Pročitaj mi članakEU neće moći da nađe pravilno rešenje za migrantsku krizu, jer njega jednostavno — nema. Krizu su zapravo izazvali globalistički neoliberalni procesi koji su na izdisaju, koji su zemlje EU dovele do veoma ozbiljnog ekonomskog problema, smatraju sagovornici emisije „Svet sa Sputnjikom“.
Скуп званичника земаља такозване балканске руте у Бечу, чији је циљ био успостављање тешње сарадње у решавању мигрантске кризе, завршен је без проналажења заједничких решења, па се поставља питање да ли Европска унија уопште схвата размере тог проблема.
Дописник „Политике“ из Берлина Ненад Радичевић каже да је, иако се генерално решење не назире, приметна промена политике земаља Европске уније према мигрантима. То се пре свега види у политици Немачке, односно канцеларке Ангеле Меркел, иако ни она ни њена влада о томе не говоре отворено. Немачка није више земља која је спремна да искаже хуманост и прими велики број избеглица, каже Радичевић.
„Из месеца у месец се некада отворена врата Немачке за избеглице и те како затварају, чак поприлично херметички. У Бечу смо чак чули да је Авганистан земља из које не би требало примати избеглице. То је на одређени начин рекла и Ангела Меркел и заложила се да се споразум сличан оном са Турском склопи са земљама Африке, Пакистаном, Авганистаном. Само што није поменула споразум са Сиријом“, каже Радичевић.
Он додаје да је у јулу само пет хиљада људи тражило азил у Немачкој, што, у односу на три стотине хиљада из новембра прошле године, показује да споразум са Турском функционише. То је сјајан резултат за политичаре који осећају притисак немачке јавности, додаје Радичевић. И адвокат Горан Петронијевић сматра да је Европска унија неспремна за решавање овог проблема, јер га гура под тепих. Ове миграције су, како наводи, историјски процес, и на њих не треба гледати са много чуђења. Треба обратити пажњу на изазване кризе које су директни покретачи мигрантског таласа. „Европска унија би упала у још већу кризу да се ово није догодило. Она има проблем који је у самом оснивању и начину организације уграђен у њене темеље. Они који су је стварали, а ту апострофирам англо — саксонски, атлантски фактор, трудили су се да у темеље уграде што више мина које могу да се активирају када то њима одговара и да се унија разгради. Ово је само један од пробних балона који је Унија дочекала неспремно, тако да су њене основне вредности уздрмане. Жице, зидове које смо имали у Берлину сада имамо широм Европе“, каже Петронијевић.
Он додаје да је с мигрантском кризом у Европској унији дошло до изражаја лицемерје које је годинама присутно у различитој примени стандарда. Такво понашање Европе и ми смо на својој кожи осетили — једно се говори, друго ради, а треће мисли, каже Петронијевић.
„Управо ово што се догађа у мигрантској кризи је ситуација у којој ЕУ неће моћи да нађе правилно решење, јер га једноставно нема. Нема га јер је криза ЕУ изазвана нечим сасвим другим. То су глобалистички неолиберални процеси који су на издисају, који су земље ЕУ довеле до веома озбиљног економског проблема који не могу да реше. Мигрантска криза је само изоштрила одређене процесе“, оцењује Петронијевић. Он сматра да би наша земља могла да буде у великом проблему ако дође до депортације миграната из земаља Уније. Петронијевић сматра да би Србија могла да постане реадмисиона жртва, јер је примала мигранте који претходно нису регистровани у другим земљама. Међутим, координатор „Инфо парка“ Гордан Пауновић подсећа да је Србија озбиљно почела да региструје избеглице последњег дана октобра прошле године, али и да постоје земље у којима су и раније регистровани.
„Ако дође до реадмисије, тај процес ће контролисати Међународна агенција за мигранте која ће људе враћати онако како су у претходних петнаест година враћани из Немачке у Авганистан. После интервенције у Авганистану, велики број избеглица је стигао у Европу. Половина тих људи није стекла право да се трајно настани у Немачкој и враћена је директним летовима у Кабул“, подсећа Пауновић.
Он додаје да је чињеница да у нашој земљи расте расте анимозитет према избеглицама, зато што су ти људи већ заробљени, посебно у градовима где су азилантски кампови, где долази до интензивнијег контакта са локалним становништвом, које их види као неку врсту претње по сопствену безбедност.
