Pročitaj mi članak
Премијер Србије Ивица Дачић може да стане у исти ред са Ивом Андрићем и да постане конкурент Владимира Путина. Све то ће се десити ако он 2014. добије Нобелову награду за мир, заједно са Хашимом Тачијем и европским комесаром Кетрин Ештон.
Дате кандидате Нобеловом комитету предложили су представници српског и албанског кокуса у америчком конгресу – за нормализацију односа између Београда и Приштине.
Тим поводом Дачић и Тачи су дали скоро исте изјаве, чија суштина се своди на то да награду заслужују пре свега грађани. А српски премијер је још оштроумно приметио да је боље бити номинован за Нобелову награду, него за Хаг.
Каква ће бити судбина ове пријаве, тешко је рећи. Зато постоји могућност да се размисли шта би Србији дала ова награда, колико уопште Бриселски споразум за који могу да награде Дачића, Тачија и Ештон, одговара принципима мира. Наши саговорници су српски политиколог, новинар Драган Јањић и Ана Филимонова, руски историчар балканолог.
Ана Филимонова: Нобелова награда сада је у приличној мери компромитована. Коме је она додељивана у последње време – онима који су разарали Авганистан и Либију (тачније Бараку Обами – прим. уредника). Не треба прецењивати значај ове награде, зато што је то својеврсни пропагандни инструмент, и приликом одређивања победника примењују се двоструки стандарди. Ивицу Дачића могу да награде за Бриселски споразум. А какви су његови резултати?
Успостављање праве међудржавне границе између Србије и Косова, интеграција српске полиције и судова у косовски систем. Парадокс је да се српска државност брани путем њене потпуне ликвидације. Тако ми видимо јачање резултата бомбардовања Југославије и одузимања дела њене територије. Уместо да се истраже злочини против мира и човечности на Косову, предлаже се да се Нобелова награда да човеку који се сумњичи да их је починио, Хашиму Тачију.
Драган Јањић: Додела Нобелове награде би свакако била охрабрење и за Косово и за Србију да наставе да решавају онако како су започеле потписивањем Бриселског споразума. Оно што се раде сада иде у правцу који је подразумева да је реч о д ве независне државе. Ја заиста не могу рећи да ли ће Србија икада признати Косово, али нека реалност која постоји на терену овим се признаје. А реалност на терену је да је царина на границима и да су локални избори обављени по косовским законима. Мислим да то све има јако наглашену политичку боју као што се досад често дешавало са Новбеловим наградом за мир.
Ситуацију може да смири утолико што би таквом одлуком били задовољни Дачић и Тачи, али награда сама по себи не би решила ниједан проблем на терену. Не могу рећи да је лоше уколико неко из моје земље добио Нобелову награду, напротив ја то подржавам, али не мислим да ће то решити проблеме које смо имали до сада. Имали смо већ једну Нобелову награду за Косово, добио је Марти Ахтисари а добио је практично за исту ствар за коју може да добије и Дачић. То донекле чини компликованом општу ситуацију овде, односно поставља се питање пошто су многи у Србији били јако против доделе Нобелове награде Ахтисарију, сматрајући ову одлуку политички мотивисаном . Н е знам како ће се сада поставити тај део јавности.
То је управо наредно питање. У октобру 2008. године Нобелову награду за мир за успехе дипломатије, између осталог и у косовском правцу, добио је Финац Марти Ахтисари. То се десило пола године после једностраног проглашења независности Косова и било је прави шамар Београду, зато што је управо господих Ахтисари био модератор сасвим неуспешних преговора српске и косовске делегације и, као последица, творац пројекта надзиране независности Косова.
Драган Јањић: Дачић и Тачи би могли добити ову награду практично за исту ствар јер мислим да је ово што се ради сада са решавањем проблема Косова и Србије је негде на фону онога што је радио Ахтисари. Србија је била јако незадовољна том одлуком, то је било у време владе Војислава Коштунице. Како ће сада бити? Ја видим да је Дачић изразио задовољство што је предложен, што је сасвим у реду, али не чујем никакве критике.
Ана Филимонова: То су све карике истог ланца: од Ахтисарија до Тачија. Награђивање највишим хуманистичким наградама људи који су директно учествовали у поткопавању српске државности даје јасну поруку: Косово претварамо у зону криминалне сведозвољености. Постоји резон да се замислимо над смислом таквих награда.
Занимљив моменат: конкурент Дачића, Тачија и Ештон може да буде председник РФ Владимир Путин. Званично писмо са кандидатуром руског лидера на Нобелову награду већ је послато. И примера ради, према подацима анкетирања јавног мњења британског листа Гардијан, 88% испитаника сматра да је управо он достојан награде.
Ана Филимонова: Русија је зауставила агресију Запада и „псе рата“ који су намеравали да се једноставно обрачунају са сиријским цивилима. Пошло је за руком да се спречи претварање Сирије у зону хаоса попут Либије, и то је сигнал Западу: момци, треба знати меру – у свету постоје појмови као што је морал, људска права. У заштиту ових принципа је стала Русија, што она увек и треба да чини. Тако да је у том контексту Владимир Путин достојан Нобелове награде. А ако се говори о Србима, ја бих предложила Марка Јакшића, то је политичар са кристално чистом репутацијом, који је сав живот посветио одбрани севера Косова.
Драган Јањић: Гледано са стране, Нобелова награда за мир делује високо исполитизована, много зависи од различитих лобија. То је мој утисак. Ја не мислим да су водећи политичари света ти људи који треба да добијају Нобелове награде за мир. Ову награду, по мом суду би требало да добијају људи који су имали личне храбрости да учине неке личне кораке. Ја бих лично ишао ка овом критериуму да то не буду водећи политичари. Са друге стране, вероватно је била идеја да се на тај начин подсти ч у политичар и да донесу мировна решења. Али све то је врло тешко избалансирати.
