Прочитај ми чланакТек у 19. веку, са настанком Свете Алијансе, можемо говорити о некаквом европском јединству. Наиме, страх од револуција је европске дворове гурнуо на међусобну сарадњу и разумевање. Увидела се потреба за чешћим дипломатским састанцима, разговорима и заједничким акцијама.
Иако је концепт Свете Алијансе имао изразито идеолошки карактер и потребу да очува европске државе и династије од било каквих насилних промена, он је донео Европи мир који је трајао готово 50 година. Али тај наднационални концепт није имао шансу за преживљавање у светлу великих националних револуција, постанка нација, ратова за ослобођење на Балкану и уједињења Немачке под енергичним Бизмарком. Каснији савези, као на пример Тројецарски савез (савез три двора: Петрограда, Беча и Берлина) су били само израз реалне геополитике у смислу одвраћања од акције Француске или Британије.
Недостатак неке заједничке свести и идеје је Европу и гурнуо у кланицу Првог светског рата. После 1918. настао је Версајски систем који је на све могуће начине ставио Европу под јаки утицај Француске, у сваком смислу усмерен на контролу Немачке. Занимљиво је приметити да је тада европска свест више присутна у реторици нових идеологија комунизма, фашизма и нацизма. Комунизам, као наднационална идеологија, се стално позивао на јединство пролетера и радника, радио на светској револуцији и оштро критиковао себичну националну политику европских држава.
Ни фашизам није каскао у свом интернационализму, често истичући заједничку обавезу Европљана да се уједине против комунизма и сачувају европску цивилизацију. Парадокс је да Европу нису желеле да уједине демократе и либерални интелектуалци већ политички екстреми попут Хитлера и националсоцијализма. Хитлер, као немачки на- ционалиста, имао је итекако развијену свест о једној Европи, али у новом поретку, заснованом на расној, аријевској припадности. Ратовима и освајањем он је у једном периоду и успео да створи један нови европски поредак.
Као што смо видели и у прошлости су постојали тренуци када је Европа била јединствен дом. Некад се уједињујући преко хришћанства, некад због опасности од свргавања елита и револуција, а некад и на верској и расној основи. Приметно је да никад није било покушаја економске интеграције која би пратила и политичку. И управо трагично искуство у Другом светском рату ће европске политичке елите прво усмерити ка економији.
ПОЛИТИЧКО УЈЕДИЊЕЊЕ ЕВРОПЕ
Ране страшног Другог светског рата су полако зацелиле. Поново су успостављене економске, културне и политичке везе између европских народа. Већ 1952. Немачка је била главни економски патрнер Француске и са једне и друге стране је расла свест о неопходности помирења и што чвршћих веза. Помирење није било израз само добре воље већ и неопходност услед политичке доминације Сједињених Америчких Држава, опасности од политике СССР-а и заоштравања Хладног рата. Напочетку Хладног рата Француска се све више осећала изолованом у међународним односима.
Европа више није била у могућности да утиче на развој међународних односа и могла је мирно да гледа како се њене бивше колоније ослобађају имајући прећутну помоћ Вашингтона или Москве. Покушаји да се успоставе ближи односи између Велике Британије и Француске су наишли на неуспех због курса спољне политике Лондона који давао приоритет односима са Америком. Желећи да изађе из такве по- зиције Француска је све више почела да се окреће свом дојучера- шњем непријатељу – Немцима. Године 1948. на место министра спољних послова Француске је дошао Роберт Шуман, који је био заговорник вођења другачије политике према Немачкој.
Он је сматрао да Француска мора да одустане од своје традиоциналне политике обуздавања Немачке и стварања савеза на европском континенту који ће бити употребљиви против ње. То у садашњем односу снага, на почетку Хладног рата, не би имало никаквог смисла и само би Француску још више гурнуло у изолацију и ослабило њен положај. Требало је покренути другачију политику према Немачкој на равној нози.
Шуманова идеја је била да будућа Европа почива управо на француском-немачком јединству и да ће једино на тај начин успети да Немачку колико толико контролише, да успешно преговара са Сједињеним Америчким Државама, да покуша да преко таквог јачег утицаја на међународној сцени сачува своје колоније у Индокини и северној Африци и да евентуално парира Совјетском Савезу у Европи. Такође, треба напоменути да се Париз забринуо због брзине којом се Немачка економски обнављала. Године 1950. Шуман је упутио и званичну декларацију којом је предлагао стварање Европске заједнице за угаљ и челик, која би настала удруживањем француске и немачке црне металургије. У овој идеји није било никаквих идеала: Француска је желела да на тај начин контролише немачку тешку индустрију стварајући комплементарност привреда како би се спречио нови рат и евентуално неконтролисано поновно наоружавање.
Немачки канцелар Аденауер је прихватио овај предлог, увидевши прилику да се немачки народ ослободи кривице за догађаје у прошлости. Вашингтон је такође био задовољан оваквим развојем сутиације, пре свега желећи да у Европи има стабилност која ће им одговарати у тренутку хладноратовских сукоба са СССР-ом у Индокини.
Заједници за угаљ и челик су се придружиле и остале државе изван Гвоздене завесе. То су били политички разлози за настанак Европске Уније. Поред Шумана морамо поменути и Жана Монеа, који је веома утицао на свест да је поред политичког неопходно и економско уједињење, и да је управо економска криза из 30-тих и довела до рата. И Жан Моне и Шуман су били заговорници успостављања наднационалне Европе, где ће национални државни и економски суверенитет бити превазиђен. Како се Хладни рат захуктавао са почетком Ко- рејског рата, у Паризу и Вашингтону се појавио страх да је то почетак шире акције Совјетског Савеза у извозу револуције.
Догађаји су наметнули потребу интензивнијег и дубљег зближавања Француске и Немачке, па је тако настао пројекат Европске војске, који је актуелан и данас, и Европске одбрамбене заједнице. На тај начин би се Немачка поново наоружала. Али овај предлог није прихваћен у француском парламенту и француској јавности која је још увек била антинемачки расположена. Став Вашингтона је био веома негативан на свако формирање европске војске која би била изван контроле НАТО-пакта. Притиском на Бон, Ајзенхауер је убедио Аденаура да би наоружање Немачке било прихваћено једино у оквиру Атлантског савеза. Тако је у октобру 1954. потписан Париски споразум којим се Немачка укључила у НАТО и поново наоружала. Од Париских споразума и почиње озбиљна војна и политичка сарадња Француске и Немачке. Већ 1955. дошло је до састанка о војној сарадњи са Немачком.
Долаком Де Гола на место председника Француске Републике остваривала се интензивнија сарадња са Немачком. Желећи да поврати углед Француске Де Гол је тим односима дао првенство желећи пре свега да покуша да натера Вашингтон да узме у обзир и европске интересе. Он је наравно у тим односима желео да омогући првенство Француске и осигура слабији положај Немачке. Такође је желео да прекине са тенденцијом формирања наднационалне Европе за коју су били Шуман и Моне, већ је тежио настанку уније која би поштовала суверенитет својих чланица. Његова политика је и довела до значајног Јелисејског споразума 1963. године. Споразум је предвиђао редовне састанке француског председника и немачког канцелара, контакте између министара образовања, спољних послова и одбране. На неки начин Де Гол је овим споразумом желео да умањи утицај НАТО-савеза и створи основу европске самосталне безбедности.
Немачки канцелар Аденауер је ово прихватио, али су немачки политичари после његовог одласка одбацили предлог и своју безбедност наставили да граде кроз савезништво у НАТО-пакту. То је и разумљиво, јер Француска није могла да пружи гаранције у случају напада СССР-а. Ипак Јелисејски споразум је постао основа француско-немачке сарадње и допринео изградњи Европске економске заједнице, заједничке политике у области пољопривреде, заједничког европског монетарног система и јединственог европског закона 1989.
У политичком уједињењу Европе важну улогу је имало и формирање Савета Европе 1974. године. У овој хладно ратовској фази Европа је могла једино да се на тај начин уједињује: приближавањем Париза и Бона под заштитом и гаранцијом Вашнгтона, уз економску интеграцију и постепено стварање политичких институција Уније. Тада је и даље у предности била Де Голова визија о очувању националних суверенитета.
Уједињење Немачке и крах комунизма су отворили нову страницу историје Европске Уније. Француска је бојажљиво посматрала како у срцу Европе настаје јака Немачка са 80 милиона становника. Ипак, и поред сумњи и са једне и друге стране европске интеграције су настављене. Најважнији догађај из овог периода је свакако потписивање Мастрихтског уговора 1992. Овим споразумом је одлучено да се спроводи заједничка спољна и безбедоносна политика усклађивањем својих ставова на седницама Савета који и спроводи политику. Попуштање међународне ситуације престанком Хладног рата је итекако убрзало развој Европске Уније и њено проширење.
Мастрихтски уговор је основ савремене Европе и документ којим се Европа дефинитивно ујединила у очувању својих интереса. Сукоби међу чланицама су избијали, на пример око Југословенске кризе, али нису омеле јединство у развоју европских институција. Наравно, данас Француска није више у могућности да своје жеље тако лако наметне Немачкој и у погледу спољне полтике и у томе како ће Европа да се развија. 1994. године немачки демохришћани су издали документ који представља смернице развоја Уније и он дефинитивно раскида се очувањем суверенитета и Европу вуче ка федерализацији. Све чешће се помињу еврорегије као начин њеног функционисања и организовања.
Иако је настанак Европске Уније био пре свега заснован на сарадњи Немачке и Француске, много тога је и даље било али и данас јесте под утицајем Вашингтона и политике двоструких стандарда. Само проширење је увек било искључиво из политичких разлога, а не зато што је нека држава испуњавала одређене стандарде. Пример су: Шпанија у којој су на власти били фашисти, или Грчка која је примљена зарад интереса у периоду хладног рата. Доминација Вашингтона се не огледа само у војном смислу, већ и по томе како и где кренути са проширењем Уније. Прихватајући идеје Хангтингтона о „западној културној сфери“, америчка спољна политика је сумњичава у погледу даљег проширења и могућности да се Русија једном прикључи Унији.
Проблем представља и константни притисак САД које у формирању заједничке европске војске виде начин да се умањи а касније и сасвим избрише улога НАТО-савеза. Вашингтон константо врши притисак на Бон, а нарочито на нове државе чланице (Пољска, Чешка), које у америчкој политици виде сигурнијег заштитника. Нарочито се јавља притисак на могућност сарадње Париза и Бона у области високих технологија и сателита за посматрање. И поред тога што су европски политичари толико помпезно најавили стварање европске војске и тврдили да је тренутак да се измени улога НАТО-а, све је остало на лепим жељама.
Европска војна индустрија нема капацитете који би се могли носити са руским или америчким војним могућностима. Изгледа да су и Европљани то схватили па се поново јавила идеја из шездесетих о успостављању некакве равнотеже између Атлантског савеза и европске безбедности. Како изгледа, ми, Срби, ћемо бити и повод за ову равнотежу у смислу слања европског корпуса на Косово и Метохију.
ЕКОНОМСКО УЈЕДИЊЕЊЕ ЕВРОПЕ
Први светски рат је показао слабост светског монетарног система и управо је његов крах по многима и довео до појаве идеологија попут фашизма и нацизма. После Другог светског рата се кренуло у стварање једног новог монетарног система који ће спречити финансијске ломове ширих размера и успоставити потребну стабилност у свету. Видело се да је поред политичког неопходно извршити и економско уједињење Европе као предуслов општем опоравку и помирењу. Није све ишло како треба. У оквиру Маршаловог плана је постигнут договор о интеревропским плаћањима и компензацијама који није дао резултата због већ поменутог неповерења између Париза и Бона.
Треба рећи и да су Европљани били незадовољни утицајем и моћи пословних кругова Вашингтона који су били последица Маршаловог плана. Овај споразум је замењен 1950. године Европском платном унијом. Овај нови споразум је трајао до 1958. године и њиме је била омогућена размена у време када већина европских валута није била конвертибилна. Када су европске валуте постигле конвертибилност настао је Европски монетарни споразум као основа будуће економске интеграције.
До убрзања интеграције је дошло 1969. године на састанку у Хагу, којим је председавао Пјер Вернер који је тада био и премијер Луксембурга. На основу договора на састанку је настао Вернеров извештај који је представљен Савету. По њему се предвиђа стварање монетарне уније већ почетком седамдесетих и предлаже: да се главне одлуке доносе на нивоу Европске економске заједнице, потпуна конвертибилност валута, фиксни паритети, јединствено и слободно кретање капитала, стварање јединственог монетарног механизма и система централних банака на нивоу Заједнице, са заједничком монетарном и кредитном политиком.
Иако је на почетку Вернеров извештај прихваћен, па је тако створен Европски фонд за монетарну сарадњу, сама идеја је неславно прошла, јер су споразум накнадно одбациле Француска, Велика Британија и Италија. Италија је предлог одбацила због своје унутрашње политичке нестабилности и повећаног утицаја комуниста у њеном политичком животу. Британија, иако је присуствовала договорима, и даље је била на позицијама чувања свог суверенитета. А Француска се константно налазила између неповерења према Немачкој и опозиције у свом парламенту и домаће јавности. И поред овог почетног неуспеха, већ 1978. године је усвојена декларација о формирању Европског мо- нетарног система. Декларација је требало да потврди решеност о што већој економској сарадњи између европских држава и заједничкој валути. Европска заједница се временом мењала и јачала: па је од превасходних шест чланова постала заједница са петнаест земаља-чланица.
Пресудни тренутак је долазак Жака Делора на место председника Европске комисије, јер је он убрзао стварање Монетарне уније. По налогу Савета он је формирао комисију која је требало да проучи све проблеме на које се евентуално може наићи. Мишљење комисије је усвојено тек 1989. године и прихваћено је стварање Уније са почетком од 1. јула 1990.
Стварање Монетарне уније је прошло кроз три фазе. Прва фаза је обухватала настанак јединственог тржишта и укључивање свих чланица у јединствени монетарни систем. После успешно изведене прве фазе, кренуло се са другом 1. 1. 1994. године повећањем сарадње у монетарној политици. Настао је Европски монетарни институт, који ће бити претходница Европске централне банке са седиштем у Франкфурту (после тешких расправа између Немачке и В. Британије).
Договорен је систем колективног одлучивања у области монетарне политике и прихваћен је назив заједничке европске валуте – евро. Тада су и одређени критеријуми које нека држава треба да има да би приступила Монетарној унији: 1. укупни јавни дуг не сме бити већи од 60 % друштвеног производа; 2. годишњи фискални дефицит не сме бити већи од 3% друштвеног производа; 3. ин- флација не сме бити већа од 1,5 % од најниже инфлације у трима чланица; 4. забрана Централној банци да држави одобрава кредит ради финансирања дефицита и 5. да се изврше реформе централних банака у смислу осамостаљења од политичких структура. Већ на почетку неке државе-чланице нису испуњавале ове критеријуме. Италија, Белгија и Грчка су имале веома велики јавни дуг, а В. Британија је испуњавала све услове али није же- лела да се одрекне економског суверенитета.
После друге наступила је завршна фаза 1. 1. 1999. године фиксирањем курсева националних валута и усвајањем заједничке европске монете. Пре преласка договорено је да се одреде курсеви 11 валута држава Европе. То је урађено у поноћ 31. 12. 1998. тако што су централне банке одредиле однос својих националних валута према америчком долару. Курсеви европске валуте су на тај начин заувек фиксирани. Договорено је да се од тада па до 2002. године замене све националне валуте за евро. До данас је укупно замењено око 13 милијарди новчаница и 36 милијарди кованог новца, што је највећа замена новца у људској историји.
Када је створена Европска монетарна унија наметнула се потреба за једним новим системом европских централних банака. Прво је постојао Европски монетарни институт који је замењен у Европску централну банку. Договорено је да се председник Банке бира гласањем и договором чланица Уније, па је тако за првог председника изабран Вилијем Диузбург 1998. Њоме се руководи преко три органа: Савет Гувернера, Извршни Одбор и Генерални Савет. Данас Европска централна банка води лабавију монетарну политику, јер се суочила са различитим националним привредама, нарочито нових чланица. Њена улога у тренутним околностима је веома тешка, јер је немогуће водити јединствену политику која ће бити у интересу свих држава-чланица.
Неке државе-чланице имају различите стопе раста друштвеног производа, различити степен инфлације и ниво незапослености. Поставља се питање како у неким државама спречавати рецесију, а у другим инфлацију. Она води веома рестриктивну политику пре свега у циљу стабилности и јачања европске валуте. Од њеног настанка ЕЦБ је била мета критике и повод разним политичким трзавицама. Критике су се углавном сводиле на то да је Извршни орган ЕЦБ исувише независан од политичких институција Уније и самих влада држава-чланица. Она је сигурно једна од најнезависнијих банака на свету, на срећу банкарских и пословних кругова, а на штету демократске контроле.
Европска банка за реконструкцију и развој (Тхе Еуропеан Банк фор Рецонструцтион анд Девелопмент) је настала 1990. Покретачи идеје за оснивање ове банке су 24 државе ОЕЦД-а са намером да се поспеши привредни развој земаља у транзицији централне и југоисточне Европе. Намера оснивача је била да финансирањем приватног сектора у транзиционим држава олакша прелазак на тржишну привреду. Идеја је потекла на основу намере да се финансијски помогне Мађарској и Пољској 1989. после пада комунизма. Западна Европа је, зарад својих интереса, хтела да после пада комунизма и рушења Берлинског зида утиче на брзину и политички курс реформи у Мађарској, Пољској, Чешкој, Словачкој, Бугарској и Румунији. Чак се јавила и идеја да се поново покрене неки нови Маршалов план који ће обновити привреду у бившим комунистичким земљама.
Највиши орган ове Банке је Савет Гувернера који одлучује о пријему нових чланица и капиталу Банке, а извршни орган Банке је Извршни одбор који се састоји од 57 земаља чланица. Седиште Банке је у Лондону и по правилу председник Извршног одбора је Француз. Занимљива је чињеница да су Сједињене Америчке Државе највећи акционар са 10 % у капиталу, Француска, Немачка, Италија, Велика Британија и Јапан поседују 8,5 % а бивше републике Совјетског Савеза и земље Централне и Источне Европе по 6 %. Данас је Европска банка за реконструкцију и развој у потпуности у складу са политиком Уније. Земље којима је потребан зајам су условљене више политичким условима него економским захтевима: функционисањем вишепартијског система и демократије, развојем политичког плурализма, постојаним институцијама и започетим економским реформама које воде ка тржишној привреди. Банка је јединствена по томе што кредите условљава политичком ситуацијом у земљи која их потражује.
Европа је укидањем националних валута постала истинско јединствено тржиште. Увођење еура и стварање европског монетраног система ће омогућити да се Европа равноправно носи са америчком и јапанском економијом на светском тржишту. Тако је створена Унија са 372 милиона потрошача и 8.500 милијарди долара друштвеног производа преко интеграције националних финансијских тржишта. Поред тога је 1998. дошло до интеграције две највеће берзе у Европи – Лондонске и Франкфуртске. Европске елите су увиделе да је политичко уједињење бесмислено без економског. Само економско уједињење је ишло релативно безболније и брже од политичког (око кога и данас трају расправе).
Оно је било убрзано и стимулисано и од моћних пословних и банкарских кругова. Политичким договорима који су трајали више година земље које су прихватиле евро су се одрекле својих национал- них валута и пристале да смање компетенције својих централних банака зарад интеграције. Један од услова за приступање Унији је и реформа централних банака у смислу ослобађања од контролеполитичких институција. На тај начин поред политичког суверенитета европске државе су се одрекле у великој мери и могућности да изван европских институција контролишу своју економију.
БУДУЋНОСТ ЕУ
Од самог почетка настанка Европске Уније приметан је и отпор начину на који је настала, али и начину на који функционише. Отпор се прво јавио због сумњи у искреност једне или друге стране (Париза или Бона). Јак ударац је задао став Велике Британије која је одбила да прихвати заједничку европску валуту, чак је и одбила да многе законе и стандарде Европске Уније укључи у своје национално законодавство. За сада нема изгледа да ће Лондон умногоме променити став који је одраз жеље да се не жртвује суверенитет (треба приметити да је управо Лондон инсистира на проширењу Уније на државе западног Балкана и републике бившег Совјетског Савеза).
Последњих година неколико догађаја су уздрмале европску будућност. Исход референдума у Француској, на ком су грађани одбацили заједнички европски устав, показује да је и на Западу присутно незадовољство начином на који се Унија развија. Такође, треба поменути референдум у Шведској којим је огромна већина грађана јасно рекла да жели да сачува националну валуту и не прихвати евро. А примећују се и отворени сукоби Француске и Немачке око уласка Турске у Унију.
Незадовољство је приметно и у обичном животу Европљана: невладине организације и либерални интелектуалци критикују недостатак демократске контроле европских институција, синдикати и левица оптужују Брисел да нарушава социјални мир и да од европског монетарног система највише користи имају најбогатији, европска десница и национални мислиоци у Европској Унији виде начин потпуног уништавања државних суверенитета, док обични грађани све више на свом новчанику осећају издржавање гломазне бриселске бирократије.
Несумњиво је да садашњи ток догађаја показује многе предности Европске Уније и заједничког монетарног система. Треба приметити и то да они који Унију представљају као рај на земљи стално нас убеђују да би евентуални неуспех довео да озбиљних политичких и економских последица. За сада много више користи имају пословни кругови који у сарадњи са политичком елитом желе да ојачају улогу Европе на светском тржишту како би се равноправно такмичила са економијом Сједињених Америчких Држава и Јапана, али и дошла до што већег утицаја у међународним односима.
У истом тренутку када се стално говори о демократији разара се национални суверенитет, надлежности државе се пребацују на наднационалне институције у којима одлучују најјаче државе без обзирања на интересе малих држава. То какав је избор пред Србијом је излишно говорити. Европска Унија је реалност која је пред нама и једино истинско разумевање њеног настанка, њене историје и њеног функционисања нам може помоћи у очувању својих националних интереса и свог идентитета.
Аутор је дипломирани историчар из Ниша, Марко Живковић
и члан редакције часописа „Двери српске“
