Pročitaj mi članak
Ако бих покушао да у главним цртама представим садашњу политичку и друштвену ситуацију у Србији и, што је још битније, тражење неког излаза из ње, то би отприлике изгледало овако, са спољнополитичког, унутрашњополитичког и општедруштвеног аспекта.
Водеће западне силе, пре свега САД и Британија, и нешто мање и Немачка, нису наклоњене из геополитичких разлога дужег трајања српском фактору, те су у периоду преласка светског поретка од биполарног ка монополарном у југословенској кризи директно утицале на то да су Срби из свега тога изашли крајње девастирани. Овде нећу спомињати и бројне српске грешке јер то није тема овог текста.
После слома режима Слободана Милошевића, у постоктобарској Србији се врши систематска и од наведених великих сила надгледана (мека?) окупација, која нема за циљ стварање просперитетне земље, већ остварење протектората, девастираног у свим областима од привреде, преко науке и културе, уз одржавање територијално распарчаног српског државног простора, његову даљу фрагментацију и нестабилнао и контролисан политички систем.
Ради лакшег и дугорочнијег остварења овог циља, страни фактор је у највећем успео да створи себи одану и корумпирану елиту у друштвеној сфери, што је знатно олакшано контролом највећег броја институција након 2000. године – од високог образовања, културе, медијског простора. Уз већ дводеценијско деловање бројних НВО, то је све укупно створило тзв. „олош-елиту“,фаворизовану и спонзорисану сада више не само од страног фактора већ и од узурпиране државе Србије, њених институција и новца српских пореских обвезника. Олош-елита је, са друге стране, у вишеструком положају повлашћености у односу на остатке српске елите, мада се ова друга још увек држи и опстаје, али на маргини јавности, без подршке сопствене државе, вегетирајући попут субкултуре. Са друге стране, политичка елита у земљи је прилично кадровски конзервирана, попут неког цеха, дакле без увођења нових лица у свет политике током трајања постоктобарске Србије. Уколико су нова лица увлачена у политику, то је рађено плански и контролисано од окупационог система, који чине страни фактор, олош-елите, контролисани медији и НВО.
ЛЕГАЊЕ НА РУДУ
Тако је и онај део политичке елите који није био под контролом страног фактора и окупационог система од почетка – попут водећих кадрова СПС, СРС и неких других странака – често из прагматских разлога, или сталних притисака странаца и постепено јавно, још више тајно, „ревидирао“ и приклањао се и приближавао циљевима и интересима страног фактора и онога што се може назвати окупационим системом у постоктобарској Србији. На тај начин се све више повећавао размак у интересима између највећег дела становништва у Србији, које је на својој кожи вишеструко осећало и трпело бич оствариване деструкције и растурања саме државе као целине, и, са друге стране, олош-елите и све већег дела политичке елите у Србији, које су постепено и у све већем броју „легале на руду“, приклањајући се погубним циљевима страног фактора.
Када је у свету почео да се мења однос снага, углавном од 2008. године, и светски поредак почео да прелази са монополарног на мултиполарни, у Србији се заокружио један процес у постоктобарској мекој окупацији. Наиме, западне силе унајвећем контролишу кључне кадрове у политичком систему земље и успостављају неупитну доминацију олош-елите над преосталим делом српске елите. У тој парадоксалној ситуацији није било знаћајних снага у самој Србији које би могле да користе постепену окружењу и да, заједно са обесправљеним, медијски обмањиваним и од својих елита остављеним народним масама, покушају у исцрпљујућој часној свакодневној борби остваре максимум националних циљева. Узор је могло да буде паралелно искуство у Републици Српској и нешто мање успешан српски корупус у Црној Гори. Та алтернатива у односу на дотадашњу катастрофалну политику постоктобарске Србије огледала се у реалној могућности да се суптилно и дозирано сарађује са наклоњенијим силама, попут Русије и других сила БРИКС, док се на западу могла појачавати сарадња са оним силама које нам нису ненаклоњене, попут Француске, Италије, Шпаније и др. У регионалној политици, могла се плански и са визијом давати предност, ако се већ мора и где има интереса, Немачкој у односу на англосаксонске силе. Могле су се вешто попут Додика градити везе са израелским и јеврејским лобијем, све то подређујући националнок интересу и „дриблајући“ и сламајући окупациони систем, освајајући простор за своју земљу и народ. Још је било важније сукобљавати се и побеђивати у јавној друштвеној сфери олош-елиту као оличење кључних проблема постоктобарске Србије, што би све утицало и на стање у делу политичке елите, посебно оног дела који се није неповратно везао за окупациони апарат и интересе страног фактора.
Међутим, због тоталног краха горњег слоја политичке елите, који није од раније био под контролом западних сила и због надмоћи фаворизоване олош-елите, Србија се у периоду од 2008. године, када су се створиле извесне могућности за успешнију борбу против тих притисака и окупационог апарата, нашла у ситуацији пропуштања историјских прилика, у самодеструкцији која није виђена у њеној историји.
КОНТРОЛА ОПОЗИЦИЈЕ
Осврћући се на период пада у ропство под Турцима, када су елите турчене и уништаване, уз српски народ тада је остајала духовна елита Православне цркве. Постојао је утицај делова српског народа и његове елите из регија ван Турске (под Аустријом и Млетачком републиком), затим духовни утицај Русије, која је током вишевековног решавања Источног питања све више јачала и територијално се приближавала Балкану. Од почетка 19. века, постојали су све већи и самосталнији државни нуклеуси Србије и Црне Горе, две српске државе које ће током следећег века успети да остваре национално ослобођење и уједињење читавог српског народа.
Такав развој ситуације у српској друштвеној и политичкој елити погодовао је и после 2008. страном фактору у остваривању својих циљева. Он је до те мере контролисао олош-елиту, медијску сферу и већи део политичке елите Србије (тајно је контролисао још више) да у земљи није имао ко да искористи промене у међународним односима и окружењу. Перманентним деловањем контролисаних медија, радом олош-елите, располагањем окупираном љуском државних институција Србије, народне масе биле су вишеструко сламане, изложене материјалној пауперизацији, систематским дезинфорамцијама и покушајем тоталног преумљења у виду прихватања нове свести на дужи рок.
Преостала витална снага у народним масама, уз помоћ остатака српске друштвене елите, успела је да артикулише какву-такву опозицију режиму Бориса Тадића, који је и практично и идејно био отелотворење постоктобарске Србије и фаворит окупационог система, па је на изборима маја 2012. дошло до промена. Сагледавши потпуни морални и политички банкрот дела политичке елите која је дотле била на власти у Србији, страни фактор је на мајским изборима успео да постигне да су две прозападне странке на врло сумњив начин „за длаку“ ушле у парламент – ЛДП и Г 17 (односно „региони“). Истовремено, две националне странке ван контроле страног фактора – Двери и СРС – опет „за длаку“ и на још сумњивији начин биле су испод цензуса и уласка у парламент.
Влада Србије, формирана на основу до тада пажљиво скриваних чињеница од јавности, предвођена политичарима који су „ревидирали“, изневерила је предизборна обећања и добијену подршку бирачког тела и готово у потпуности наставила континуитет са претходном влашћу иако су и међународне околности за дисконтинуитет са таквом политиком биле све повољније. Већ је годину дана откако је постало јасно да ће нова власт у највећем наставити политику старе, изборно поражене, да ће се континуитет у највиталнијим питањима даљег егзистирања духа октобарске Србије наставити, са свим оним што мека окупација земље подразумева. Тако долази до новог парадокса – да су номинално највећи противници постоктобарске Србије, наследници и дугогодишњи сарадници Милошевића и Шешеља наставили у најважнијим цртама да подржавају дух постоктобарске Србије, са свим што она заправо представља: од неолибералне економије, која земљу води у банкрот, до опредељења ка нама ненаклоњеним силама.
(Нови стандард)
