Pročitaj mi članakPotpisivanju sporazuma između Makedonije i Grčke o preimenovanju bivše jugoslavenske republike u Republiku Severnu Makedoniju, koja je samostalna od 1991. godine, nije cilj pronaći dugoročno rešenje koje će zadovoljiti i makedonski i grčki narod.
Прави је циљ био испунити тек формалне услове за позив Македоније у НАТО на самиту у јулу (српњу) ове године. Ово мишљење су изразили многи македонски, али и руски и српски стручњаци, који такође позорно прате ширење НАТО пакта.
Подсетимо да су споразум о преименовању Македоније 17. јуна (липња) потписали министри спољних послова Македоније и Грчке, Никола Димитров и Никос Коциас. Потписивање споразума је довело до протеста у Скопљу и неколико македонских градова, под слоганом “Нећемо одустати од имена, то је наша земља”. Председник земље Ђорђе Иванов је одбио ратификовати потписани споразум, па је послан у парламент. Унаточ чињеници да седници нису присуствовали посланици главне опозиционе странке ВМРО-ДПМНЕ, парламент је ратификовао споразум, али је прерано рећи да је прича завршена. Становништво ће на референдуму изразити своје мишљење о новом називу земље.
Наиме, према условима споразума с Грчком, Македонија би требала промијенити своје име и устав, за што је потребна двотрећинска гласова посланика. Владајућа странка у овом тренутку нема тај број гласова, чак и ако се у обзир узму партнери у владајућој коалицији, странке македонских Албанаца.
Русија се чини незаинтересираном за цијели случај, иако је познаватоцима прилика врло добро познато да то није тако. Према руском историчару, стручњаку за Балкан с Института за славистику Руске академије науке, Георгију Енгелхардту, Македонија може очекивати јачање спољног притиска, прије свега на председника Иванова.
“Биће и јаког притиска, унутарњег и спољног, на посланике опозиционе странке ВМРО ДПНМЕ, како би се странка на неки начин подијелила и уграбили потребни гласови. То се треба очекивати управо у оквиру промицања потребе промјене имена земље”, вјерује стручњак.
Енгелхардт је нагласио да се све чини како би се поткопала стара пат позиција у којој се Македонији спори с Грчком, што нитко посебно ни не скрива. Током посљедњих неколико година су Сједињене Државе и друге водеће западне земље закључиле како треба уклонити ову “сиву зону” у југоисточној Европи, последњи преостали више или мање велики простор изван НАТО пакта.
Ово подручје обухваћа земље попут Босне и Херцеговине, Србије, Македоније, самопроглашеног Косова и Црне Горе. Недавно је Црна Гора шокирана уласком у савезу, што се према бројним аналитичарима учинило супротно вољи већине становништва. Управо због тога је избјегнуто одржавање референдума о овом питању и земља угурана у НАТО гласовима парламентарних посланика.
Македонија НАТО
У Македонији је ситуација мало другачија, али се пријем у НАТО под хитно мора убрзати, а за ту сврху је било потребно уклонити проблем с Грчком. Како је у Македонији нова влада је дошла на власт, то више није тајна, као ни спремност Заева, Димитрова и Шекеринске да ураде све што од њих захтјева атлантистички блок.
Георгију Енгелхардту упозорава како је очито да ће се, након што доврши “посао” у Македонији, фронт преселити у Србију и Републику Српску, која спречава ширење НАТО пакта на Босну и Херцеговину.
“Морамо схватити да се становништво Србије јако противи уласку у НАТО, као што се види из свих анкета. Међутим, то се не може рећи за власти земље. Знамо да је последња влада потписала споразум који је НАТО пакту дао права, имунитете и повластице које Северноатлантски савез није ни захтијевао. На примјер, право кориштења војне инфраструктуре, право на транзит, све то је НАТО добио од Србије и без пријема земље у савез”, рекао је стручњак.
Ипак, додао је, за НАТО би интеграција Србије у савез у догледној будућности била озбиљно политичко постигнуће.
“Тада ће увијек ће моћи говорити да су правилном политиком чак и земље које се некад нису усудиле слушати постале “цивилизоване”, “схватиле су што им треба” и дисциплиновано су умарширале у заједнички систем. Али то је питање будућности, а сада се решава проблем Македоније”, сматра политолог и стручњак за Балкан.
Говорећи о могућем исходу референдума у Македонији, Енгелхардт је скренуо позорност на чињеницу да је становништво ове републике подијељено у двије велике групе, на славенску већину коју чине Македонци и албанску заједницу. У том би случају Македонци око овог питања били подијељени отприлике на пола, а албанска заједница би подржала преименовање земље, премијера Зорана Заева и захтјеве Запада.
Ако референдум буде проведен искључиво од стране македонских власти и под контролом “међународних организација”, поновиће се прича о референдуму за неовисност Црне Горе, када је ЕУ рекла да би његов успех био успех цијеле Црне Горе. И доиста, власти су добиле тачно онолико колико им је било потребно. Није се могло очекивати да би референдум могао дати неке неочекиване резултате”, закључио је Енгелхардт.
Истраживач на Институту за европске студије из Београда, Стеван Гајић такођер сматра да суштина онога што се догађа у Македонији није споразум између Скопља и Атене, него се земљу настоји угурати у НАТО “док људи не дођу к себи”. Он је то приметио и прије недавно одржаног самита НАТО пакта.
“Према извјештајима медија, НАТО је спреман угурати Македонију у организацију, без обзира хоће ли споразум функционисати или не. То само указује на то да Брисел, као средиште ЕУ и Северноатлантског савеза, уопште не брине хоће ли се ријешити спор између Македоније и Грчке. Македонију је потребно укључити у НАТО што је прије могуће и то ће се очигледно догодити”, рекао је Гајић.
Што се тиче имена “Република Северна Македонија”, Грчкој и Македонији ће оно бити наметнуто насилним средствима, иако је једнако неприхватљиво и за грчко и македонско становништво.
Споразум о новом имену Македоније потписан је против мишљења већине Грка и вољи Грчке Православне Цркве, која је утицајни чиниоц у друштвеном животу земље. Исто тако је било у Македонији, који су изашли на улице и протестовали.
Унаточ неким разликама, ситуација је слична ономе што се догађало у Црној Гори када је журно угурана у НАТО без референдума.
“Исто ће бити и у Македонији, само да се запечати и овај дио фронта с Русијом”, сматра српски стручњак.
Србија и косовски проблем
“Тада ће на ред доћи Србија. Унаточ чињеници да сада говоримо о Македонији, ситуација се не може разматрати одвојено од догађаја у Србији. Македонски премијер Зоран Заев, грчки премијер Алексис Ципрас и председник Србије Александар Вучић су чланови су истог тима и припадају атлантистичкој школи. Ципрас је преварио свој народ најприје организирајући референдум против мера штедње које су наметнуте ЕУ. Референдум је био успешан, а онда је Ципрас игнорисао његове резултате и провео све наредбе Берлина. Исто се догађа у Србији с Вучићем. Инсистира на компромису супротно мишљењу народа, већине интелектуалаца тоеком “унутарњег дијалога” којег је он сам покренуо и супротно мишљењу цркве. Вучићу се придружила премијерка Ана Брнабић, која је недавно изјавила како Косово више и није Србија, али Београд никад неће признати његову нзависност. Ова изјава је нека врста Зеноновог парадокса”, истакнуо је Стеван Гајић, додајући како је овом изјавом премијерка прекршила устав земље, а да није слиједила реакција правосуђа.
“У Београду постоји један уредник прорежимског таблоида који воли говорити о превратима, за које каже да се припремају против актуалних власти. Но, заправо би се државним ударом могла успоредити изјава Ане Брнабић, будући да с једног од два најутицајнија мјеста у власти изјављује да један државе не припада земљи којом управља, иако то стоји у преамбули устава”, изјављује Гајић, који је прилично збуњен таквим иступима.
Заправо је бит свих тих радњи отварање пута у Уједињене нација Косову, како би се омогућило уједињење Косова и Албаније, што су протеклих неколико година снови и политичара у Тирани. Стога Србији треба одузети правне полуге да то спријечи.
С друге стране, териториј Косова је формално већ део НАТО пакта, а Албанија је већ чланица савеза.
Учињено то, на ред долазе Србија и ентитет Босне и Херцеговине – Република Српска. Ово је главна премија и срж балканског питања. Ако погледате што Запад говори о Балкану, испада да је ово подручје врло проблематично “због злогласног руског утицаја”.
Чак се и за Македонију говори о утицају Русије, што тврде и актуалне власти у Скопљу. Та је хистерија порасла након неколико предавања представника Евроазијске младежи Леонида Савина овој републици.
“С дужним поштовањем према Леониду Савину, стварно не мислим да би но могао организирати икакав државни удар”, рекао је Гајић.
По његовом мишљењу, Запад се бунио због “руског утицаја”, који заправо не постоји, само како би Балкан увукао у НАТО. Циљ је проширити НАТО на Балкану, првенствено. Тако је било и у Црној Гори.
Проширивање некаквог дијалога о “пуној нормализацији односа” између Београда и Приштине исто је што и прича о промјени имена Македоније. Циљ није ни био ријешити спор око имена, већ да се испуне минималне формалности потребне за позивање Македоније у НАТО.
За Запад уопште није важно што ће се догодити у земљи и како ће се ријешити проблеми попут етничке подјеле друштва, увођења албанског језика као другог службеног језика или поновне “бугаризације” македонског становништва. Само је важно да Македонија постане НАТО територија. Чини ми се да на крају све земље сиве зоне Западног Балкана требају бити у НАТО пакту.
У Србији се покушава манипулисати јавним мнијењем, а неки аналитичари чак кажу да “да је добро су бомбардирани, да се постигне”. “Компромис” је еуфемизам за издају националних интереса, не само у Србији. “Компромис” је ријеч коју у Македонији и Грчкој непрестано употребљавају обје стране. “Компромис” у Србији се успешно проводи као концепт којим се прикрива уништавање земље, кршење уставног поретка и напади на “огњиштаре” и “конзервативце”, на Цркву, будући да је номинално пребивалиште српског патријарха на Косову.
Према ријечима стручњака, македонске и српске власти скривају своју праву политику од грађана.
Грађани чују само њихова “постигнућа”, резултате који су уистину невероватни за све балканске народе, укључујући Албанце. У ствари, Албанци су таоци картела дрога и тероризма, чије су се вође преселиле у министрантске и премијерске уреде. Да су људи заиста задовољни, не би масовно напуштали Косово. У свим балканским земљама постоји проблем исељавања, али је он на Косову најизраженији и поприма облике егзодуса младог и радно активног становништва, које ће се, обзиром на велику албанску дијаспору ЕУ и Америци, тешко вратити на Косово.
Стручњаци се слажу да македонски председник Ђорђе Иванов неће одустати од свог мишљења, а криза ће се наставити. Премијер Зоран Заев може мирно одступити с дужности. Он је одиграо своју улогу и потписала споразум с Грцима, што је довољан услов да Македонија добије позивницу за НАТО. Остало су проблеми техничке природе.
Тада на дневни ред долазе Србија и Република Српска у Босни и Херцеговини. Будући да већи дио политичке елите у Европској унији Србе сматра “малим Русима” у медитеранској регији, готово малигним тумором, процес изљечења ове “болести” је почео одвајањем Црне Горе и њезином уласком у НАТО, који сада влада цијелом јадранском обалом.
“Без сумње можемо говорити о насилној “натоизацији” свих земаља Балкана. Русија не ради ништа. Је ли Москва задовољна западњачком пропагандом која говори о невероватном руском утицају који се баш и не осећа у регији или је изгубила не интерес за Балкан? Не знам. Српски народ је на страни Русије, али ако Србија формално уђе у НАТО, тамо ће бити у заточеништву”, вјерује је Стеван Гајић.
