Pročitaj mi članakU unutarpartijskoj bici, Vučić je još jednom pokazao da je spreman da reskira, što mu je do sada samo uvećavalo vlast, moć i uticaj, a u opozicionim redovima stvaralo još veću konfuziju i produbljivalo bezizlaz. Šta će Srbija da dobije, a šta da izgubi?
Кад је предложио Ану Брнабић за мандатара нове Владе, Александар Вучић задао је озбиљан политички ударац грађанској опозицији у Србији која декларативно заснива своју политичку идеологију на евроатлантској матрици — равноправност, људска права, борба против хомофобије, толеранција…
Тако је председник Србије, лидер СНС-а, који вуче вишегодишње баласте конзервативног, десничарског и народњачког политичара, који се у првој политичкој фази калио уз Војислава Шешеља, искорачио ка либералним мондијалистичким тенденцијама најдаље од свих у Србији. Изненадио је тако и најближе политичке сараднике и домаћински настројене коалиционе партнере.
Прво, изабрао је за мандатара жену. Друго, одабрао је жену која се отворено декларише као хомосексуалац и поносно истиче да припада ЛГБТ мањини.
Обе ствари, дешавају се први пут у политичкој историји Србије.
За такве искораке, иако су можда желели, нису имали храбрости данашњи евроатлантски опозиционари када су имали полуге власти и када су све кадровске одлуке у држави биле искључиво у њиховим рукама.
Дакле, када је у питању либерални део политичке лепезе Србије, Вучић је извео ствар до краја.
Сваки наредни покушаји другосрбијанске мисли и западних јастребова да оптуже државу да је доминантно хомофобна, „затуцана“, малограђански нетолерантна — падају у воду. Одлуком да предложи Ану Брнабић за будућег премијера, Вучић је тој елитистичкој војсци избио важан адут.
Са друге стране, Александар Вучић је отишао најдаље и кад је у питању политика државе ослоњена на Руску Федерацију.
Ниједног лидера конзервативне, националне опозиције, а раније и власти, никада није примио на канабе председник Русије Владимир Путин у изборној недељи. Пар дана пред изборну тишину.
Чињеница је да нико није добио такав политички ветар у леђа из Москве, ако се има у виду да је бирачко тело у Србији у убедљивој већини проруско у односу на евроатлантску мањину.
Такође, нико од националних лидера окренутих ка Истоку није успео у толикој мери да развије свеукупне билатералне односе са Руском Федерацијом, али и са Кином.
Нико се од претходних државних лидера није толико пута срео са Владимиром Путином, као ни са председником Источног Змаја Си Ђинпингом.
Вучићева власт основала је Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, који је сада оштар трн у оку агресивним западним играчима и домаћим евроатлантским борцима.
Као почасни гост Економског форума у Санкт Петербургу, Србија је управо договорила оснивање руско-српских индустријских зона широм наше земље, која је једина у окружењу, поред БиХ, одолела притисцима Брисела и Вашингтона и није увела санкције Москви.
Србија је основала и Национални савет за сарадњу са Русијом и Кином, али је, истовремено, у плану и поновно формирање Министарства за европске интеграције. Баланса ради.
Дакле, да ли је избор Ане Брнабић за премијера, дефинитивно окретање Србије Западу, како то тврде национално настројени опозиционари, или само још један маневар за наставак спољнополитичког слалома Београда кроз узак теснац између агресивних НАТО аспирација, са једне, и одржавања најбољих односа са Русијом, са друге стране.
Да ли ће и колико још Србија успети да се креће као артиста на танкој геополитичкој жици, а да не склизне ни на једну ни на другу страну?
Можда ћемо прве одговоре моћи да наслутимо одмах по формирању Владе када видимо да ли ће држава Русима у хуманитарном центру у Нишу доделити дипломатски статус, чему се ових дана оштро супроставља амерички „пит бул“ за Балкан Брајан Хојт Ји. Или ће можда све бити јасније када буде познат коначан епилог са испоруком руских „мигова“ у нашу земљу који је најављен за половину јула.
У сваком случају, у унутарпартијској бици, Вучић је још једном показао да је спреман да одигра хазардерски, што му је до сада само увећавало власт, моћ и утицај, а у опозиционим редовима стварало још већу конфузију и продубљивало безизлаз.
Шта ће Србија да добије, а шта да изгуби у овој комплексној игри „високих улога“ на свим светским странама моћи, распета између свих идеолошких крајности, потпуно је немогуће предвидети.
Било какво предвиђање је овде, уствари, потпуно незахвално. Јер ко је, рецимо, 2012. године, кад су Томислав Николић и Александар Вучић преузели власт, могао да предвиди да ће, после пет година њиховог вођења државе, на чело Владе, а на предлог лидера СНС, доћи жена, припадник сексуалне мањине.
Вероватно нико.
