Pročitaj mi članak„Vlast je veliko iskušenje i malo je onih koji mogu odoleti tom iskušenju.“ (Sveti Nikolaj Ohridski i Žički (Velimirović), 1880-1956) „Daj mu vlast u ruke, pa ćeš vidjeti ko je i šta je. (Narodna mudrost) „Na vlasti niko nije sačuvao pamet i prijatelje. Pamet im pojede taština, a prijatelje razjure čim im progovore istinu.(Dobrica Ćosić, 1921-2014, srpski književnik, akademik i državnik)
Први круг предсједничких избора у Црној Гори – одржан је 19.марта 2023.године, а други круг 2. априла исте године. У првом кругу, Јаков Милатовић је добио 97.867 гласова (28,92 одсто), а у другом кругу 221.592 гласа (58,88 одсто) и, тиме, постао предсједник државе. Значи, у другом кругу је добио преко 123.000 гласова више, махом Срба и Црногораца којима је српски матерњи језик, што му је одлучујуће помогло да постане предсједник.
Предсједник државе изражава, симболизује и представља јединство уставно и законски дефинисане и међународно признате државне територије, као правно оплемењеног простора и становништва (свих грађана) које на том простору живи. И Платон се, у својој „Држави“, залагао да државом управљају најумнији, најбољи и најспособнији, врли (најморалнији) припадници етичке аристократије, који се, у вршењу јавних функција, „контролом мисли и језика“, искључиво залажу за опште добро.
Шеф државе је „гарант устава“, „неутрални арбитар“ и „неутрална снага“ која обезбјеђује политичку стабилност у држави. Бенжамен Констан (Benjamin Henry – Constant de Rebecque, 1767-1830, француски књижевник, државник и политичар) сматрао је да „сваки устав захтијева неутрални ауторитет, који би требало да доприноси равнотежи све три гране власти“. А Роберт Редслоб (1882-1962, француско-њемачки професор уставног и међународног јавног права) тумачио је да се истински парламентаризам може остварити само у случају да постоји равнотежа између извршне и законодавне власти.
Највиши правни акт Црне Горе уставотворио је парламентарни систем организације власти са „слабим шефом државе“. Предсједничка функција је, углавном репрезентативна (церемонијална) и протоколарна. Наиме, према члану 11 ставу 5 Устава, „Црну Гору представља предсједник Црне Горе.“. Предсједник нема надлежности у домену утврђивања и вођења унутрашње и спољне политике. Влада, као носилац извршне власи, одговорна је за цјелокупно управљање државом.
И према Уставу и добрим парламентарним обичајима, предсједник Црне Горе је спона која, предлагањем мандатара, омогућава складно и ефикасно функционисање Владе и Скупштине, као оперативно – извршне и законодавне власти. Овакав закључак неспорно произилази тумачењем члана 11 става 4 Устава („Однос власти почива на равнотежи и међусобној контроли.“).
И полагањем заклетве предсједник се јавно морално обавезује „својом чашћу“, да ће дужност предсједника Црне Горе „обављати савјесно и одговорно за добро свих грађана“.
Међутим, одмах након избора Милатовић је показао своје право антисрпско, антируско, euronatovsko лице (што је противно суштинским интересима и државе Црне Горе), као и постојану потребу да се, противуставно, мијеша у надлежност Владе.
У прилог таквом закључку цитираћемо и коментарисати његове карактеристичне предсједничке јавне изјаве.
„…казао (је) да је тзв. Косово „међународно призната држава“ и да је то за њега завршена прича, да су „Срби починили геноцид у Сребреници“, као и да је за снажније јачање НАТО-а и за увођење санкција Русији.“ (Novosti online, 8.4.2023.)
„…нови шеф државе Јаков Милатовић је више пута издекламовао НАТО агенду коју ће доследно да примењује: подржава независно „Косово“, поштоваће и уводиће све оштрије санкције Русији, оптужује Србе за тзв. геноцид у Сребреници…“ (Спутњик, Borba portal, 9.4.2023.)
„Признање независности Косова, чланство земље у NATO-у и санкције Русији као дио спољне и безбједносне политике ЕУ су – завршене ствари.“ (у интервјуу за RTV Slovenije; ИН4С, 6.8.2023.)
„…јачање кредибилности (шта је то?!) НАТО чланства налази се на врху приоритета (нове Владе)…“ ( на прес конференцији, у Цетињу; ИН4С, 10.8.2023.)
„Црна Гора отворено и снажно осуђује ничим изазвану агресију Русије против Украјине.“ (ИН4С, 22.8.2023.)
„…(На самиту „Кримска платформа“, у Кијеву) Ј. Милатовић је навео да му је част да се обраћа на овом самиту који „брани европске вриједности насупрот руској агресији на Украјину“. „Као предсједник Црне Горе користим своје уставно право и лични интегритет да нагласим да Црна Гора чврсто стоји уз Украјину и њен народ…“…навео (је) да се догађају „најмрачнија времена од Другог свјетског рата“…(rt.rs; Искра портал, 24.8.2023.)
„…Руска агресија на Украјину дјеловала је као позив на буђење у Бриселу и другим европским пријестоницама да приступање (ЕУ) мора да буде геополитички аспект…Мандатар Милојко Спајић је био приморан на савез са просрпском странком (?!)…остају три спољнополитичка циља: кредибилније чланство у НАТО-у, стопроцентна усклађеност са спољном политиком ЕУ, укључујући санкционисање Русије и независност Косова…То су принципи које очекујем од нове Владе.“ (у Лондону; ИН4С, 25.10.2023.)
„Подршка народа НАТО-у се повећала откада смо ја и Спајић ушли у политику (којим методом ли је то утврдио?!)…држава чини све што може да смањи зависност и од руског тржишта када је у питању туризам…Русија покушава да се умијеша у нашу политику…(Borba portal, 27.10.2023.)
Шта се из цитираних изјава може закључити?
Милатовић је изневјерио очекивања велике већине својих гласача – признањем лажне државе Republika e Kosoves, прихватањем западног наратива о „комуналном геноциду“ у Сребреници, карактерисањем руске војне интервенције у Украјини као агресије, сагласношћу са санкцијама ЕУ Русији… Узалуд су били побједнички покличи његових гласача „Косово је Србија!“, „Црна Гора и Србија, то је једна фамилија!“…
Овакво поступање је противно тзв. теорији мандата. Он, као предсједник, нема право да доноси „значајније одлуке“ ако му за то гласачко тијело на предсједничким изборима није дало мандат. Био је дужан да се у свом предизборном програму и предсједничкој кампањи јасно изјасни о тим питањима и да на томе гради изборно повјерење. Тако би бирачко тијело (грађани, као носиоци суверености) унапријед знало „како ће се владати земљом“ (Миодраг Јовичић, 1925-1999, професор универзитета и један од најугледнијих српских стручњака за уставно право). У противном, ради се о злоупотреби повјерења бирача.
Другим ријечима, Милатовић је био дужан да, у своме политичком програму и јавним изјавама у току предсједничке кампање јасно саопшти своју антисрпску, антируску и euronatovsku оријентацију и за њу затражи подршку бирачког тијела. Наравно он је знао да, у том случају, не би добио гласове Срба и српскојезичких Црногораца и не би постао предсједник Црне Горе! Зато је он нелегитиман предсједник, јер, за своју суштинску политичку оријентацију по кључним питањима црногорске спољне политике није добио повјерење, законом прописане већине, бирача!
Милатовић се у иностранству понаша као премијер. Такође, уставно неовлашћено, утврдио је главне правце спољне политике нове Владе („признање независности Косова“, признање „геноцида у Сребреници“, „јачање кредибилности НАТО-а“, „руска агресија на Украјину“, „санкције Русији“…) и третира их као „завршене ствари“ прије, не само што та Влада није била изабрана, него и прије потписивања коалиционог споразума о њеним заједничким програмским опредјељењима!
Такође, јавно изнијетим ставовима („Црна Гора отворено и снажно осуђује“, „Црна Гора чврсто стоји уз Украјину и њен народ“…) поистовјећује себе са државом (одушевљен кликтајем Луја XIV „Држава, то сам ја!“)
„Руска агресија на Украјину“ за њега представља „најмрачнија времена од Другог свјетског рата“?!
„Предсједниче“ Милатовићу, најмрачније доба у европској послијератној историји било је монструозно бомбардовање СРЈ (Србије и Црне Горе) од стране NATO пакта, које Ви нијесте назвали агресијом, нити сте га ни једном једином ријечју осудили!
Милатовић наводи и да „Русија покушава да се умијеша у нашу политику“, иако то надлежни органи нијесу утврдили, а залаже се и за смањење зависности од руског тржишта у области туризма, мада већи дио туристичког прилива потиче од руских грађана, па би то нанијело знатну штету црногорској економији?!
Описаним постојаним мијешањем у надлежност Владе, он прекорачује своју предсједничку уставну надлежност, што представља повреде Устава и то: члана 11 (Подјела власти) став 2 („…извршну власт врши Влада…“) и члана 100 (Надлежност) („Влада: 1) води унутрашњу и вањску политику Црне Горе…“), санкционисане у члану 98.
Утемељено тумачимо да из таквих његових јавних наступа провијава и жал што је поражен у унутарстраначкој борби са колегом Спајићем, за премијерску функцију у којој је концентрисана највећа политичка моћ. Тиме се препоручује својим западним менторима за челништво будуће Владе након истека предсједничког мандата.
Својим послијеизборним изјавама, Милатовић, као захвалан западни стипендиста и неолиберални банкар, поручује својим менторима да чврсто остаје на „Фулбрајтовом курсу“ и привржен euroatlantskim „вриједностима“.
Једном ријечју, он је велика, нажалост устоличена, обмана већинских Срба и Црногораца којима је српски матерњи језик!
Погледајте – десна рука секретара Владе Србије признаје: Пола Београда рекетирамо!https://t.co/59dA70c6b7
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 2, 2023
