Pročitaj mi članak
Само заједничким деловањем патриотске опозиције може се извршити притисак на режим да не угрожава даље изборни процес
Резултати локалних избора у Оџацима, Костолцу и на Вождовцу показују, са једне стране, малу излазност а, са друге, убедљиву победу СНС. Јасно је да режим, баш као и претходни, може да рачуна на максималну контролу медија и да повремени локални избори служе да се одржи наметнута слика да власт располаже неупитном већином подршке бирача. При томе није најважније што, према свим параметрима, земља и грађани неумитно и на сваки начин пропадају, изузев малог броја оних којима материјално и сталешки „иде“ и који се не осврћу много на то што цела земља и народ тону. У чему је тајна успеха СНС на локалним изборима, као и на неколико других сличних општинских избора организованих последњих месеци?
О аутору
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
Прво, СНС као носилац актуелног режима добија неупитну и само на моменте дозирану подршку читавог окупационог апарата постоктобарске Србије.
То су медији, бројне невладине организације, укључујући и истраживаче јавног мњења, добрим делом олош-елиту и изнад свега страни фактор, који надгледа и руководи меком окупацијом.
Истина, они помажу власт и врх СНС и гледају кроз прсте СПС из чисто прагматичних разлога, док се њихов однос према миљеницима који нису на власти – а то су ДС, ЛДП, Г 17, СПО и Чанак – заснива и на идеолошкој и практичној компоненти.
Дакле – колико уступака на Косову и Метохији, затим наставка погубне неолибералне економије, неупитног пута ка ЕУ, опструирања и одуговлачења сарадње са Русијом и земљама БРИКС, очувања и неузнемиравања наметнутог медијског и културног окупационог апарата у земљи – толико и подршке страних центара моћи актуелном режиму.
Друго, СНС, више него било која друга странка на власти, има изузетно развијену инфраструктуру и масовност наслеђену из радикалских дана, укључујући и највећи део кадрова.
Ту треба одати несумњиво признање Вучићу, који је у организационо-инфраструктурном смислу за ове две деценије показао завидну способност, за коју су потребни огромна енергија, искуство и таленат.
Ту је мрежа правих „трупних“ сарадника, које он без сумње обједињује и поседује.
Наиме, током више од деценије и по СРС је била углавном у опозционом делању, хендикепирана управо проблемима којима је изложена садашња опозиција – медијском блокадом, малом подршком елите, недостатком средстава и др.
У том периоду СРС је усавршила ослонац на оскудне ресурсе у свим наведеним категоријама и ослонила се на обичан народ, сиромашније слојеве, материјално и образовно хендикепиране, али и велику масовност чланства и симпатизера.
РАДИКАЛСКО КАЉЕЊЕ
Тај ослонац подразумевао је полувојничку организацију, вертикалну и ауторитарну субординацију, максимално рационалисање ресурсима, стручним и интелектуалним кадровима и медијским простором. Фактори којима је то надомештавано били су одлична организација и инфраструктура, обиље активиста, масовно деловање на терену и импровизовано, али прилично успешно коришћење пропагандног материјала у комуникацији са широким слојевима, често „од врата до врата“, лецима, плакатима и др.
На терену СРС је имала одличну мрежу општинских и, што је врло важно, месних одбора, а оскудевање у стручним кадровима је добрим делом надомештено струковном повезаношћу и организацијом стручних савета на општинском, регионалном и републичком нивоу. Та решења где су председници месних одбора у исто време чланови општинских, што такође важи и за председнике струковних савета (за економију, право, информатику, здравство, комунална и друга питања) показала су се прилично ефикасним да, поред мноштва „пешадије“, састављене од најсиромашнијих слојева, мањи, али добро распоређени удео стручњака и интелектуалаца на локалном, регионалном и републичком (савезном) нивоу чини једну сасвим заокружену слику успешне и на многе спољне изазове имуне странке.
Тај квалитет деловања СРС дошао је до изражаја после 2000. године, када се ЈУЛ угасио, а моћни СПС смањио и изгубио пробојност. Тајна неуспеха тада далеко моћнијих снага, којима је надзиран окупациони систем у постоктобарској Србији, да разбије или макар умањи утицај тадашње СРС, неопходан за реализацију плана коначног сламања Србије, био је управо у том аутономном и изузетно отпорном организму радикала, ослоњеном на одличну организацију и сиромашније слојеве.
Вучић се прекалио у тим вишегодишњим борбама, за шта му треба одати признање, за разлику од државничке димензије, у којој показује колаборацију са Србији ненаклоњеним силама и врти се укруг, немајући рационално решење ребуса, како за себе самог, тако и за Србију.
Једна од главних слабости танког слоја олош-елите и политичара који су радили за Србији ненаклоњене силе током целог дводеценијског периода управо је у томе што су могли да рачунају само на окупациони апарат и што су код највећег дела средњих и целог опсега сиромашнијих слојева наилазили на ненаклоњеност.
Садашња (наизглед) чврстоћа режима почива управо на чињеници да може издашно да располаже првим од наведених фактора, а то је све оно што чини меку окупацију земље. Међутим, додатан фактор је овај други – да преко Вучића и постојеће СНС режим има несумњиво дубљи уплив у надгледање земље, упркос томе што средњи слојеви у Србији, посебно интелектуалци и ситнији предузимачи (ван олош-елите), све више сагладавају погубност и ћорсокак марионетске политике извршилаца власти у односу на страни фактор.
Ова власт сачувала је главне трендове претходне, попут пута ка коначној економској пропасти, предаје Косова и одсуства било какве рационалне концепције о даљој политици земље. Значајан део сиромашнијих слојева, који гравитира СНС, показује велику отпорност за распознавање погубности те политике, како због ауторитарне структуре саме странке, тако и због спиновања медија и ореола националисте, који је Вучић стекао за претходне две деценије. Он се и даље споро круни због издашне подршке медија и окупационог апарата, који бдију над његовим имиџом. Томе треба додати да вероватно није неважно и то што Вучић има и функцију надређеног за систем безбедносних служби у Србији и да је донедавно вршио функцију министра војног.
