Прочитај ми чланак„Политичар ће учинити све да задржи свој посао – чак ће постати и патриота.“ (Вилијам Рандолф (William Randolph), 1650-1711, енглески плантажер, трговац и политичар
„Државни брод једини цури на самом врху.“ (Џејмс Рестон (James Reston), 1909-1995, шкотско – амерички новинар)
„Прошло је већ, не заборавите, 20-21 месец да нисмо увели санкције (Русији). Хоћемо ли издржати или не? Ја се не заклињем…(САД и Кина) су две убедљиво најмоћније земље, а сви остали, ма колико снажни били, мали су и нису упоредиви са ове две велике силе.“ (Александар Вучић, у Паризу; Србин инфо, 11.11.2023.)
„…Председник Србије је на састанку (са Мирославом Лајчаком, специјалним изаслаником ЕУ за „западни Балкан“) истакао да је Србија спремна на дијалог за поштовање свега потписаног и договореног (подвукао – М.Г.)…(Спутник; ИН4С, 14.11.2023.)
Предсједник Републике Србије Александар Вучић расписао је ванредне парламентарне изборе за 17.децембар 2023.године. Поставља се разумно питање: Зашто ванредни избори ако Српска напредна странка (СНС) и њени коалициони партнери имају стабилну већину у Народној скупштини?!
Одговор је да је циљ избора покушај Вучића да оснажи легитимитет (евентуалном већом подршком грађана израженом кроз бољи изборни резултат и масовним обмањивањем грађана током предизборне кампање) своје дуговремене „државничке“ политике, погубне по Србију и српски народ у цјелини.
Главни циљ ванредних парламентарних избора јесте и потврда личног режима Александра Вучића. Наиме, ради се о његовом покушају продужавања алибија да може и даље обмањивати јавност како „ништа није потписао“ и како не „прелази црвене линије“, прије свега у вези Косова и Метохије.
Иако је поднио оставку на функцију предсједника СНС-а, Вучић, као „обичан“ члан партије, води предизборну кампању злоупотребом државних ресурса и обманом грађана Србије агресивним медијским једноумљем и дебилизацијом јавне сцене, па му је, ако и даље буде имао подршку званичне Русије, отворен пут до изборне побједе!
Западни мегакапиталисти – владари из сјенке инсталирали су Вучића са основним задацима да власти Србије фактички, постепено и перфидно, признају лажну државу Republika e Kosoves и да Србија потпуно прекине међудржавне односе са Русијом, у циљу потпуног истискивања те државе са Балкана. Зато, Вучићеве власти постојано спроводе непрекидни, перфидни, „пузајући“ процес раздржављења Србије на Косову и Метохији.
Супротно Уставу и убјељиво већинској вољи грађана Србије, њен актуелни предсједник „савјесно“ и перфидно, испуњава постављене задатке САД, В. Британије и ЕУ (Њемачке), који су главни спонзори лажне државе Republika e Kosoves. Од ступања на чело државе, 2017.године, постојано и упорно, узурпира надлежности Владе. Другим ријечима, своју, углавном, церемонијалну функцију, неуставно проширује и на утврђивање и вођење спољне политике. А по Уставу РС, „Влада утврђује и води политику“ (члан 123 став 1).
Вучић јавности постојано исказује непоколебљивост на „европском путу“ (која намеће и обавезу усаглашавања спољне политике Србије са ЕУ, што значи и увођење санкција Србије Русији). И поред његовог јавног признања (6.маја 2022.године) да „суочени смо са непримереним пристисцима…(и) лицемерјем дела западног света“ и „Србија ће бити под великим притиском Запада да призна Косово, и то постаје несносно“, казао је да је „порука свима да ће Србија бити снажније на европском путу“.
Не треба занемарити ни велики уцјењивачки капацитет Запада према Вучићу због криминала у који је укључен и он и његова родбина, кумови и пријатељи. Зато му од беспоговорне послушности западним моћницима зависи, не само опстанак на власти, него и боравак на слободи, и њега и њему блиских особа. Своје личне интересе (опстанак на власти по сваку цијену и заштиту „породичног бизниса“) ставља изнад државних националних интереса Србије и српског народа!
Једном ријечју, са Вучићем на власти, Србија мора да, без одлагања и de facto и de iure (и стварно и правно) призна лажну „државу Косово“ и да се одрекне (derelictio) Koсова и Метохије. То значи да у потпуности спроведе, све договорене (подвукао – М.Г.) споразуме, а прије свега, Други бриселски и Охридски, из фебруара и марта 2023.године. Вучић је и у, на почетку овог текста цитираном медијском наводу, саопштио да ће Србија спровести све, потписане и договорене, споразуме са Косовом. А САД и ЕУ су Вучићу поставиле ултиматум да призна „Косово“.
Према међународном јавном праву, и усмени пристанак шефа државе непосредно обавезује државу коју представља, јер је овлашћен да самостално изјављује вољу у међународним односима. Наравно, уколико то њени грађани, као носиоци суверености, и извршни (Влада) и законодавни орган (Народна скупштина) прихвате односно потврде (ратификују).
Свједоци смо да САД и Европска комисија (влада ЕУ) намјеравају да убрзају „дијалог“ власти Србије и „државе Косова“, у циљу постизања тзв. свеобухватног споразума који би значио пријем те лажне државе у УН и NATO и довео до брзог уједињења са државом Албанијом. Вучићева власт као једини предуслов разговора инсистира на формирању Заједнице српских општина (ЗСО).
Подсјетимо се шта о томе пише у Првом бриселском споразуму, из 2013.године?
„1. Постојаће Асоцијација / Заједница општина у којима Срби чине већинско становништво на Косову…
4. У складу са надлежностима додељеним Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законом, општине учеснице ће имати право да сарађују (у)…областима економског развоја, образовања, здравства, урбанизма, руралног развоја…
(Општине учеснице могу имати) 5…друге додатне надлежности које могу делегирати централне власти („државе Косово“).
6. Заједница / Асоцијација ће имати репрезентативну улогу према централним властима и у том циљу биће представљена у консултативном већу заједница…
Закључујемо: Заједница (српских) општина дјелује у оквиру правног поретка „државе Косово“ и у складу са „косовским законом“ и не посједује никакве државне функције.
Став САД јесте „да не треба стварати додатни ниво власти на Косову“, те да „извршна овлашћења нису нешто што се предвиђа за заједницу српских општина“. ЗСО би требало да буде „у складу са Уставом Косова“.
Амерички изасланик за „западни Балкан“ Габријел Ескобар рекао је да су споразуми које су Србија и „Косово“ постигли законска обавеза за обје стране и да то да ли ће бити потписани или не – не утиче на обавезу коју имају да их спроводе. Он је, за „Глас Америке“, рекао и да су споразуми правно обавезујући, а то су оба лидера (Вучић и Курти) прихватила и обавезала се пред ЕУ и САД и имају конкретне обавезе које треба да испуне на путу нормализације, признања косовских царинских докумената, регистарских таблица, личних карата…
„Преостало је само питање када и на који начин ће обје стране спровести своје обавезе, а не да ли ће.“, упозорио је.
И Урсула фон дер Лајен (предсједница „Владе ЕУ“ – Европске комисије, по професији гинеколог) је казала да је најбитније да се примијене споразуми на које се Вучић обавезао, а то, практично, значи и на признање независности „Косова“. Казала је и да „Косово“ треба да успостави ЗСО, а Србија да de facto, призна „Косово“.
Напријед наведено потврђује и садржај Годишњег извјештаја ЕК о Србији, од 8.11.2023.године.
„Србија мора да покаже озбиљну посвећеност, да уложи више напора и направи компромисе да би процес нормализације односа са Косовом напредовао…“, наведено је у извјештају.
ЕК је позвала Србију и „Косово“ да „без даљег одлагања и предуслова“ почну да примјењују постигнуте споразуме. Београд мора да испуни своје обавезе и посвети се пуној примјени свих претходних споразума и Споразума о путу ка нормализацији и његовог Анекса за имплементацију, те омогући преговоре „о свеобухватном правно обавезујућем споразуму“, јер „нормализација односа је суштински услов на европском путу Србије и Косова“.
ЕК оцјењује да повлачење косовских Срба из косовских институција и бојкот локалних избора на сјеверу Косова крше обавезе Србије у оквиру дијалога и представљају кршење Бриселског споразума из 2013. и Споразума о правосуђу из 2015.“
„Остаје императив да Срби активно учествују у локалној управи, полицији и правосуђу на сјеверу Косова.“ Налаже се спровођење локалних избора „уз безусловно учешће косовских Срба“.
Ово је само инсистирање на примјени онога на шта се Вучићева власт обавезала потписивањем Првог бриселског споразума, из 2013, године. У његовој тачки 11., прописано је да „Општински избори биће организовани у северним општинама 2013.године уз посредовање ОЕБС-а, а у складу са косовским законом…“
А у тачки 10 договорено је да „Судске власти биће интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова…“
Дана 9. фебруара 2015.године, Србија и „Косово“ су потписали Бриселски Споразум о правосуђу, односно о интеграцији српских судија и тужилаца са сјевера Косова у косовски систем. У Споразуму је предвиђено да ће се „на правосудне институције…примјењивати косовски закони у складу са Првим (бриселским) споразумом“, и да ће српске судије полагати „статусно неутралну заклетву“. Споразум је почео да се примјењује 17.октобра 2017.године.
Интегрисање српских судија (40 судија и 13 тужилаца) у косовски правосудни систем, извршено је полагањем заклетве пред тадашњим „предсједником Косова“, ратним злочинцем, Хашимом Тачијем. Након полагање заклетве, Тачи је честитао судијама и тужиоцима ријечима:
„Поздрављам вашу спремност да се интегришете у косовско правосуђе и да радите у складу са косовским законодавством.“
И шта остаде од „статусно неутралне“ заклетве? „Косовско правосуђе“ и „косовско законодавство“ су атрибути суверене државе!
На шта је Вучић, као предсједник Републике, обавезао државу Србију и њене грађане?
Споразуми које је његова власт потписала или постигла, у оквиру ЕУ, а под покровитељством и САД, В. Британије и NATO пакта, значили су све веће раздржављење Србије (развлашћивање надлежних државних органа) на Косову и Метохији. Због тога, он не сноси само политичку одговорност за погубну спољну и безбједносну политику, него и кривичну одговорност.
Пристанак Бориса Тадића и Ивице Дачића, што је у потпуности прихватио и Вучић, да се преговарачи процес проналажења решења за косметски проблем, са Савјета безбједности УН пренесе у оквиру ЕУ (уз САД и В. Британију), раван је државном и националном самоубиству! “Посредништво“ ЕУ било је и јесте системски и непрекидни притисак да власти Србије пристану на одрицање од КиМ, уз непрекидне пријетње санкцијама и стално Вучићево попуштање ради „европског пута Србије који нема алтернативу“. Једном ријечју, ЕУ није објективан и неутралан посредник, већ спонзор „државе Косово“.
Генерална скупштина УН је, 9.септембра 2010.године, на предлог Србије, усвојила Резолуцију број 64/298. Текст предлога, тадашње српске власти усагласиле су са ЕУ. Том Резолуцијом, Генерална скупштина је „поздравила спремност ЕУ да олакша процес дијалога између страна“. У Резолуцији се наводи и да би процес „дијалога…имао циљ да…оствари напредак на путу ка ЕУ…“
Предсједник Тадић је тада изјавио:
„Компромис је постигнут, како би сва питања била решавана у партнерском односу са Европом.“
Значи, Резолуцијом је требало омогућити дијалог између Београда и Приштине, уз, објективно и непристрасно, посредовање ЕУ.
Међутим, и тадашње, и касније Вучићево, прозападно марионетско руководство Србије намјерно је пренебрегнуло чињеницу да су, до датума усвајања Резолуције, већ 22, од укупно 27 чланица ЕУ признале лажну државу Republika e Kosoves. Такође, девет највећих и најмоћнијих чланица ЕУ непосредно је учествовало у монструозној агресији на СРЈ, 1999.године. Значи, било је очигледно да ЕУ не може бити посредник ради „олакшавања процеса дијалога између страна“, већ фактор ултимативног притиска на Србију да се одрекне средишње српске земље, Косова и Метохије.
Једном ријечју, ЕУ (без обзира што пет чланица није, због сопствених интереса, признало „државу Косово“) није објективан и неутралан посредник, већ спонзор те лажне државе.
Од тзв. првог Бриселског споразума, из 2013.године, па преко „Преговарачког оквира“ ради приступања Србије ЕУ, из 2014.године, те Вашингтонског споразума из 2020.године, Другог бриселског и Охридског из 2023.године, Вучићева власт је само раздржављивала Србију на простору Косова и Метохије. Чак је, преко „Српске листе“, као политичке филијале Српске напредне странке, неколико година, била и дио „Владе Косова“?!
Већ на почетку преговарачког процеса о приступању ЕУ („Преговарачки оквир“), 2014.године, било је јасно да Србија може постати чланица ЕУ само без Косова и Метохије! Нормализација односа са „државом Косово“, тачније, признање те државолике творевине, кључна је обавеза Србије у процесу еуроинтеграција.
Бриселским споразумом („Првим споразумом о принципима који регулишу нормализацију односа“), из 2013.године, Србија је, de facto, признала „државу Косово“ и самораспустила се и самоиселила са средишње српске земље. Другим ријечима, Србија се, самовласним неуставним и незаконитим одлукама њене (Вучићеве и Дачићеве) власти, на територији АП Косово и Метохија, одрекла суверености, управне (полицијско – безбједносне) и судске власти, те службе цивилне заштите, што су битни елементи државности, односно, признала је уставност и законитост правног поретка „државе Косово“. Административне границе између централне Србије и КиМ постале су државне границе. И такав Споразум се, несметано и неометано од власти Србије, примјењује до дана данашњег.
Оваквим поступањем, Вучић и Дачић се, не само прекршили Устав Србије, него су починили и тешка кривична дјела и то: Признавање капитулације или окупације (члан 306 Кривичног законика (КЗ)) и Угрожавање територијалне цјелине (члан 307 КЗ).
И 27.фебруара 2023.године, у Бриселу, Вучић је (као неовлашћени преговарач), без примједби, прихватио текст и имплементацију „Споразума о путу нормализације између Косова и Србије, којим САД и ЕУ намећу Србији признање лажне државе Republika e Kosoves.
„Mогу да саопштим да су Вучић и Курти данас договорили да нису потребни нови разговори у вези са приједлогом ЕУ…“, изјавио је Жозеп Борељ, ЕУ комесар за спољну и безбједносну политику.
Истог дана, на званичном сајту ЕУ, објављен је текст, обавезујућег и непромјенљивог, предлога европског споразума – Плана за нормализацију односа Београда и Приштине, од једанаест чланова, који је у цјелости неприхватљив за Србију, јер би његовим потписивањем и потврдом (ратификацијом) признала пуни државни међународноправни субјективитет „државе Косово“!
Тај План „би требало да доведе до правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији односа“ (члан 6 став 1) двије независне и међународно признате државе. У члану 11 је предвиђено да „Обје стране се обавезују да ће поштовати Мапу пута за имплементацију (план спровођења) која је приложена овом споразуму“.
Медији су пренијели ријечи изасланика ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирослава Лајчака , од 23.фебруара 2023.године:
„…председник Вучић у јануару, а премијер Курти у фебруару, рекли су да прихватају предлог…“.
И тренутна масовна пререгистрација моторних возила са таблица Републике Србије на таблице лажне друге албанске државе на Балкану је само испуњавање онога на шта су се Власти Србије обавезале. Наиме, у тачки 7 Споразума о слободи кретања, које су, у јулу 2011.године, потписале власти Србије (за мандата предсједника Тадића и премијера Мирка Цветковића) прописано је:
„Сви власници аутомобила са пребивалиштем на Косову ће користити RKS (Republika Kosovo) или (тобоже, статусно неутралне) KS (Kosovo) регистарске таблице за возила…Издаваће их надлежни органи на Косову…“
У септембру 2016.године (за предсједничког мандата Томислава Николића и Вучићевог премијерског мандата) потписан је Договор у вези са финализацијом спровођења Споразума о слободи кретања из 2011.године. Тачка 7 Договора гласи:
„Административна структура за издавање докумената који су потребни за регистрацију возила са регистарским таблицама које издају власти Косова ће бити постављена у новембру 2016.године“
А регистарске таблице „државе Косово“ не могу се добити без „косоварске“ личне карте и увјерења о држављанству те лажне државе.
И концепт војне неутралности Србије је само параван Вучићеве власти који се користи за обмањивање грађана о тобожњој принципијелно избалансираној сарадњи Србије са NATO пактом и Русијом (Организацијом договора о колективној безбједности – ОДКБ). А у стварности, Србија (Војска Србије) сарађује са NATO-oм кроз специфичне и разноврсне програме тзв. стратешког партнерства на путу пуне интеграције у NATO и остварује највећи степен институционалне сарадње за једну државу нечланицу, док је сарадња са ОДКБ-ом декларативна и симболична.
У априлу 2022. године, Вучић је казао следеће:
„Ми смо војно неутрална земља, нисмо политички неутрална држава, налазимо се на европском путу и док год се налазимо на европском путу не можемо да будемо политички неутрални, а војну неутралност ћемо да чувамо.“
По Вучићу, дакле, Србија није политички неутрална држава и оријентисана је на приступање ЕУ, иако Унија води непријатељску политику према Русији?! И шта, суштински, представља концепт војне неутралности Србије, ако чланство у ЕУ није могуће без чланства у NATO-у?! ЕУ = NATO. Значи, Србија не може бити политички оријентисана ка ЕУ и војно неутрална!
Свједоци смо и дугогодишње противречности: Вучић, непрекидно и јасно, води антируску политику, а руско државно руководство га подржава?! Тиме су бројни патриотски опредијељени грађани – бирачи доведени у заблуду да Вучић води патриотску политику и да је опредијељен за савезништво са Русијом, а истовремено, родољубиве политичке странке и истакнуте јавне личности су ускраћене за довољну подршку за промјену Вучићеве власти.
Након ванредних парламентарних избора, (Вучићева) Влада Србије мора увести санкције Русији!
Сагледајмо континуитет Вучићеве антируске политике.
Званична Србија није признала повратак полуострва Крим матици Русији (2014), нити је руском особљу из Српско-руског хуманитарног центра у Нишу (формираном још 2012.године) признала дипломатски статус (привилегије и имунитете).
Вучићева власт је руску војну операцију у Украјини означила као агресију, односно као „кршење међународног права“ и подржала територијалну цјеловитост Украјине. Подршком антируским резолуцијама у УН, изразила је лојалност Западу. То је непријатељски гест према Русији која је (уз Кину) једини гарант територијалне цјеловитости Србије, у складу са Резолуцијом 1244 Савјета безбједности УН, од 10.јуна 1999.године.
Актуелни предсједник Републике Србије је, чак, у мају 2022.године, лажно оптужио предсједника Путина да је, својим изјавама о NATO агресији на СРЈ и о Косову и Метохији, допринио (?!) повећању притиска Запада на Србију да призна независност „Косова“?! Наиме, између осталог, изјавио је:
„…Он (Путин) користи косовски пример и одлуке Међународног суда правде као преседан да оправда своје (нелегалне) поступке у Донбасу и другим деловима Украјине…наша ситуација је постала готово немогућа…Наша позиција је…изјавама председника Путина додатно искомпликована.“
А предсједник Русије је само, с правом, указао да због агресије западних држава на СРЈ и њиховог признања лажне државе „Косово“, међународно јавно право више не постоји. И, оно што је најважније, јасно је нагласио да Русија неће признати другу албанску државу на Балкану, те да ће Русија и даље подржавати Резолуцију 1244.
Цитираћемо Вучићеве, јавно изговорене, ријечи којима најављује увођење санкција Русији:
„Задржаћемо ту политику (неувођења санкција Русији) до тренутка док штета не буде већа од користи, када будемо морали да прихватимо другу реалност…Нећу бежати од тога да вам саопштим да смо променили одлуку ако видимо да просто не можемо даље и више(8.октобар 2022.)…Једина област (у Извјештају Европске комисије (ЕК) о Србији за 2022.годину) у којој је забележено назадовање наше земље тиче се односа Србије према увођењу санкција Руској Федерацији. Србија ће са великом озбиљношћу и одговорношћу сагледати ставове ЕУ по том питању…наставићемо да радимо на нашем европском путу…(12.октобар 2022.).
У јануару 2023.године Вучић је казао:
„…За нас је Крим Украјина, Донбас је Украјина…“?“
А 31.децембра 2022.године је изјавио:
„…Са NATO-ом морамо да сарађујемо, јер сте ви , Руси, напустили Косово…“?!
Ускраћивањем подршке Вучићу, односно критичким односом према његовом „државништву“, руководство Русије одлучујуће би помогло „освјешћивању“ патриотски опредијељених грађана, те знатном паду изборне подршке и њему и Дачићу, односно СНС-у и СПС-у. То би био и јак предизборни вјетар у леђа, партијама и истакнутим појединцима који се залажу за истинско заступање интереса Србије и српскога народа у цјелини.
Српско јавно становиште не смије бити антируско, јер српски народ и српске земље немају другог пута спасења, осим уз Русију. Али, једини искрени савезници Русије у Србији су родољубиве партије, друге организације и удружења и јавне личности којима је савезништво Србије и Русије на првом мјесту.
Вучић је претворио Србију у, политичку и економску, колонију главних спонзора „државе Косово“ ( САД, В. Британије и Њемачке, прије свега). Зато, недвосмислено произилази да је једино спасоносно решење за Србију и српски народ промјена Вучићеве власти.
Србија никад неће бити примљена у ЕУ! И када би се њене власти одрекле Косова и Метохије, спонзори лажне државе Republika e Kosoves само би наставили њено даље распарчавање!
Колонија Србија – Договорене вежбе са НАТО-ом! Вучић: Упутићу захтевhttps://t.co/Ykl5rlJeQb
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 21, 2023
