Pročitaj mi članak
Европска унија више воли функционални цезаризам у Србији него нефункционалну демократију. У томе се напокон сложила и са српским народом.
Избори су завршени и добијен је очекивани резултат – нововековни српски цезаризам. Цезаризам је појам из политичких наука који говори о апсолутистичкој власти лидера једне земље, и некако се увек везивао за источне земље, за разлику од западних земаља код којих је постојала такозвана функционална демократија. За очекивати је на први поглед, да ће Европска унија увек бити оријентисана да према земљама сателитима, као што је то Србија, БиХ, Црна Гора, инсистира на владавини права и увођењу функционалне демократије.
Али, ако је та функционална демократија у тим земљама против интереса Европске уније, добар је и цезаризам – функционални цезаризам у интересу ЕУ. То смо данас добили у Србији а постоји одраније и у земљама окружења.
Извори из Европске уније уместо медијског и институционалног згражавања над доминацијом само једне политичке партије у Србији и гушењем опозиције и демократије, данас са пуно хвале и надања говоре о новој политичкој сцени Србије, којом апсолутно влада једна партија, и то као добром политичком сигналу из Србије!
Политичка диктатура је у реду, ако ће то да настави започете процесе које је Европска унија испланирала и поставила као циљ српским властима. А ти циљеви (Косово, Војводина, БиХ, НАТО пакт, одбацивање Русије као партнера, промена свести и морала људи, те усвајање европских закона и стандарда) су за ЕУ важнији од увођења функционалне демократије у Србију.
Наравно, истине ради треба рећи, није Европска унија крива за нашу нефункционалну демократију насталу од 2000 године на овим просторима, након пропасти социјалистичког цезаризма Милошевића. Сами смо криви, односно криви су они европски ђјаци а наши политичари који су демократију у Србији градили на врло користољубивим основама за себе а не за демократију.
Српска политичка елита која је дошла на власт 2000 године је обновила жељу за функционалним цезаризмом а против функционалне демократије, и на крају те приче смо и добили садашње стање ствари. Европска унија је рекла да је то у реду, ако не можемо и не знамо и нећемо боље, онда нека један човек и једна партија владају док год испуњавају европску агенду. Знају добро европљани профил балканског човека, и знају да ће функционална демократија слабо проћи кроз наше збијене редове. Али европљанима то сада и није битно, њима су битне наше душе и ресурси које желе да освоје.
Дакле, нисмо успели да створимо демократију, вратили смо се уназад, у цезаризам. Исти онај који сада постоји у Русији и Турској, и који Европска унија покушава да разбије, јер им садашњи руски али и турски газда није нешто по вољи. Али зато им је по вољи газда Казахстана, Азербејџана, Грузије, итд, па њих и не дирају, док се год држе европске агенде. То се све зове светска политика и политичка стратегија великих сила, уради оно што мораш и можеш у земљама сателитима, са што мање напора.
Али кључно питање овог текста није што смо ми добили цезаризам и ЕУ нема ништа против тога, а требало би да су принципијелни, него што то нама прија у таквом облику тиранског друштва да ми томе свесно тежимо? Шта је у бити наших умова и емоција да смо ради да се бацимо под чизму и скуте великог газде и тиранина уместо да достојанствено корачамо, да гајимо и уздижемо демократију? Шта је то што од Србина прави античког хероја када треба да се ослободи од тудјег јарма и избори националну независност, али код куће прихвата сваку диктатуру и доминацију великог газде?
У одговору на ова кратка питања лежи и одговор на све наше историјске и све остале изазове, понашање, одлуке и недаће.
Одговор може бити једноставан а може бити и сложен. Једноставан одговор би био да Србин нема личну моралну чврстину. Има понос, има дигнитет, има независност, али нема моралну и духовну чврстину да то све одржи код куће, у свом дворишту. Негде га ситна корист, љубомора, завист, егоизам, све то заједно тера да буде на страни победника, да никако и ни у ком случају нешто не изгуби материјално или емотивно. Србин образ може да изгуби, ако циљ оправдава средство и да он буде на победничкој страни. Та фатална привлачност и занесеност славом, Србима је донело у задњих 150 година много осуда Западног света, јер и када су били победници на историјској сцени света у неколико ратова, све су те победе губили у миру, и нико им то није признавао, јер су са стране видели наш менталитет. Сетите се само силног народа који је похрлио међу комунисте, само да би имао неку ћар.
Сложенији одговор зашто Срби воле цезаризам може да се бави антрополошким цртама српског човека, његовој склоности ка родовској заједници, ка племенској организацији где се зна ко је старешина, па је у хијерархији друштвених односа све јасно и предвидљиво, што пружа појединцу сигурност битисања. Сигурније је да неко влада тобом него да сам одлучујеш, на пример. Боља је тиранија него анархија, јер са тираном се можда и договориш али у анархији немаш са ким.
Ту се може додати и питање устаљених навика и манира, неписменост и необразованост за демократију и демократски стил живота, јер иако је постојало за време комунизма самоуправљање, у пракси је оно било партијски и лидерски дириговано, није било могућности за аутентично мишљење и став ван зацртаних идеолошких оквира. Тако да је и то доба комунизма и социјализма само наставило да подгрејава ауторитативни приступ друштвеној стварности. Политички секретари и комунистичке водје су увек били у праву.
Падом комунизма, политичке странке које су се формирале све су махом постале лидерске хајдучије и функционални цезаризми у којима се није постављало питање ауторитета главног газде. Како је било по партијама, тако је било и у економији, на универзитетима, по институцијама, у целом друштву. Зачудјујуће је колико данас Србија има назови демократских партија са цезаристичким уредјењем, од којих су већина њих неуспешне а лидери тих странака су недодирљиви, несмењиви и без икакве одговорности за лош резултат – Аве Цезаре!
Не би они могли бити такви да немају своје чланове који их чине таквима. А њихови чланови су и неки академици, професори, доктори, генерали, инжињери, нека чини ти се просвећена интелектуална елита, а у ствари, све улизице и климоглавци, преторијанска гарда недодирљивог партијског цара. Ко се и усуди да се супростави лидеру, одмах буде уклоњен. Од таквих демократа народ нема шта да научи и нема чему да се нада паметном а ни ваљаном. Зато их је понизио на овогодишњим изборима потпуним дебаклом.
У свему томе значајан и снажан чинилац је општи морал и духовност нашег друштва, за који се осим Цркве и усамљених појединаца, нико није потрудио да га поправи, заправо сви су се утркивали да га срозају, почев од политичара, па преко медија, послодаваца, судова, криминалаца, комшија, полиције, навијача, до на крају самих градјана, који су у бесомучној борби за некакав живот потпуно подивљали. И онда неко од народа и гласача очекује висок ниво свести и демократско размишљање?
А он, ситан човек, само гледа да се не замери локалном моћнику и екипи властодржаца, јер зна да му преко ноћи могу уништити живот, јер га никаква држава права неће спасити од силе политичког или економског моћника, који под собом држи полицију, судове, институције и криминалце. Зна то и види мали човек, није он глуп.
Мали човек је остављен на цедилу и он је инстинктивно гласао, надајући се да је функционални цезаризам бољи од дисфункционалне демократије. Ту су се он и европска унија сложили, да је боље владати Србијом силом него милом, јер од миле, прописа и закона, разговора и убедјивања нема вајде, док од силе можда нешто и буде, а пре свега верује да ће мира бити, а мали човек ће већ некако да се снађе.
Можда неко нешто и ућари у томе. То је тај ситнопаланачки менталитет малог човека, који нам стоји на путу ка свему, ка демократији, ка економском развоју, ка чистим улицама и финим манирима, ка бољем друштву.
То је и суштинска разлика која вековима траје између западних и источних земаља. Западњаци имају менталитет самоугађања и солидарне одговорности, знају да одреде шта је друштвени интерес и да се ка њему оријентишу, да траже и бране своја права. Често је то дволично и лицемерно, са двоструким стандардима, посебно када се наступа према земљама сателитима према којима Зпад увек има колонијални однос. Западњак се не либи да на државном нивоу пљачка туђе земље, и заправо је доста себичан, али негде међу њима западњацима постоји виши степен практичне мудрости, моралности и солидарности унутар самог друштва да се та пљачка подели, иако не и духовна принципијелност. Због духовне непринципијелности Запад често упадне у страшан рат и страдања свог материјално похлепног народа, који је стално гладан раја на Земљи и стално колонијално осваја све што стигне, почев од држава, ресурса, природе.
С друге стране, источни човек уме да буде духовно принципијелан али и у свакодневном животу не уме да препозна и подржи општи друштвени интерес, већ егоистично истерује само своју сујету, а посебно када пљачка, то ради само због себе или националног ослобођења, али његова најближа околина га не занима. Западњаку сујета уз велику похлепу служи као инструмент колонијалног освајања да обезбеди бољи и комфорнији живот себи и другима, да ствара утопију на земљи, свестан да само ако свима буде добро, његов комфор ће трајати, док је циљ источњаку да буде увек у праву, па по цену да живи лоше и он сам и његова околина. Посебно се то види када неко са Истока стекне иметак, он то свима показује у својој сиромашној средини, нема мудрост да своје богатство смести међу богате.
То су дубоке разлике у менталитету које деле Запад и Исток, назови функционалну демократију и цезаризам. Код западњака је функционална демократија друштвени договор народа и елите како да равномерније деле плен од спољашњих пљачки и колонијализма, док је код источњака цезаризам друштвени договор између народа и владара како да обезбеде унутрашњи мир од међусобних пљачки и оствари национално ослобођење. Као и сваки народни менталитет, и њему требају деценије до векови да се промени. Уз добар рад на промени свести народа, свакако. Зато ће бити занимљиво за пратити како ће нови цезаризам у Србији покушати да промени свест народа, свест којом је дошао на власт. Да ли цезаризам може створити функционалну демократију или ће само учврстити даље и дубље цезаристичку парадигму?
Тим пре што народна свест има своја правила и значења, своју црну десницу и црвену левицу, руке које се ваља пазити, каква год да је. Јер, хипер националисти и ултра либерали нису прекинули свој сан о друштвеној утопији који води њихове умове али и руке.
Но, народна је мисао и воља ипак негде у крајној линији одлучујућа, наш духовни принцип и свакидашњи морал пресудјује како ће нам бити у Божијим очима, те шта ће благи Бог са нама чинити, дал сад, дал касније.
Ш.В.
Библија – Јевандјеље по Матеји, глава 13.
И онај дан изишавши Исус из куће сеђаше крај мора.
2 И сабраше се око Њега људи многи, тако да мора ући у лађу и сести; а народ сав стајаше по брегу.
3 И Он им казива много у причама говорећи: Гле, изиђе сејач да сеје.
4 И кад сејаше, једна зрна падоше крај пута, и дођоше птице и позобаше их;
5 А друга падоше на каменита места, где не беше много земље, и одмах изникоше; јер не беше у дубину земље.
6 И кад обасја сунце, повенуше, и будући да немаху жила, посахнуше.
7 А друга падоше у трње, и нарасте трње, и подави их.
8 А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет.
9 Ко има уши да чује нека чује.
