Pročitaj mi članak
Након кратке, али рекло би се и ефикасне посете председника Владимира Путина Београду, општи је утисак, могли би да буду задовољни и организатори посете, земља домаћин, дакле њено јавно мњење (огромном већином) и угледни гост, као и земља одакле гост долази (Русија). Наравно има и незадовољних, али важно је рећи и у земљи домаћина Србији они чине бројчано изразиту мањину, што је вероватно још више случај и у Русији.
Од свих великих сила, дакле оних које имају светски ореол, Русија је најнаклоњенија српском фактору, а благе симпатије можемо имати још и код других земаља БРИК, а на Западу, у најбољем случају равнодушност или тек изузетно некад предност данас код Француске, док се код других великих западних сила које се могу сврстати у светске то не може очекивати (Немачка), или се дапаче може очекивати сигурно непријатељство које ће бити исказано на различите начине (САД, Британија).
О аутору
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
Јасно је и то да се светски поредак све убрзаније креће ка мултиполаризму, што одређују бар два важна планетарна процеса: сељење светског центра економије са мегарегиона северног Атлантика ка мегарегиону Далеког Истока, са акцентом на Кини (у мањој мери Јапану, источноазијским тигровима, америчком пацифичком подручју, руском Далеком истоку и др.).
Други важан процес је светска економска криза, која је заправо по узроцима и последицама пре свега америчка економска криза, док су остале силе само индиректно погођене, а крах теоретски и практични концепта неолибералне економије највише погађа управо САД и са аспекта тврде и са аспекта меке моћи. То све заједно убрзава процес преласка светског поретка ка мултиполаризму, где већ сад егзистира више светских сила (укључујући и Русију), где је Америка и даље водећа, али без могућности да самостално креира главне правце у међународним односима.
У ширем региону Балкана, доћи ће у непосредној будућности, са даљим перспективама развоја овог тренда до повећавања утицаја Русије, из још најмање два важна регионална фактора. Први је изградња Јужног тока, а други је окончавање украјинске кризе. Код решавања украјинске кризе, јасно је да је Русија повратила Крим, а да су Доњецка и Луганска области стекле известан суверенитет.
Поред тога преосталих шест области Југоистока Украјине ће добити одређени степен самоуправе, на основу своје рускојезичности и бар на основу чињенице да су економски заинтересовани, као водећи у земљи, да им се што мање средстава одлива преко Кијева центру земље (Харковска, Запорошка, Дњепропетровска, Херсонска, Николајевска и Одеска области).
Дакле украјинска криза још није решена, далеко од тога, али се већ сад могу констатовати ови трендови, што све заједно повећава утицај Русије на Југоисток, посебно поред Крима на Доњецк и Луганск, а видећемо у ком обиму ће се добити одређена децентрализација и за друге наведене проруске области.
На основу свега тога, јасно је да је и из историјских, културних, сродствених и других разлога Русија најомиљенија сила на свим српским просторима. Како је погрешном политиком у Постоктобарској епохи, а боље рећи стањем протектората у којој се земља налази, Србија економски и на сваки други начин девастирана и у значајно лишена суверености, те њом управља отуђени део политичке и посебно друштвене (компрадорске) елите, сваки контакт са Русијом и то посебно сад када се ушло у озбиљнији сукоб на линији Вашингтон-Москва, ставља у деликатан положај владајуће слојеве у земљи.
Мора се рећи да је свакако ову посету са српске стране организовао формално председник Николић, уз подршку министра спољних послова Дачића. За премијера Вучића, који је највише од њих опредељен ка западним центрима моћи, ово је више изнуђен потез, од кога може имати и користи, али са друге стране много више ризика. Наиме, уколико би се постојећа гарнитура власти посматрала као целина, ова посета Путина, свакако ће им донети извесне поене, и у земљи, а посебно у односу на Русију, и онај део света који тежи мултиполаризму.
Међутим, ствари нису тако једноставне, и без обзира на заједништво у много чему, а посебно у вршењу власти, они имају извесне међусобне пукотине, па је председник Николић највише опредељен геополитички ка Русији, те прилично пасивно, а некад и невољно посматра у последње две и по године потезе владе, по питању решења око КиМ, европских интеграција по сваку цену, да не спомињемо наставак неолибералне економије и Закон о раду, блокаду медија и др. Дачић који је саучесник у обе последње владе укључујући и ову трећу, свих оних лоших потеза које смо управо од 2008. доживели, када се у свету брже ствара алтернатива, као прагматичар, окренуо би се и некој другој опцији, која му са једне стране може гарантовати партијске и личне интересе, а која би мање штетила националним и друштвеним интересима.
Уосталом, рецимо издавањем Платформе о КиМ јануара 2013. Николић је покушао да прејудицира катастрофална решења која ће потом уследити, владином Резолуцијом о КиМ, и посебно прихватањем Бриселског споразума, да не говоримо о његовој још лошијој операционализацији. Дачић се бар као начелно социјалиста мршти на решења неолибералне економије и Закона о раду. Међутим, ни Николић ни Дачић, нису до сада имали снаге да се супротставе ни једној од најважнијих постулата посртања претходних влада, јер са једне стране су саучесници у читавом подухвату политике која се води, а са друге стране, руку на срце, нису ни имали било какву опипљиву опозицију у парламентарној и политичкој сфери на коју би бар притајено могли да рачунају као саиграча у покушају да се макар успори власт на барем неких од споменутих стратешких лоших потеза које су се спроводиле протеклих година.
Коштуница није ишао на обједињавање патриотске опозиције; све те странке су се нашле изван цензуса на последњим изборима; потом није се развијао неки покрет у земљи, или политичка снага (стао је и покрет Косовских Срба са ширим акцијама), да не говоримо о стању у блокираним медијима, и то је све утицало да се као у стихији од страног фактора наручени сценарио протеклих година одвија као подмазан (он је заиста и „подмазиван“ за многе актере у земљи).
Суштинско питање, свега овога, колико су заиста пукотине између три главна актера садашње власти (Николић, Вучић, Дачић) реалне, а колико је то, макар за домаће јавно мњење и Русију, фингирана игра „добар“ и „лош“ полицајац. Уосталом није ли и у Црној Гори већ деценију и по, па и дуже таква фама у питању, где се квислиншка и антисрпска пројекција ДПС и Ђукановића, за широке масе тумачи као она која има своју просрпску напуклину, коју предводе Маровић и Вујановић.
Мишљења сам да је одговор вероватно негде у средини, дакле да су Тома и Вучић од почетка деловали као тим, али да још увек Николић има своје врло различите ставове, и одређено незадовољство стањем у земљи, које би се могло активирати потенцијално само уколико би се и у спољној политици Русија овде више ангажовала, и уколико би се покренуло нешто у страначко-политичком смислу као Трећи пол, односно попут Патриотског блока. Заправо још директније да кажем вероватно да су и Николић, а делом и Дачић уплашени размерама деструкције земље у периоду када су били на власти по практично свим питањима, и да би на неки начин у појединим околностим тражили излазну стратегију.
Обратите пажњу на говор који је одржао Николић, то је вероватно најрускији и један од најпатриотскијих наступа које смо имали од 2000. године од званичних представника власти и то у оваквој прилици. Већ сам навео да се околности мењају у међународном окружењу, укључујући и реалне напрслине које постоје у Европи, између тзв. Старе Европе и проанглосаксонске политике, што је све повезано реалним немачким, француским, италијанским… интересима за сарадњу и стратешки однос са Русијом, и са извесним олабављивањем англоамеричке стеге. Београд може да извуче непосредне користи и иза таквих случајева као афера са великоалбанском заставом и још више мапом велике Албаније са дрона, на којој су отргнутеи делови територије Грчке, Македоније, Црне Горе и Србије.
Управо ове четири традиционално пријатељске земље Грка, Македонаца и две (историјске) српске државе, имају непосредан консензус интереса одбране и сарадње по правцу сузбијања албанског ревизионизма, а што до тога не долази више у стварности, кривац је англоамеричка политика која подпирује албански ревизионизам. Уосталом САД и Британија да хоће могу да обуздају деловање нарко државе Албаније и покрајине Косово, где се укрштају европски и светски путеви дроге хероина (који долази из Авганистана, који опет надзиру Англоамериканци), кокаина (из Латинске Америке) и хашиша и марихуане који се делом прерађују углавном у јужној Албанији, а све то иде пре свега на тржиште ЕУ и подкопава Европу.
Дакле руска политика се враћа постепено на Балкан, где ће макар у правцу борбе против наркотика и тероризма, имати симпатије и од Немачке, која такође повећава утицај на овим просторима, одакле се извесно нешто смањује америчка предоминација. Уосталом решавањем украјинске кризе и изградњом Јужног тока, руски утицај се стабилно повећава на Балкану у перспективи свакако.
Следеће победом Санде Рашковић-Ивић и отварањем врата толико чеканом формирању Патриотског фронта јавиће се и права и то организована опозиција, јер су и постојећи на власти и жуте фракције по главним стратешким питањима заправо „плави и црвени“, како се до сада показало у геополитичким пројекцијама англосаксонских сила. Једном речју нема битиних разлика од маја 2012. и промене власти у Србији, по оним напред споменутим најважнијим факторима.
То су све разлози да ће Вучићев, макар јавно демонстрирани ентузијазам да настави у највећем политику Постоктобарске Србије (неолиберална економија, нови Закон о раду, Бриселски споразум, и још горе како се спроводи, дакле изручивање КиМ, пузање ка ЕУ без рационалне дискусије макар, блокада медија) изазвати све веће незадовољство у народу, помоћи јачању, за сада само непарламентарне опозиције, и повећати пукотине у структурама власти. Те пукотине у власти ће се свакако додатно јавити на нижим и средњим структурама, а било би веома важно да председник Николић и Ивица Дачић то виде као своју последњу шансу да јавно изразе незадовољство постојећим билансом владајуће политике.
То свакако неће бити толико значајно да их са историјског аспекта потпуно амнестира за учешће у једној власти која само представља континуиет са погубном концепцијом Постоктобарском, коју су толико осетили на својој кожи грађани Србије, али ће у датом тренутку моћи можда много значити Патриотском фронту који настаје у покушају да макар наши потомци пресудно не трпе због такве промашене политике.
Најзад можда се, ако се све то догоди, поколеба и сам Вучић, не толико у тумачењу Вебера, колико у чињеници да је сада и неекономистима по образовању све јасније да је наметнути неолиберални концепт пропао и у пракси и у теорији; да Народна банка Србије данас примењује вишеструко веће референтне каматне стопе, него што их то примењују централне банке у САД, Британији и другим западним земљама; да разлика између каматних стопа НБС и стопа депозита штедње наших фирми и грађана код страних Пословних банака на територији Србије, омогућава странцима огроман профит, а онемогућава свеже кредите за нашу посусталу привреду, која и због тога пропада; да концепција штедње и смањивања плата и пензија додатно смањује агрегатну тражњу и подстиче рецесију; и тд. и тд.
Узроке нашег пропадања бар у економском смислу му сигурно неће рећи ни Удовички, ни Крстић, ни Вујовић, ни Михајловићка, јер већ имају своје центре моћи и ван Владе, а Сертлић нема то знање ни да их сагледа (зато је некако и изабран). Међутим, Вучић ће сваким даном све више бити принуђен да размисли, да савете које добија из неких западних сила за вођење земље, они сами никада не примењују у својим земљама, и да макар из ових последњих догађаја последње седмице извуче неке поуке (промена на врху ДСС и наговештај формирања Патриотског фронта као прве праве организоване опозиције од како је на власти; победа Додика на изборима, који заступа државотворну, а у спољној равни и проруску политику у Републици Српској; поуке које се могу извући из скандала са дроном и прекидом утакмице на Стадиону Партизана; најзад, али можда најважније успела у свакм погледу посета Путина Србији).
Вучић се показао својевремено као успешан студент и Постдипломац, вероватно успешнији по том питању од Председника Николића, па можда и од студента генерације ФПН Дачића. Било би изузетно штетно да не сагледа неке ствари по питању државне, унутрашње и међународне политике, економије и социјалних питања, које су они изгледа, макар делом већ сагледали, а што све више сагледава и највећи део нашег јавног мњења, упркос блокадама медија и аналитичарима. Јер није све само у оних 50 % од 50 %, ма како то био сјајан страначки резултат, пошто вођење земље, није исто што и вођење (успешно) странке.
У сваком случају у Србији је у само шесточасовној, али вишеструко успешној посети 16. октобра био руски председник Владимир Путин, коме је том приликом маса грађана Србије клицала далеко више него свим осталим политичарима српског државног врха заједно. Из тога би државни врх требало извући некакву поруку, јер је то само делом резултат популарности Русије и самог Путина у Србији. Делом су пак у питању и други разлози које нам свакако неће саопштити контролисани медији на територији Србије и пажљиво одабрани сорошовски аналитичари на њима. О њима не пишу ни Курир, ни Информер, ни 24 часа, ни једна телевизија са националном фреквенцијом га не спомиње. И на Интернету уништене су све целе емисије и Ћирилице и Голог живота, затварају се и ометају незгодне емисије локалних тв, да не спомињемо дуел емисије на националним фреквенцијама, макар биле и евроатлантског типа попут Утиска недеље, или чак Сарапиног проблема.
Упркос свему томе ти разлози су у ваздуху, свуда око нас и све више људи у Србији их разуме. И чини се да их свака ствар и догађај у окружењу на то може асоцирати и подстицати, од запаљиве фудбалске утакмице, до промене председника у једној угледној, али ипак тренутно ванпарламентарној странци. Јер све се и преко ноћи може променити, уосталом толико се тога може закључити и научити из само шесточасовне посете председника Путина Србији. Мислим да сам и ја у овом тексту извукао само делић тога.
