(ЦЕОПОМ-Истине)

Ево, ушли смо у шесту недељу постојања ЦЕОПОМ-Истине, а никако да у недељним освртима напишем нешто о Мишковићу и његовом тамновању чија дужина увелико превазилази оно што му се званично ставља на терет.

Кажем званично, јер његово петљање са путарством је било на нивоу пуштања неозбиљног сина да се бави озбиљним послом и то оним чије конце повлачи Мркоњић, и више је него сигурно да би се могло пронаћи много тежих и закулиснијих радњи које је током стварања свог големог царства стари Мишковић направио. Али, то нико не спомиње, а не пуштају га из апсане.

Дивна тема признаћете, посебно кад се наслућује оно иза. А већ се добрано наслућује! Но, када год се машим тастатуре и кренем према Мишковићу, догоди се нешто што ми се учини значајније и по нас, Србе, опасније у датом тренутку.

Овога пута био је то закаснели Дачићев порив да пише ауторске чланке угледним медијима, а да онда сопствене речи промовише и дојашњава по гледаним телевизијама. Може му се, шта ћете?!

Након оног чланка у НИН-у где је представио своје реал-политичко гледање на Историју српског народа и државе, које се, гле ли чуда, подудара са оним што нам већ годинама сервирају из НВО сектора и специјализованих глобалистичких центара за манипулације свешћу покорених народа, Дачић се овај пут огласио у викенд броју дневног листа „Данас“, који је уз „Политику“ остао једина права новина у Србији.

Огласио се патетичним, полу-лирским тоном, наводно инспирисаним чувеном Киплинговом песмом „Ако“, али са изузетно опасном, отворено претећом, поруком огромној већини Србије која више не жели у тамницу познату по имену Европска Унија, посебно не када због тога мора да се одрекне дела своје територије и чак становништва.

Иначе, сама идеја обраћања бирачком телу путем ауторских текстова није ништа ново и користили су је повремено многи политичари који су истовремено били и писци, али као део организоване кампање у орбиту ју је избацио Владимир Путин у својој последњој фуриозној председничкој кампањи, обрађујући у својим ауторским текстовима најважније теме руске стварности.

Наравно, Дачић није Путин, али је сигурно да су Дачићеви западни налогодавци пажљиво изучили ефекте Путинових ауторских текстова и да ће их уврстити у своје инструменте психолошког деловања на масе. А ево, већ две деценије, нема западу бољег полигона за испробавање свих видова класичног, медицинског, хемијског и психолошког оружја од Срба и Србије. Тако се Дачић, који као реал-политичар мора бити отворен за нове идеје, након што је релативно успешно одрадио чиповање личних карата, бриселску манипулацију, прикривање ХААРПА и друге мисије, сада дохватио писања.

Након што се у НИН-у обрачунао са аветима српске Историје и објаснио нам да је и наш Устав превара јер присваја оно што одавно није наше (Косово и Метохију), Дачић је решио да нам у „Данасу“ да оно што је наше (Европу и њене узвишене вредности).

Почео је носталгично, враћањем из Беча, где је у авиону не губећи време „по ко зна који пут“ читао Киплингову песму „Ако“, из које је навео пар цитата како би добио на веродостојности.

И онда је, нагло, како мења и своје изјаве и политичке ставове, кренуо на децу. Киплинг је „Ако“ посветио сину, открива нам, па би он, свестан да својој деци неће оставити песме, могао да им остави Европу. Ето, баш тако каже!

Па се опет враћа на Киплинга и систем вредности који он открива и то на само њему знан начин повезује са европским вредностима, чиме показује да нити разуме Киплинга, нити Европу, већ да испуњава плаћенички задатак.

Пре свега, мало је незгодно кад човек у његовим годинама „открива“ Киплинга, мада је давно речено да никад није касно. „Ако“ се обично чита док сте млађи, док тражите пут, па или вам се уреже и научите га скоро напамет, или га заборавите. Ако вам се „урезао“ више га не читате него га се понекад присећате и рецитујете га у Себи да се осетите као Човек! Истина, може и на путовању!

Али, ако вам тада, док сте млади, промакне онда му се обично више не враћате. Но, хајде да му поверујемо да је он први човек који увек изнова чита „Ако“ а да га не запамти. Можда је то и истина. Оптерећен је, напет, није му лако. Тешка је мука спојити Косовску Митровицу и Брисел, Вучића и Динкића, Мишу Банану и Киплинга.

Но, заиста ми није јасно, којим је менталним операцијама повезао стихове ове изузетно духовне песме са европским вредностима?!?

Имам права да то питам, јер спадам у оне који „Ако“ знају напамет од четвртог гимназије, а данас у рачунару имам девет српских и два хрватска превода ове песме. Такође, нису ми стране ни европске вредности. Мислим, оне изворне, праве, пре него су их деформисали глобалистички господари. Дакле, волео бих да је набројао бар три европске „вредности“ на које му је указала Киплингова песма, али он то, наравно, није учинио. Он је набројао следеће – „Европа је рад. Европа је систем. Европа су правила, институције, поредак, право, правда, закони…“

Ето, на шта њега инспирише „Ако“. Јадни Киплинг, јадна Европа, јадни ми. Или је можда Киплинга помешао с Кафком, све је код њега могуће.

На страну питање шта је он, који је више од пола свог живота провео у власти, урадио да бар нешто од оног што је навео створи и без Европе и како смо то ми, као народ, живели све ове векове без тих основних постулата сваког организованог друштва од племенске заједнице до данас?!

Али, хајде да и то прихватимо, и претпоставимо да „Ако“ у његовом духовном бићу изазива баш оно што је написао и да он зна шта значи то што је написао. Све је могуће, уметност је то. Нека му буде.

Али, онда долазимо до суштине ове провидне лирске „узнесености“ нашег премијера. „То увођење Европе у сваку пору српског друштва, у сваки његов орган, сваку кост и у сваку мисао, највећи је и најважнији политички пројекат ове владе“ написа нам Дачић инспирисан духовном песмом.

Како ово протумачити него као отворену претњу и најаву диктатуре режима за „утеривање Европе“ свима који мисле да то данас није прави пут, пут просперитета, већ увођење народа и државе у опасну авантуру. Јер, није Европа само ред и закон, има ту још које чега.

На које муке ће бити стављен српски сељак кад буде хтео да као семе користи сопствени кукуруз, или не прихвати да мора тржити специјалну дозволу да закоље прасе за славу или Божић?!

У који ће нам орган утерати обавезу „геј-параде“ у нашим градовима, а у које кости обавезу да им говоримо „геј“ а не „педер“, што господу вређа?!

Којом силом ће ми у мисао убацити да ми је Русија вечни непријатељ, а Немачка вековни пријатељ, или да Косово није српска земља?!

Писана изјава да је „утеривање Европе“ најважнији политички пројекат ове Владе (!!) страхотна је претња режима сопственом народу и најава тоталног напада на све што има предзнак националног у овој земљи.

Да ово писаније премијера није неодмереност из његовог уобичајеног арсенала, већ стварно одређење српске врхушке потврдио нам је и Томислав Николић у Требињу рекавши да ће свако ко стане пред европску локомотиву бити прегажен, а већ знамо да је Александар Вучић прихватио фамозну тачку 6. захтева немачког парламента о потреби мењања свести српског народа.

И ма како изјаве српских властодржаца које најављују њихов даљи политички ангажман биле страхотне, обичном човеку још језивије делује сабласно ћутање Српске Цркве, САНУ и других националних институција, на овакву реторику власти.

Хоћемо ли се заиста Себе одрећи, сада када је Дачић „спознао“ Киплинга?! И шта да ја поручим мом сину, док нам он утерује Европу у сваки орган и у сваку кост …?

Ах, знам!

„Ако“ преживиш Дачића, бићеш Човек, сине мој … !!

Ознаке: Драган Милашиновић, Ивица Дачић, Мирослав Мишковић