Прочитај ми чланакНа хрватском порталу logicno.com иашао је занимљиви чланак у коме се обавештава јавност о важном састанку у Москви, који се одржао дан пре доласка Путина у Београду, посвећеном Балкану. Такође, аутор Н. Бабић анализира и најновију руску стратегију, везану са простором, некадашње југославенске државе. Део чланка, посвећен српским земљама, преносимо у целини:
„У среду, 16. јануара, послијеподне је секретар за штампу предсједника Русије рекао како је Владимир Путин одржао састанак са сталним члановима Вијећа безбедности Руске Федерације о прилично неочекиваној теми. Нагласак није био на Украјини, ни на односима са Сједињеним Државама, већ о ситуацији на Балкану. Међутим, ништа не изненађује, јер ће нас ускоро ова регија поновно подсјетити зашто се назива “буретом барута”, пише руски аналитичар Дмитриј Бавирин.
Састанак сталних чланова Вијећа безбедности Руске Федерације одржан је иза затворених врата. Можемо само претпоставити које су тезе изречене, али чињеница да је Вијеће безбедности тему Балкана ставило и средиште свог дневног реда није случајна.
Кад је прошао рат у Грузији, међународни су аналитичари почели на карти тражити следећу тачку гдје ће се Русија и Сједињене Државе борити за властите интересе. У то је време врло мало људи говорило о Украјини, али се већина стручњака за међународне односе врло се брзо сјетила да је Балкан регија коју сви сматрају “буретом барута Европе”.
Запад је одлучио да овдје треба створити геополитичке напетости, поготово зато што се НАТО у априлу (травњу) 2009. проширио на штету Албаније и Хрватске, а Москва као да није предвидјела да ће се то догодити тако брзо.
Према некима је потрага за таквом тачком у многим аспектима чиста “игра нагађања”, а избор Балкана могао би бити одређен чињеницом да су увијек мора пронаћи било која тачку, што и јест рад аналитичара и стратега.
Након ЕвроМајдана и “Руског пролећа” на Криму је постало очито да километри чланака који су написани нису били узалудни. Од 2014. САД изнова јачају напоре да истисну Русију с Балкана. Штовише, “протјеривање” није метафора, него теза коју су много пута отворено спомињали амерички политичари и стручњаци.
Пре три дана је државни секретар Мајкл Помпео, говорећи о будућем прикључењу Македоније НАТО пакту, то рекао више дипломатски, али је суштина иста:
“Балкан мора бити безбедан од злонамјернот утицају Русије”.
Опћенито говорећи, било који амерички “јастреб” који говори о “злонамјерном утицају Русије” у овој региону би, теоретски, требао задовољити руске патриоте с империјалистичким амбицијама. Наиме, они изравно “хвале” Русе, али претјерују када је реч о способностима Москве.
У ствари, Балкан је за руску спољну политику дуго времена био споредно подручје и Москва се држала неколико принципа и јавне дипломатије.
Сада је прекасно тражити кривце, поготово зато што имају јака конкретна оправдања о “важнијим граничним случајевима” и зато што су се у рјешавању тих проблема увијек понашали одлучно, укључујући Сирију, која не граничи с Русијом, али је корак до Сјеверног Кавказа који ни по коју цијену не смије планути као у време чеченских ратова.
Ипак, амерички лобисти су напорно и свакодневно умјетно повећали размјере руског утицаја на Балкану, али само с циљем да Стејт Департмент лакше стави руке на ово подручје, а Конгрес за ове активности издвоји додатна средства.
На медијском плану, дневни ред Балкана није био од велике важности ни за Сједињене Државе ни Русију, иако су страсти експоненцијално расле. Због тога је Вашингтон спровео неколико врло успјешних специјалних операција како би “истиснуо” Русију. Дјеловао је оперативно и плански и већ пре неколико година је за Москву било прекасно за плакање. Је ли могуће да је Русији сада остало само да призна пораз, успркос топлим речима Владимира Путина о пријатељству са српским и свим народима Балкана?
Главни плијен Запада је, наравно, Црна Гора. Међутим, то је био најлакши посао за одрадити. Тачно је да је значајан дио црногорског друштва наглашено проруски орентисан и противи се НАТО пакту. Русија је чак имала улогу у тој “народној дипломатији”. Али у Црној Гори је владао Мило Ђукановић, који од 1990. земљу држи у својим канџама, такорећи од када је постао Милошевићево створење. Сада је он предсједник, али како год се назива његов тренутни положај то уопште није битно, јер Ђукановић у Црној Гори има апсолутну моћ, политичку и ону какву има “boss dei due mondi”, владар два свијета који из планина Сицилије управља криминалним активностима Косе Ностре диљем планете.
Ђукановић је Црну Гору увео у НАТО што је пре могуће, унаточ протестима локалног становништва. Истовремено је потпуно очистио опозицију, користећи се неутемељеним оптужбама за “покушај државног удара за рачун Москве”. Сада је Црна Гора најпослушнија НАТО земља на Балкану.
Сљедећа у низу је била битка за Македонију. Она се може подијелити у двије фазе. Извана потакнуту кризу владе и долазак на власт Зорана Заева који одмах доводи у питање територијалну цјеловитост републике и мијења уставно име земље. Грке и Македонце су НАТО владари присилили да дођу до споразума у спор око оставштине Александра Македонског, који је трајао неколико деценија и заустављен је пре неколико мјесеци, отварајући пут Скопљу за улазак у НАТО. Истина, становништво је нешто покушало учинити, али је парламент с коалицијском већином такозваних социјалдемократа са странкама македонских Албанаца игнорисао референдум о преименовању Македоније. Вашингтону и НАТО се нису претјерано бринули око правних питања, када је у питању “спас мале земље од руског утицаја”.
Сада је на реду посебна прича с Босном и Херцеговином. Заправо говоримо о земљу која је конфедерација под спољном контролом, што је резултат рата и Даyтонског споразума. Овај споразум објективно спрјечава БиХ да се развија и да се креће у било којем правцу, али у очима Москве то може бити корисно. Наиме, Бошњаци и Хрвати желе бити са Западом, али Срби сматрају да би у било каквом новом устројству с промјеном устава били преварени и радије стоје гдје јесу, користећи своје право вета.
Прошле јесени је Милорад Додик, који у свакој прилици наглашава своју геополитичку орентацију према Русији, релативно лако поновно изабран за председника Републике Српске у БиХ. Атлантисти су отворено сумњали у његову побједу, али су, успркос присутности властитих агената у РС, нису се усудили ићи даље. На Западу се неоправдано поносе чињеницом да су они ти који су “окончали рат у Босни”. Сада се боје да ће оштрим или било каквим поступцима ревизије Даyтонског споразума регију поновну гурнути у крвопролиће.
И безбедно ће се све погоршати ако Додик, који чврсто сједи у својој столици, крене испуњавати за сада реторичка обећања да ће прогласити неовисност РС ако Босна и Херцеговина крене према НАТО пакту, ако заједничка средишња власт призна Косово или ако види да се покушава провести “Обојена револуције” на подручјима БиХ која држи под контролом.
Дакле, остаје Србија, која је великим дијелом заробљена западним структурама. Вјероватно би се и тамо процес потпуно довршио, будући да су неке српске интелектуалне елите већ прешле на антируску страну, али су постојале двије препреке.
Прво, иако неочекивано, тактика предсједника Александра Вучића да сједи на двије столице, пријатељству с Русијом у тежњи за ЕУ, је дјеловала. Дјеловала је у смислу да му је омогућила да задржи и популарност у народу и лојалност Брисела. У другим околностима би Вашингтон свакако покушао смијенити Вучића с неким тко је идеолошки близак америчкој агенди, али постојећа равнотежа интереса одговара Европској унији, којој је Србија много ближа него Сједињеним Државама. Стјиче се дојам да су Европљани увјерили Американце да “ситуацију не поправљају док се не сломи”, па Вучићу нису извукли другу столицу.
Друго, због уласка Хрватске у НАТО војска се морала ускладити с “атлантским стандардима”, што значи да је Хрватска морала обновити војску, а истим путем су одмах кренули и у Србији. Вучић се тренутно приказује као “прагматик” и не жели свађу са Западом. Но своја темељна увјерења не може промијенити, а она су иста од почетка његове политичке каријере.
Хронично инсолвентан Београд овај проблем може решити само у Москви и преговори о томе како ће тачно руски стручњаци и одбрамбени комплекси унапредити српску војску трају већ мјесец дана.
То су заједничке геополитичке карте на Балкану. Међутим, не треба мислити да се Вијеће безбедности Руске Федерације окупило само како би их поновно размотрило. Шаховским рјечником, НАТО је у региону појео руског топа, али су се помјерили амерички пијуни и Москва сада улази у средиште игре.
“На Балкану не само да мирише, него смрди на нови рат. Иако би се могло рећи да је Србија војну реформу започела углавном због Хрватске, обновљена војска би се могла искористити у друге сврхе”, вјерује Дмитрy Бавирин, али опасност више не види у могућем сукобу Србије и Хрватске, што је логично, већ на југу регије, на Косову.
Самопроглашено Косово је напокон измакло контроли, игноришући мишљење и ЕУ и НАТО пакта. Његову владу предводи човјек изабран уз слогане “уједињења албанских земаља”. Његови милитанти су претворени у пуноправну војску, а дипломати косовских Албанаца су се окренули глупој уцјени и потпуно закопали идеју размјене територија са Србијом на етничкој основи, тражећи од Београда три заједнице, Прешево, Медвеђу и Бујановац гдје су Албанци изгубили рат 2001. године, а за ове територије би се Приштина требала одрећи готово исте територије сјеверно од Ибра.
Чињеница да се “нешто догађа” око самопроглашене републике јасно илустрира и податак да је од октобра (листопада) прошле године 11 земаља повукло признање неовисности Косова, први је био Суринам, а последњи, данас, Мадагаскар. Али да би руски медији обратили позорност на ову “уклету земљу”, као да се мора почети пуцати. До сада је све на нивоу одређених политика, али то је само за сада.
Сада говоримо о непосредној, иако не претјераној претњи по безбедност Србије. Власти у Београду, за које је постало уобичајено да им војска због албанских провокација на административној граници буде на опрезу, није се могла не обратити Москви барем за савјет, а највјеројатније и за активнију подршку.
Медији управо преносе вијест да ће питање Косова бити кључна тема расправе између руског предсједника и домаћина у Београду, а успут се спомињу “Турски ток” и други облици сарадње. Као што је био случај с јучер одржаном сједницом Вијећа безбедности Руске Федерације, о којој медији немају никаквих сазнања, вјероватно ће бити исто и након посјете Путина Београду. Новинари ће чути оно што требају чути а садржај разговора иза затворених врата ће остати непознаница и тек ће се следећих недеља и мјесеци можда моћи наслутити с којим интензитетом се Русија “враћа” на Балкан, обзиром да ранији утицај није ни приближан ономе каквог годинама имају Европска унија и САД, иако потоњи у мањој мјери од њихових европских савезника.”
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
