Pročitaj mi članak
Само заједничким деловањем патриотске опозиције може се извршити притисак на режим да не угрожава даље изборни процес.
КОРУПЦИЈА БИРАЧА
Дакле, режим није у могућности да створи иоле побољшање у материјалној и економској сфери у земљи, а и како би када је задужен да спроводи наставак неолибералне економије, која државу води ка исисавању последњих ресурса и неумитном банкроту. Ако дакле није у стању да учини било шта у државном интересу по питању Косова и Метохије и других националних питања или да поведе рационалну расправу о даљњем путу ка ЕУ у постојећим околностима, он успешно делује у задржавању свих полуга власти у земљи, где још само постоји привид демократије. На локалним изборима режим мобилише огромна материјална средства, апсолутни медијски монопол, мање или веће манипуалције, које су уосталом проводили досадашњи режими.
Ту су изнад свега бригаде страначких активиста, који се довозе аутобусима из целе земље, уз поткупљивање становништва дотичних општина. Режим је још увек у стању да чини материјалне и нематеријалне уступке делу становништва у за изборе предвиђеним општина, али то свакако није у ситуацији са читавом земљом јер у том случају би свакако расписао и лако добио опште изборе.
При постојећој свесно ствараној аполитичности ширих маса, уз апсолутну медијску превласт и подршку окупационог апарата и страног фактора, са читавим легијама одлично увежбане страначких активиста (који се сада придобијају личним привилегијама, а не, као у раније две деценије, идеалима и обећањима) те минималну излазност која ретко прелази трећину бирачког тела, уз уобичајене режимске манипулације и разједињеност, неорганизованост и програмску профилисаност опозиције – такви успеси и нису велико изненађење. Јер највећи део њих чини дисциплиновано чланство и део повлашћених симпатизера и бирача, којих би свакако било сразмерно много мање када би се расписали избори за целу републику, посебно при већој излазности, да не говоримо о побољшању капацитета неравноправне опозиције.
Шта да у таквим околностима ради опозиција? Прво, мора да учи на сопственим слабостима. Ситуација је изузетно тешка јер, поред окупационог апарата, на индиректан начин режим преко СНС и у мањој мери СПС располаже значајним упливом у сиромашније слојеве, који су и највеће жртве окупације. Парадокс је да ти слојеви својом партиципацијом у СНС и другим странкама на власти добијају извесне привремене личне привилегије, дакле они су свесно или несвесно, преваром и манипулацијом, одустали од покушаја да донесу промене за целу земљу. Они добијају прилику за „врапца у руци“, а то је било каква лична корист и бенефиција.
Општинским и месним одборима СНС пружа се мотивација у виду „хлеба и игара“, односно ствара се међу њима свест о снази странке којој припадају, о клеветама против вође и узвишених циљева и универзалних решења за Србију, која они реално све мање могу да сагледају. Сумње међу тим слојевима биле би много веће, али их ове циркус-победе на локалним изборима и друге „свечаности“ још увек делом, неке и у потпуности, уверавају да су на правом путу не само за њихов лични већ и укупни напредак и препород земље. У својим колективним дружењима различитим поводима по Србији – укључујући и праве организоване мобе, где се дивизије активиста са немалим средствима шаљу у поједине општине на локалне изборе за испомоћ – пружа им се шанса за додатно доказивање у заједници, која временом постаје друга породица. Уз актуелни друштвени амбијент и понеки хонорар и привилегију, све то је за просечног појединца из сиромашмијих слојева успешно бекство од свакодневнице и монотоније у пауперизованој земљи и друштвеном запећку.
О аутору
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
КАКО ТОМЕ ПАРИРАТИ
Нема сумње да у својој демагогији трупни официри – функционери са Двора, укључујући и самог вођу – својим вештим наступима у односу на „пешадију“ учвршћују њену свест о свом изузетном доприносу и оданости општим циљевима, где они препознатљивији – попут величине и интегритета земље, успешности економије – прагматски препуштају примат страначком успеху, снази и доминацији на парламентарном сазвежђу Србије, док се стидљиво и у други план померају новоуведени и тешко самерљиви циљеви, као што су европски пут, измирење у региону, прилагођавање стварности и др.
Опозиција би дакле морала да парира, и то што успешније, постојећој медијској блокади и окупационом апарату, „који долази одозго“ и, са друге стране, да ојачава и формира страначку инфраструктуру. Она би на терену могла да се носи са Вучићевим легијама мобилисаних из претежно сиромашнијих слојева, које су истина све више нагризане само постепеним (због медијске блокаде), али ипак за њих не мање грозним спознајама о промашености националне, економске и социјалне политике коју режим проводи.
Сваки појединац владајуће странке разапет је у тој дихотомији, у тој двострукој поруци којој је изложен свакодневно, где је, са једне стране, његова све оптерећенија савест, а, са друге, допинг слашћу или само обећањима о сопственим добицима. Медији управо служе томе да та омамљеност и самозаваравање потрају што дуже, да се у тој дихотомији борбе савести и објективне жеље сваког појединца да буде успешан превагне ово друго, макар само краткорочно.
Мали просечан човек, који се осећа чврсто у колективитету, у припадности моћној и победничкој СНС, веру у моћног вођу увек привремено прихвата као допуну свог идентитета. С
трахом од егзистенцијалне тескобе и сутрашњице он се подређује бар за још неко време ужасној силуети која се све разговетније помаља кроз медијску и друштвену маглу постоктобарске Србије да је земља на погрешном путу и пред пропашћу, у коју је води актуелни режим као наставак жуте политике и уз надзор истог страног Србији ненаклоњеног фактора.
СТРАТЕШКЕ ТАЧКЕ
Опозиција би стога требало да предузме следеће стратешке тачке свог деловања:
1. Укључивање у своје редове што више опозиционих делатника, да се створи оно што се за Вождовац и, још више, Оџаке почело стварати – опозициону грудву снега, која ће се даље увећавати. У постојећим околностима, где је режим панциром ојачан несразмерно јаче него режим демократа, неопходна је, апсолутно неопходна, мобилизација свих постојећих снага за стварање једног јаког опозиционог фронта. То је квантитативна компонента, где би изузеци могли бити само они тешко морално компромитовани појединци и, изузетно, организације који би објективно више штетили него помогли. Са друге стране, мање изражени случајеви би се могли постављати у задње редове, а у прве неокаљани и изнад свега успешни и медијски прихватљиви појединци;
2. Стварање еквивалентне и у народу што утемељеније инфраструктуре покрета и странака, који би могли у складу са постојећим политичким искуством не само да парирају постојећој инфраструктури странака режима и окупационог апарата већ и да помажу у осипању њихових редова и омасовљењу сопствених. Ова инфраструктура се не ствара преко ноћи, али она делом већ постоји, уз уочљиве слабости. Двери ширењем свог коалиционог капацитета јачају и тек ће се видети резултати тог процеса у будућности.
Међутим, могли би да уведу нека додатна решења у организационој инфраструктури, коју веома успешно користе неке друге странке. То се односи и на ДСС, која и даље има проблем са општинским одборима због статутарних решења по питању месних одбора и савета. То су унутрашња питања сваке странке, али се чини да постојећи систем не даје очекиване резултате. Опозицији недостају материјална средства, медијски уплив, и то је њен објективни хендикеп, али се мора радити на томе, стварати алтернативе, креативна решења, али и стварати притиске;
3. Велика неискоришћена карта патриотске опозиције су економска и социјална политика, где режим нема решења, али чини се да ни Двери, па ни ДСС, а да и не говоримо о СРС, нису разрадили препознатљиву алтернативу. То су кључне тачке, где би се разрадом програма, његовим приближавањем масама, ангажовањем и повезивањем препознатљивих и угледних економиста те давањем њима великог простора могло доста тога урадити. Одличан је потез Двери са Шеварлићем, али то се мора проширити и на економску општу и социјалну сферу са стручњацима попут, рецимо, проф. Комазеца и других угледних економиста који критикују промашени економски и социјални концепт власти. Ту су, наравно, и синдикати који су спремни да сарађују (недавне демонстрације дела синдиката).
4. Неопходни су стварање алтернативних медија, страначке инфраструктуре, затим увлачење и давање простора признатим интелектуалцима, људима из области културе и избегавање сваког екстремизма. У прве редове укључивати, макар ради медијског ефекта, лица која могу имати успеха, рачунајући угледне појединце, младе и перспективне особе оба пола, са акцентом на већу заступљеност жена. Саборност и сарадња више би искључиле сваки облик сујете и личних антагонизама и преференција у овако озбиљној ситуацији у којој се земља и народ налазе. Ту су и тражење и подржавање пукотина у владајућим структурама, које ће се ширити даљим одвијањем промашеног концепта и напуштањем државотворне политике.
Велика шанса је Јужни ток, а опозиција би, поред неупитног ослонца на Русију, временом морала да створи и у теоретском и у практичном смислу еластичан спољнополитички концепт, који подразумева сарадњу са свим центрима моћи у савременом свету, уз селекцију интензитета те сарадње и ослонца пре свега на оне силе које су нам наклоњене, уз давање предности суштини, а не форми.
Дакле, иако САД нису наклоњене српском интересу, па ни патриотској опозицији, ипак би било добро развијати што боље форме сарадње уз одсуство било каквих ексцеса, уз тражење додирних тачака и смањење напетости те истрајавање на стратешким интересима земље. Двери морају остварити, рецимо, извесну сарадњу и са западним земљама, посебно онима које су нам наклоњеније. И ту простора за делање има. Са друге стране, овако мучки и антидемократски удари које им се наносе у делу јавности морају се на сваки начин дезавуисати и учинити апсурдним, додатним подизањењм имиџа.
Антидемократски и криминални натписи у неким медијима – попут натписа о Дверима у листу 24 сата од четвртка 12. децембра да су „неофашистичка странка“– не могу се потпуно избећи, али се мора све учинити да се медијска и општа слика о покрету у широј јавности доведе на што бољи начин. Коалициони капацитет у том правцу може то додатно учинити, што је било осетно видљиво већ за претходне локалне изборе, упркос осујећењима, маргинализацијама и подметањима у јавности, на које опозиција наилази, што напосе озбиљно доводи у питање демократичност самих избора. Само заједничким деловањем патриотске опозиције може се извршити притисак на режим да не угрожава даље изборни процес и да се стекну одређена побољшања и уступци у јавној и посебно медијској сфери.
Уосталом, тема о могућностима деловања опозиције заслужује се далеко више од само једног чланка. То ће бити тема која се мора и може додатно разматрати и обрађивати и у којој, што теоретски што практично, треба да учествује што већи део наше (надам се све веће) опозиционе јавности. Овај чланак је био само мали допринос томе.
