Прочитај ми чланакДесетак дана пре избора у Србији, заказаних за недељу 21. јуна, све је више-мање јасно: Александар Вучић и његов СНС, те његови трабанти попут Ивице Дачића и бившег Аркановог сарадника Драгана Марковића Палме, некадашњег слуге Мирјане Марковић у клијентелистичком ЈУЛ-у Александра Вулина те још неких мањих странака шаренолажне опозиције узеће најмање две трећине Скупштине, што ће му омогућити несметано и "милошевићевско-орбановско" владање Србијом.
Но, колико год то изгледало за њега лепо, апсурдност овог пандемијског изборног циркуса (у Србији се на неким местима поново разбуктао коронавирус, али то није утицало на изборни процес) у томе је што Вучић, упркос таквој уверљивој победи, никад није имао више проблема.
Фото: Н.С.
Надолазеће недаће и дилеме већ му изазивају благу панику и знојење дланова. Вучић ће потпуно контролисати Скупштину, политички живот у Србији биће у његовим рукама, али проблеми му се само гомилају, а он има све мање времена и маневарског простора да их одради онако како обећава откад је 2012. године (формално је први и једини од 2014.) захватио власт у Србији.
Наиме, ова кампања није имала неке уобичајене теме. У првом реду, Вучић је желео склонити Косово из фокуса занимања српске јавности те га заменити исто тако деликатном, неостварљивом и на крају баладе „губитничком“ Црном Гором. Али та политика сталног заваравања, одлагања и пренемагања ионако је Вучићев аксиом на који добар део јавности у Србији наседа, још увек слуђен свим оним поразима, посртајима и догађајима у последњих 30 година које никако да прихвате и погледају истини у очи.
Вучић себе и српску јавност храни кризама те стварањем и ширењем напетости на цело српско друштво и кад је свестан да иде главом кроз зид и нема шансе да прође онако како он то представља. Ипак, то жели проширити и на окружење.
Вучић је желео да остави по страни Косово, чак до те мере да на „свом“ делу Косова, у Северној Митровици, није проводио никакву изборну агитацију. О том проблему говорио је онако као у последњих пет-шест година – „боримо се до краја за наше Косово као део Србије“, иако заправо цело време настоји отегнути неизбежно признање губитка и попут оног власника пса који свом љубимцу реже реп помало, тако и Вучић неспретно припрема јавност Србије на коначни крах.
Рецимо, српска јавност слепа је код очију па не види да се преговори с ЕУ воде без Косова као дела Србије и да ће, када једном уђе у ЕУ, то Србија учинити без Косова. И све се то зна, али се у јавности стално подгрева теза да се још преговара о „статусу Косова“ који је одавно дефинисан, упркос томе што су Рунада и Науру, на музикални наговор Ивице Дачића, повукли признање Косова.
Но, Вучић настоји то да пролонгира до крајњих граница уздајући се у Русе, а сада и у Кину. Наиме, хвата се за сламку и отворено се залаже за политику „једне Кине“ када је у питању кинеско уплитање и „упијање“ Хонг Конга где у потпуности подржава „свог брата Сија“. Ту ће имати проблеме с Бриселом, с којим је ионако у натегнутим односима, због успоравања преговарачког процеса. Сетимо се да је током пандемије Србија из ЕУ добила неразмерно већу помоћ него од Кине и Русије, али је помоћ из тих држава пренаглашавана, а она бриселска занемаривана и омаловажавана.
Ипак је поново послао поруку Србима и несхватљиво је да се тамошња јавност прави као да зна што она значи. А значи „а сад – дефинитивно – адио“. Вучић је поручио: „За нас нема срећног решења за Косово, није посао председника Србије да обмањује људе. Биће покушаја да се ствари реше у наредних годину дана, али хоће ли бити решено, не зна се“.
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 10, 2020
Вучић је ове изборе желео да претвори у „бригу“ за српски народ у Црној Гори. Но, осим задриглих претњи провучићевских медија, сличних онима из 90-их које су тада ишле на рачун Хрватске и БиХ, није успео да дестабилизује Црну Гору, нити оствари „продор на Јадран“ и поново враћање Црне Горе у окриље Србије. Падале су грозоморне претње на рачун Црне Горе и оних који се залажу за црногорску независност, али ни ту Вучић није – барем до финиша изборне кампање – направио неки успех, осим што је поново створио мучну атмосферу у српском друштву и све своје суседе натерао да буду врло опрезни према његовим најновијим експанзионистичким тенденцијама.
Бизарно је да покушава обнављањем кризе у Црној Гори ојачати свој трагикомично неомилошевићевски концепт док с друге стране потпуно игнорише – а његови убоги ратоборни медији „заштитници српства“ се праве Тоше – отворена посезања његовог пријатеља Виктора Орбáна на Војводину.
То није крај Вучићевим бригама. ЕУ је све даље, иако он не одустаје од „стратешког циља“ – чланства у бриселском клубу. Окренуо се Кини, очигледно не верујући Русима до краја, као, уосталом, ни они њему. Москви није баш лепо село то очијукање Вучића са Си Ђинпингом чији долазак у Србију најављују прорежимски медији. У Москви шкргућу зубима како је Србија ипак премала да буде прозор у Европу, односно полигон за утицај на Европу и Русији и Кини, а истовремено жели у ЕУ, али тако да се не поштује и не следи политика Брисела према Москви и Пекингу.
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 10, 2020
Према некима, то заигравање с Москвом и Пекингом Вучић користи како би убрзао бризелске бирократе. Можда је то тако, али московски и пекиншки чиновници не мисле тако, нити су склони да буду Вучићева „монета за поткусуривање Брисела“, што му је, барем из Москве, (често) поручивано.
И да резимирамо – Вучић ће глатко добити изборе, количина проблема који му лебде над главом могу га доћи „главе“, али веројатно ће потрајати.
