Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Дана кад је Војводина дошла под прозор кабинета председника тзв. Владе Војводине да протестује против његовог предлога сепаратистичке декларације, он је већ избегао близу мађарске границе. Агитпроп „европске регије“ је сутрадан тврдио да на протесту није било довољно Новосађана.
Чега се паметан стиди, луд се тиме поноси.(Српска народна пословица)
Пајтићеви пајташи сугеришу како Новосађани вреде више од осталих грађана Војводине. По њима, протест Војводине против Пајтићеве декларације нема легитимитет јер је у њему, наводно, учествовало премало Новосађана.
Наравно, пошто су ови ставови најпре потекли из Пајтићеве (покрајинске) фракције ДС, која полако али сигурно губи власт у Војводини, било би логично да објаве којом ингениозном статистичко-обавештајном методом је утврђен недостатак репрезентативног броја Новосађана? Да се нису можа послужили статистиком из извештаја о раду Фонда за капитална улагања АПВ од 2009. до данас, из којих се може видети како су улагања у нашу равницу пропорционално опадала према расту удаљености од новосадског зверињака? Да није њихова чудновата изјава случајна омашка која сведочи о томе како су инвестиционом политиком фаворизовали привредне субјекте у близини своје „финансијске паланке“, запостављајући остатак Војводине?
С друге стране, легални и легитимни представници Града Новог Сада, они које су Новосађани изабрали на демократским изборима, супротставили су се Пајтићевом Предлогу декларације:
Шта је то што банкрот-мајсторе „европске регије“ мотивише да упорно исказују неодрживе конструкције? Ако ДС још увек влада „великим“, власт над „малим Београдом“ је изгубила, па следствено томе легитимитет њене власти у Војводини није могуће изводити од Новосађана. Да би смо разумели неразумљиво, морамо се подсетити онога што „европска регија“ крије од саме себе, а што су изрекли људи који њеним политичарима још увек, формално, представљају ауторитет.
Новосадизација и фама о „србијанској пљачки“
Још 2007. године је Ласло Вегел непогрешиво дефинисао главну унутрашњу идеолошку грешку тада још увек само аутономашког покрета у Војводини:
„Они би пошто-пото хтели да од Новог Сада створе некакав `мали Београд`, и тај `мали Београд` се сукобљава с `великим Београдом`. Осим што је тај `мали` унапред осуђен на губитничку позицију, све то је јако досадно. Проблем војвођанског аутономаштва управо је тај сан о `малом Београду`, а тај сан се зове провинцијализам.“ (Вегел, Ласло – Због Војводине губитник је цела Србија, Аутономија инфо, 27. 1. 2007. г)
Далеко пре Ласла Вегела, још 2001. године, у Суботици, Зоран Ђинђић је непогрешиво дефинисао структурну унутрашњу економску грешку у тумачењу односа покрајине и и републике:
“…пљачке није било и (…) у припреми (је) извештај о давању Војводине републици и обратно, према коме је Војводина била издржавана.“ (Ђинђић: Војводина је била издржавана, Бе 92, 1. 6. 2001.)
Потом је Ђинђић, у јеку борбе за регулисање статуса АПВ доношењем „омнибуса“ закона, пред ТВ камерама више пута упозоравао: „Војвођани треба добро да размисле какву ће корист имати од аутономије због које ће уместо једног плаћати два пореза“.
Све је, дакле, било јасно много пре него што су проблеми у Војводини ескалирали. Наравно, војвођански аутономаши су сасвим игнорисали оштроумно Вегелово запажање, а Ђинђићевe констатацијe и упозорења предали забораву. Након премијерове трагичне погибије, на „извештај о давању Војводине републици и обратно“, такође се заборавило. Данас би тај извештај био актуелнији него икад, пошто би сасвим обесмислио аутономашки популизам о „србијанској пљачки“ Војводине из деведесетих година прошлог века.
Запосевши 2008. године апсолутну власт у Војводини, тадашњи аутономаши су игнорисали елементарне чињенице реалности. Њихови правници нису хтели да виде јасне уставне и законске норме, па чак ни Одлуку Уставног суда о Закону о утврђивању надлежности АПВ. Игнорисали су светску економску кризу. Опчињени стварањем државе у држави и евроинтеграцијама, развијали су „европску регију“ у Војводини и сопствене приходе. За то време, индустрија и пољопривреда у Војводини су пропале, земља је распродата неколицини физичких и правних лица, десетине хиљада младих је за послом отишло у иностранство, а три стотине хиљада људи је посао изгубило. Упропастивши Развојни фонд АПВ и Развојну банку Војводине на путу евроинтеграција, претворили су нашу равницу у неразвијено подручје, а народ у пуку сиротињу и даље обавезну да издржава бирократију „европске регије“ запослену на државном послу, који је постао синоним за плаћени нерад.
За све то време уста су им била пуна инвестиција, запошљавања и развоја, баш као што су им данас уста пуна уставности и законитости.
Игнорисање и пренос проблема
Владајући медији „европске регије“ и њени главни промотери данима, на сва уста критикују сасвим уљудни и ненасилни протест против данашње власти. „Нова јогурт револуција“, „хајка“, „улица“, „Националистичка пропаганда, полуистине, лажи и фалсификати“, „линч“, „пуч“, „поплавни талас“, „мете за одстрел“, „производња кризе“, „претње смрћу“, „угрожавање безбедности грађана“, „призивање смрти“, „реваншизам“ и „улично насиље“, „митингашко-пучистичко рушење институција система и државе” – све се то могло прочитати и чути из арсенала агитпропа „европске регије“, противно реалности пришивано је свима који се не слажу са њеним погубним развојем на грбачи наше Војводине.
Тешке речи служе како би се скренула пажња с катастрофалних социјалних, економских и по свему судећи криминалних последица водања Војводине по беспућу евроинтеграција. Али, да се разумемо, Пајтићев интегрални Предлог декларације ће, како је управо најављено, подржати они који брукају социјалдемократију у Војводини, политичар који је пре више од једне деценије у сред Београда претио да ће на Тргу републике висити српски председник.
Чак се, сасвим у маниру давно минулих тоталитарних времена, захтева и дисциплинска одговорност председника Студентског парламента због јавног изношења политичког става на протесту против предлога сепаратистичке декларације.
Јагода на шлагу пропагандне торте од блата „европске регије“ је став бившег стаљинисте и уличног ходача за Крлежом о томе како су „митингаши (…) директно ударили на уставни поредак и Устав Србије, брутално и грубо”.
Пренос проблема је, по ставу психологије, најпримитивнији механизам одбране – другом се приписују сопствени поступци. Управо је „европска регија“ та коју мучи проблем сопствених аката пред Уставним судом, где је њен неуставни положај већ добрим делом доказан.
Руководиоци беспоретка „европске регије“ сад повлаче потезе очајника. Још од лета 2012. године је постао јасан идеолошки банкрот аутономашке политике и нужна радикализација пута „европске регије“ у смеру отвореног сепаратизма. У 2012. години је „европска регија“ две главне развојне финансијске установе наше Војводине одвела у банкрот, којег су „спаковали“ тако да постане очигледан тек после избора. И поред свега тога сматрају како они имају легитимитет да владају још четири године.
Пајтић сепаратистичким предлогом декларације проглашава Скупштину АПВ највишим органом и носиоцем нормативне власти у Војводини. Тиме је показао игнорисање власти Скупштине Р. Србије на територији Војводине и вољу да покрајинска Скупштина преузме и њену надлежност. Како би сачувао ову одредбу, нуди одустанак од “историјских права”, која у стварности не постоје.
Проглашење проблема „неинтересантним“
Можда питање пропасти финансијских установа АПВ заиста „није интересантно“. Нова Гвинеја и Катанга су сигурно много интересантније од судбине наших новаца. Међутим, за Војводину је од животног интереса баш оно што не мора бити и интересантно.
Они који брукају независно новинарство у Војводини могу до бесвести да нама (који смо сведоци „антибирократске револуције“ из 1988. године) тумаче историјски смисао догађаја о којима знају само по чувењу после десет или двадесет година. Могу да производе галоне популистичких ставова и њима пуне медије, како би сав народ одвојили од онога што је данас једини интерес за Војводину – да се у правној држави живи од дохотка оствареног радом.
Власт АПВ једном коначно мора да прихвати одговорност и престане с бежањем од судбинског питања ради којег јој је указано поверење народа Војводине: ди су наши новци? Мора Војводини да објасни зашто се на „европском путу“ за тринаест година нису појавиле обећане инвестиције, него је 300.000 људи остало без посла, а Војводина постала неразвијена регија. Да јавно саопште да је у „светлој европској будућности“, због које су упропастили финансијске установе Војводине, већ чекају потомци бивших фолксдојчера с рачуном од 50 милијарди евра за накнаду штете њиховим „колективно кажњеним“ прецима због учешћа у фиреровој окупационој власти током Другог светског рата.
Војводина је схватила да владари „европске регије“ сваку њену пару троше да подигну „мали Београд“ у нашој равници који она мора да издржава за левенту установитељима „европске регије“.
Чиме?
Сав наш капитал су систематски упропастили, а наше новце управо потрошили.
