пословима оглашавања и маркетинга од почетка 2011. до краја 2014. У тој области 124 репрезентативна предузећа потрошила су више од 60,9 милиона евра, од чега је највише (29,87 одсто) потрошено 2012. а најмање 2014. (18,75 одсто).

То нису сва средства која је држава потрошила за оглашавање и маркетинг, већ само трошак 124 предузећа, пошто величина тржишта јавног сектора од 2011. до 2014. износи више од 840 милиона евра, према процени Савета.

Принцип исти, остало нијансе

Кад је реч о систему контроле медија, чланица Савета Мирослава Миленовић каже за Спутњик да се у односу на први Извештај из 2011. године, којег је представила Верица Бараћ, ништа битно није променило.

„Оно што се променило је то да су можда неки актери из 2011/12. пресвукли патике и дресове и сад се налазе у неким другим тимовима, али модалитети рада и начин трошења за маркетинг и оглашавање се није променио“, каже Миленовићева.

Она додаје да је евидентан тренд смањења укупних трошкова 2014. али што се тиче јавних предузећа и предузећа са већинским државним власништвом она „далеко предњаче у трошењу државног новца и то је тренд који се наставља из 2011. године“.

„Мислим да је услед одлуке Владе Србије да се стане на пут нерационалном трошењу најмање средстава потрошено 2014. Трошење је евидентно смањено на нивоу министарстава и на нивоу државних фондова и агенција, али тога још увек нема у јавним предузећима и предузећима са већинским државним власништвом, што показује да се та предузећа још увек довољно не контролишу и да њима управљају више интереси политичких партија, него државни интереси“, оцењује Миленовићева.

Таоци дискреционог права

У Извештају се констатује да се троши огроман новац за услуге маркетинга и оглашавања и да онај онај ко поседује моћ и могућност да донесе одлуку где ће се тај новац потрошити, заправо поседује дискреционо право да одлучује о судбини медија.

У извештају је наведено неколико модалитета контроле и утицаја над медијима путем средстава пореских обвезника којим располажу државни органи.

Кад је реч о јавним набавкама „који год модел да се применио, увек је закључак исти — симулира се конкурентност, транспарентност и процедура“. Ниво разрађене симулације је фантастичан, констатује Миленовићева.

Један од примера „симулације конкурентности“ (сви примери без имена, јер принцип је исти, а имате и комплетан извештај јесте случај у коме је министарство у једној јавној набавци тражи инсертовање промотивног материјала, где се наводило да је за један дневни лист, да би се на крају на крају то спровело у два недељна листа, од којих је у једном министар био уредник пре него што је постао министар.

Поткупљивање медија

Кад је реч о директном уговарању без јавне набавке, дешава се да фирме које раде за државне институције најчешће раде и за политичке странке у кампањи.

Тај феномен би се могао назвати поткупљивањем медија јер се, пре свега, у јавним предузећима која су монополисти, у уговоре стављају клаузуле да се негативне информације о предузећу не објављују пре него што се затражи дозвола.

Невероватна је количина емисија финансираних из секретаријата и владе АП Војводине и стиче се утисак да су комплетни медији у Војводини под снажним утицајем покрајинске Владе, навела је Миленовићева.

У Извештају се наводе и „занимљивости у смислу пословно-техничке сарадње и разних награда“. Као пример је наведен случај јавног предузећа које је уплатило донацију невладиној организацији да би истоимену награду исте године добио истакнути државни функционер.

Без пи-ара не ваља

Политичари најјачи утицај на медије остварују преко услуга пи-ара, и то преко нераскидивих веза политике и пи-ар агенција, у чијој су власничкој структури најчешће политичари или лица повезана са њима.

Тако је пи-ар једне странке био истовремено и пи-ар министарстава, јавних предузећа и општина у којима је на власти била та странка.

За једно министарство пи-ар је радила особа чији је је супруг био функционер министрове странке.

Предузеће у реструктурирању, иако је исказало губитак од преко 700 милиона динара, рекламирао се код одређених телевизијских станица у власништву једног бившег министра.

Спорт и разонода

Савет је утврдио и да је спонзорисање или донирање новчаних средстава директно медијима за спортске активности или организације манифестација „један од видова прикривеног уговарања промоције политичара“.

Тако су се спонзорисали концерти певачице која је била блиска бившем министру, а банка у којој је највећи акционар држава, дала је преко 18 милиона динара „једном политичару да води грађане по свету и да се са њима слика“.

Савет је предложио Влади Србије да имплементира 24 препоруке из Извештаја како би се „ефикасније и делотворније редефинисало поље оглашавања и маркетинга, односно смањио утицај институција јавног сектора на медије“.

Члан Савета за борбу против корупције Душан Слијепчевић рекао је да то владино саветодавно тело „обично не добије одговор Владе Србије“.

О односу јавних предузећа према Савету говори чињеница да два нису доставила тражене информације ни након кажњавања од стране Повереника за информације од јавног значаја.

Извор: sputniknews