Прочитај ми чланак
(Видовдан.орг)
Дакле, данас је ТО. Крај бриселске представе. Истина, потрајала је два чина више него што сам очекивао, али ће њен крај бити онај кога сам се бојао. И не само ја, већ и сваки други патриота, сваки човек свестан трагичности овог историјског тренутка. Јер, кроз нашу историју, за Косово смо се и борили и умирали, и побеђивали и губили, али га се никада нисмо одрицали. Данас, у Бриселу, Србија ће се, као држава, Косова не само одрећи већ ће прихватити и понижење да онима који су га у крви отели помогне у легализовању њиховог злочиначког чина.
Оно што је најтрагичније у читавој причи, и о чему пишем већ месецима, јесте да су тзв. бриселски преговори најобичнија фарса чија је једина улога да, сходно одређеним правилима психолошке манипулације масом, обезбеди имплементирање оваквог решења са што мање негативних реакција, односно да спречи процес могућег „бумеранг“ ефекта. Само решење, до кога се наводно дошло бриселским разговорима, лидери садашње владајуће коалиције начелно су прихватили још пре званичног формирања владе и то је била цена за западну подршку коју су добили.
Читав бриселски сценарио прављен је и вођен у складу са познатим правилима манипулације масама (становништвом) који карактерише савремене глобалистичке процесе а спој је метода заснованих на постулатима Јунгове психологије несвесног, најновијих достигнућа у коришћењу маркетиншких техника за обликовање свести кроз промоцију идеја и злоуопотребе медија. Најпознатија од ових правила објавио је познати анти-глобалиста Наом Чомски као „Десет стратегија у манипулацијима становништвом“, мада њих у оперативној употреби има знатно више, а за реализацију конкретних пројеката обично се истовремено употребљва пет до осам главних и неколико помоћних стратегија.
Навешћемо како су најважније од ових стратегија примењиване у контексту представе зване бриселски преговори, а са циљем да се српска популација припреми за прихватање онога што је политичка елита већ давно договорила.
Представљање (пројекција) проблема – Ово је прва фаза од које умногоме зависи читав ток предвиђене манипулације. Кроз медијску кампању проблем и циљеви деловања не дефинишу се кроз објективне могућности већ на начин који највише одговара унапред задатом циљу.
У случају косовског проблема ову фазу повео је председник Томислав Николић који је иницирао дизање преговора на виши преговарачки ниво, а затим именовао премијера земље за ову улогу (што је, сходно уставном уређењу, највиши преговарачки ниво), а такође и гарантовао континуитет и спровођење договора претходне власти.
У другом делу ове фазе промовисана је и идеја о неопходности коначног решења косовског конфликта, као и најава одрицања од државног суверенитета зарад, наводно, истицања у први план животних интереса Срба у покрајини, као да се те две ствари искључују, а носилац је био Дачић.
Преусмеравање пажње – За ову стратегију, нормално, бира се оно што најуспешније одвлачи пажњу становништва, а у нашем случају била је то борба против озбиљног друштвеног зла, корупције, коју је повео Александар Вучић. Чињеница је да су првих шест бриселских рунди биле праћене масовним хапшењима за корупционашке афере и финансијске малверзације. Како би се избегло званично повезивање ове две теме, Вучић се дуго времена није званично мешао у бриселски процес, а када је то почео да чини медијски третман корупције значајно је избледео.
Али, зато се пред финализацију бриселске приче у жижи јавности појавила фамозна Пајтићева Декларација, која је одједном тежиште интересовања пребацила на војвођански сепаратизам, а онима који се одричу Космета омогућила да се представе као чврсти борци за националне интересе.
У овом саветлу свакако треба посматрати и приче о изборима, реконструкцији Владе, млеку и још неколико тема које су остале заборављене у медијској прашини.
Поступност у саопштавању – Стратегија која је условила да бриселска представа има десет чинова, иако је што се тиче учесника и посредника и један био сасвим довољан. Главну улогу овде је имао Ивица Дачић својим изјавама у којима је, наизглед случајно или неопрезно, најављивао уступке који предстоје, па онда своје речи релативизовао или демантовао, да би се после извесног времена десило управо оно што је првобитно рекао. Сетимо се само пре колико времена нам је Дачић поменуо „косовску столицу у ОУН“, а сада тврди како се та тачка изненада нашла на столу.
Одлагање примене договорених решења – Стратегија која се често прожима са горе наведеном, а предпоставља да се након прихватања видљиво лошијих решења од постојећих њихова примена неко време одлаже, а наводне заслуге за то приписују се управо ономе ко је негативно решење договорио. У овом процесу имали смо га, рецимо, код инплеметације границе када је Дачић, добивши сагласност Брисела за исвесно одлагање споразума о наплати царина, отворено лагао грађане са севера Космета да наплате царине, па дакле ни границе, неће ни бити, а медији његове изјаве агресивно промовисали.
Ширење страха – Нови светски поредак из више разлога, од којих неки звуче готово нестварно, код свих пројеката масовне манипулације употребљава распиривање страха код просечног грађанина, а форма у којој се то чини, као и интензитет, зависи од конкретног циља. Оперативно спровођење ове стратегије, у косовској манипулацији, преузео је Александар Вучић, који је у више наврата током трајања тзв. преговора истицао да без договора са Бриселом и наставка европског пута неће бити услова за исплату пензија и плата у јавном сектору, чиме је као циљну групу „напао“ највећи део популације Србије, а осталима је предочио немогућност било каквог развоја и напретка земље. Последњи пут на овај начин обратио се грађанима после осме рунде када је изрекао језиву поруку „тресем се од страха због будућности Србије“ стављајући је у контекст неопходности прихватања било каквог решења које није понижење.
У том контексту треба посматрати и интензивно коришћење злокобне речи „ултиматум“ између седме и девете рунде „преговора“, иако оно што је Брисел тражио није имало ни форму, ни садржај ултиматума.
Ову стратегију увек прати и притајена претња (Вучићеве функције управљања силом) као и ширење дефетизма у чему се истицао Дачић својим несувислим изјавама.
Стварање и усмеравање осећаја кривице – Србија је овој манипулацији константно изложена практично од пето-октобарског пуча, а њени носиоци, у земљи, су бројне НВО и тзв. слободни интелектуалци, као и поједине политичке странке евро-атлантских усмерења. Циљ је развити код појединца односно заједнице осећај кривице за оно што им се дешава и представити прихватање новог циља (у овом случају независног Косова) као неопходност и искупљење. Будући да је ово део трајног процеса коме ћемо и даље бити изложени, јер нових захтева и њихових најава има колико хоћете, у конкретном случају поменућу само активности везане за усмеравање целокупне кривице за резултате „договора“ на претходну (Тадићеву) власт.
Наравно, неспорно је да Тадићев режим носи највећи део кривице за садашња дешавања око Космета, али то никако не умањује кривицу садашњих властодржаца који су свесно, кроз Резолуцију, институционализовали договоре „Стефановић-Тахири“ иако нису имали никакву формално-правну обавезу да то учине, нити да наставе тим путем у далеко бржем ритму.
Коришћење дечијег језика – ефектна је метода пласирања идеја која се често користи у промотивним кампањама јер, ма како то необично звучало, смањује критичку свест слушаоца, а суштина јој је да се у обраћању користе једноставни изрази и примери . У овом случају, наравно модификовано у склопу циља, користио ју је углавном Дачић изношењем тврдњи попут оне „ако је Косово наше зашто не одржимо седницу владе у Приштини“ и сличним.
Ово су главне стратегије које су пласиране и вођене кроз бриселске сесије, а због простора нећу се сада бавити и са неколико „помоћних“ али исто веома значајних праваца деловања за коначно обликовање резултата ове манипулативне кампање.
За читаоце је битно да знају да су све бриселске рунде, њихов тајминг и теме на столу, као и саопштења и изјаве имале за циљ да припреме српско јавно мњење да прихвати већ договорено заокружење косовске независности. И ништа друго.
Сви они који су учествовали у бриселској представи знали су шта и зашто раде, и шта имају за циљ. Зато је и њихова одговорност сигурно далеко већа од оне коју би имали као, само, лоши преговарачи. Јер, за њих се сигурно неће моћи рећи „опрости им Боже, не знају шта раде!“
