Pročitaj mi članak
Није проблем што је Хилари Клинтон у Београду била непристојна и цинична.
За жаљење је што нико није нашао начин да јој, на дипломатски прикладан начин, саопшти да домаћини нису сисали весло
„Смејали смо се на састанку, покушавајући да установимо колико Срба има у САД. Поносни смо на тај број, али желимо да видимо да млади људи из Србије цветају и развијају се и у својој земљи… Будућност Србије је на вама, а САД дубоко је стало до младих, паметних људи у овој држави. Бићемо пријатељи и партнери народу Србије“.
Ово су речи државне секретарке Хилари Клнтон, изговорене у Београду, жене која је истог дана, после подне, саопштила да је независно Косово такорећи њена породична ствар. Није проблем што је Хилари Клинтон у Београду била непристојна и цинична. За жаљење је што нико није нашао начин да јој, на дипломатски прикладан начин, саопшти да домаћини нису сисали весло.
Ако је већ до фамилијарности у геополитици и политици и ако је албанска нелегална државност на Косову и Метохији унутрашње породично питање Клинтонових, онда се свакако треба сетити и српских породица које су, због испољавања такве породичне љубави, остале без својих цветова.
Клинтонова је морала да зна бар за два најстрашнија симбола страдања деце у НАТО агресији на СР Југославију, односно Србију. Трогодишњу девојчицу, убијену на ноши у Батајници и изванредну ученицу и математичарку, убијену у цивилном возу. Ако се већ правила да не зна за ова убиства, домаћини су, из разлога елементарног достојанства, морали да је подсете на ту непријатну околност, пре него што та жена расцвета сву младост Србије.
Али, нису. У Србији је одавно превладала морална и државотворна малаксалост. Управо, уверење да нација више није у стању да управља државом, производи и брани се. Због тога, већ деценијама, нација покушава да уђе у ЕУ, како би просвећене нације могле да је цивилизују. Та ропска идеја опште је место српске националне свести и дубок узрок већине њених недаћа.
Бојим се да је Србија, причајући о непрелажењу косовско-метохијске црвене линије, одавно прешла демографску и моралну границу. Нација која стари и више не верује у своју мисију, престаје да буде нација.
У тој Србији, која је прекорачила две поменуте црвене линије, преовладава, тобоже као опортуно, уверење о врхунској корисности преговора и са самим сотоном, а камоли с терористом чија је црвена потерница исте те Србије повучена политичким, а не судским аргументима.
Државни апарат Србије Хашима Тачија званог Змија, рођеног у Броћини, Општина Србица, 24. априла 1968. године, председника владе самопрокламоване државе Косово, теретио је за учешће у нападу на српску полицију, 25. маја 1993. године код Глоговца, када су убијена двојица полицајаца.
Он је био осумњичен и за напад на полицију 17. јуна 1996. године, на путу Косовска Митровица – Пећ, када је убијен један, а тешко рањен другу српски полицајац. Двадесет првог септембра исте године, Тачијев терориста, Рафет Рама, по Тачијевом налогу, бацио је бомбу на Средњошколски центар у Вучитрну, у ком су у том тренутку биле избеглице и Републике Српске Крајине.
Да не помињем делове оптужнице, по којој је Тачи био познат и као командант оперативне зоне терориста за Малишево и члан „дреничке групе“, коју је 1993. године основао злогласни Адем Јашари, а која је контролисала скоро 20 посто укупних криминалних активности на Косову и Метохији, укључујући кријумчарење оружја, украдених аутомобила, нафте, цигарета и проституцију. Накнадна сазнања о вађењу и трговини људским органима и антиуставно деловање Тачија, да не помињем.
У име које европске Србије или вулгарног опортунизма било ко данас има право да се одрекне успомене на убијену децу и погинуле припаднике полиције, који су бранили уставни поредак? Зар се седањем за „преговарачки“ сто са терористом Србија не одриче себе? Тим пре што се исход преговора поново одлично зна.
Ових дана, чак је и Бакир Изетбеговић, ког сви ипак знамо пре као сина Алије Изетбеговића него као визионара, изјавио да неће срести легално изабраног председника Србије, све док овај износи мишљење супротно евроатлантској догми о рату у БиХ.
Шта би било тек да је председник Србије терориста с потернице интерпола, осумњичен за трговину људским органима, убиства полицајаца и друге злочине? И ко на тој евроатлантској скали употребне вредности има најмању цену?
(Глас Русије)
