Прочитај ми чланак

ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: Патриотска опозиција месец дана пред изборе 24 априла

0

Patriotska opozicija lideri 3

Избори од 24 априла су се примакли на свега око месец дана. Ово су веома важни избори за Србију. Земља се налази у практично протекторатском положају деиндустријализована и са погрешним макроекономским моделом који се у континуитету примењује, са демографским суновратом који ако би се задржао у дужем периоду доводи у питање перспективу опстнка нације само по себи, са антисоцијалним законодавством, лишена суверенитета, са отетим Косовом и Метохијом, где се убрзано и његов север предаје од стране званичног Београда, са одсуством било какве одговорне политике повезивања са српским фактором у региону где се дешавају судбоносне битке и изазови (Црна Гора, Република Српска), те са размерама блокаде медија која није виђена од периода Јосипа Броза и потуног једнопартијског једноумља који озбиљно доводи у питања и крхка достигнућа плурализма остварена у протеклих четврт века.

У том правцу као одличну слику стања у које се налазимо као друшто и народ бих цитирао адекватан навод из одличног рада др Јове Дробњака Нови економски манифест „После промена  2000. године, грађани су очекивали економски опоравак и побољшање стандарда, али се нису  испунила њихова очекивања. На власт су доведени некомпентентни људи којима није ни била намера да проводе реформе и да раде у интересу грађана. Под утицајем светске олигархије и крупног капитала, прихватили су већ припремљени неолиберални програм економских промена – базиран на Вашингтонском концнезусу – који је водио брзом урушавању ионако слабашне српске привреде. Са овим програмом требало је Србију лишити власништва над ресурсима којим располаже и довести је у дужничко ропство да буде беспоговрни послушник моћних и богатих. Светски моћници су нашу земљу предвидели као извор јефтине и обесправљене радне снаге те погодно тржиште за западне производе и банкарске услуге тих земаља.  

Наметнути програм заснива се на распродаји имовине, отварању граница (либерализација), на увођењу страних директних инвестиција (углавном прљавих и ниског технолошког интезитета) зарад експлатације људских и материјалних ресурса, на задуживању у иностранству и потрошњи што неминовно производи дефиците (спољнотрговинске, буџетске и ….) и државу води у дужничко ропство, а њене грађане у сиромаштво и безнађе.

Нове власти су одмах верно имплементирале све инструменте неолибералне глобализације, а ради праћења  контроле, уведени су страни ,,саветници“ у све државне институције. Новопостављени вазали  све су верно радили по инструкцијама Брисела и Вашингтона. Државна имовина је растраћена – уништени су сви остаци материјалне производње, уништене су домаће банке и домаће трговине. Радници су остали без егзистенција, а тржиште је либерализовано и препуштено страним производима, страним трговинама и банкама. Поред уништења економије,  настављено је са уништавањем и затирањем институција културе, информисања, одбране и свега осталог што је обележје српског друштва и државе.

Сходно наведеном, може се констатовати да су у овоме периоду учињени највећи економски, културни и сваки друго злочини српском народу који су незапамћени још од ослобађања Србије од од Турака.

Поред тога, овај период је каракактеристичан и по до сада незапамћеном друштвеном раслојавању у коме су се изродиле и нове друштвене класе и то: 1. политичка клептократија – (лоповска власт), а чине је вазали доведени на власт после 2000 године који су стицали богатство корупцијом, растурањем у бесцење српске имовине и верно служећи имеријалним силама, затим 2. привредна кримократија – (привредна лоповска секта) коју представљају новоформирани бизнисмени – углавном сумњивог морала и без образовног и емпиријског утемељења – који су са најнижим људским поривима и корумпивним радњама присвајали друштвена материјална добра и тако се богатили. Често се у међуљуским комуникацијама и медијима називају ,,тајкунима“ што је веома погрешно.

dragan petrovic biografijaНаиме, у свету реч тајкун асоцира на позитивну личност, на образованог и богатог индустријалца и господина, који је дугогодишњим радом, знањем и способностима стицао своје богатство. Међутим, српски привредни кримократи нису ништа од овога, сем што су постали богати и то неморалним радњама. (Припадници и једне и друге класе су добро познати и грађанима, а и владајућој ,,елити“, али се још увек не покрећу поступци за њихову одговорност, а нити поступци за одузимање незаконито стечене имовине. Они, из обе класе, међусобно добро сарађују, а није им страна сарадња ни са класичним криминалцима) и  3. класа сиромашних грађана  – најнижи слој друштва (чисти лумпен пролетеријат).

Према анкети групе истраживача (коју је водио Јово Р. Дробњак), у Србији је данас 1 % супер богатих, 15 % са стандардом изнад просека у Србији, 35 % на граници егзистенције и 49 % испод границе егзистанцијалног опстанка, односно испод границе људског достојанства у 21. веку. Дакле, 84 % грађана у Србији је на граници или испод границе егзистенцијалног опстанка.“

Дакле из ове одличне анализе рада Јове Дробњака који иначе има стратешки карактер у правцу одређивања не само стања у којем се налази Србија данас и пре свега њена привреда , већ и у свом даљем експозеу и начина избављења из кризе (др Јово Дробњак један од најистакнутијих привредника у бившој СФРЈ у последњих годину дана је председник Економског савета ДСС, што улива поверење да Патриотски блок има концепцију за излазак из постојеће вишедимензионалне, а пре свега привредне кризе као алтернативу владајућем неолиберализму), заправо долазимо до закључка да је чак око 84 % грађана Србије незадовољно постојећим стањем са аспекта слојног положаја (стратификације), а готово половина свих грађана наше земље је социјалног статуса „испод границе достојанства у 21 веку“.

Како је онда могуће да та огромна већина грађана од око 84 % посматрано само са социјално-економског аспекта, да не говоримо о општем незадовољству безмало читаве популације националном политиком, односно распродајом суверенитета и (укључујући и територијални) интегритета земље, ситуацијом у медијима, култури и др, се  путем избора не определи за другачију политику у земљи  и замену власти.

Ту је важно навести феномен владајуће СНС. Прво одвајање све већег дела чланства СНС од бивше јединствене СРС, а потом доласком ове странке на власт, са манипулативним односом и према сопственом чланству од стране самог њеног врха. СНС се у почетку представила као тобожња опозиције према наведеној постоктобарској концепцији, а заправо, показало се вољом самог њеног врха, потпуним њеним настављачем и у новим међународним и друштвеним околностима.

У новим околностима међународним и друштвеним када је алтернативна политика далеко изводљивија и логична, те се овај концепт остварује уз потпуну блокаду медија и уз подршку компрадора којима је очигледно по сугестији нама најненаклоњенијег дела страног фактора који земљу држи у својеврсном протекторату, сугерисано да је „Александар Вучић њихов човек кога треба подржати у датим околностима“.

На тај начин и у условима буквално гебелсовских медија и невероватног притиска којима смо сви заједно изложени, а посебно некомпрадорски део друштвене елите и политичари ван атлантистичког утицаја (сведени углавном на иначе разнородну патриотску опозицију), један део најугроженијих грађана Србије са аспекта економског и социјалног статуса, привремено је заведен и за сада уз режим, било као његови симатизери, било као чланови владајућих странака и самог СНС пре свега. То је крајње нелогично и супротно стварним интересима тих људи, како са аспекта њиховог слојно – статусног положаја, дакле на индивидуалном плану, било као делу српског друштва које у целини оваквом политиком тешко пропада и макар путем патриотског идентитета не би требало да имају симпатија за овакву политику.

Заправо ово је за постојећи режим и његове стране менторе једна доста ризична и неизвесна ситуација. Она се своди на цементу овакве конструкције, на вишеструким обманама грађана, односно најширим слојевима који ће упркос гебесовским медијима и амбијенту који чини режим и путем злоупотребе (сада је већ сасвим јасно) одређених државних структура (што се не би смело радити у плуралистичком систему најблаже речено), на обећавању некаквог личног плена „подофицирима и капларима“ оваквог подухвата из редова сопствене странке и режима, који су спремни због тога да зажмуре над пропадањем читаве земље и друштва и стога и сами све више деле неморал и одговорност за катастрофалне последице којима овакав подухват представља за земљу и народ са несагледивим последицама и за будуће генерације. Јер заправо самом природом одвијања ствари, дакле разоткривањем обмана које режим и читав подухват са садашњим премијером представља, у прилог испуњавања даљих њихових обавеза према споменутом делу страног фактора у правцу девастације есенцијалних државних и националних интереса, чему је продукт стање у земљи, све већи број грађана и преко сопственог искуства, спознаје да је „Цар го“ и да треба подржати опозицију свему овоме.

Једине снаге које имају макар у начелу супротну политику и стремљења овом свестраном и дубоком суноврату су странке, организације патриотске опозиције. Ово је био тренутак да се она консолидује и колико је то могуће у извесној хармонији и чак око основних питања уједињено постави пред изузетно важне предстојеће изборе. У том случају се могло и тактички сарађивати са парламентарном (жутом) опозицијом искључиво у правцу теме добијања иоле подношљивих изборних услова и смањити могућности манипулације и угрожавања слободе избора од стране режима и све инфраструктуре која му у томе помаже (рачунајући и уплив страног фактора на нашим просторима).

Међутим, данас посматрано скроман је учинак за сада по том питању. Патриотска опозиција излази у више колона, што опасно доводи у питање да ће се солидан део гласова постојећим стањем незадовољних грађана, симпатизера патриотске опозиције расути и бити испод цензуса, што ће се конкретно путем Донта, највише прелити управо СНС. Зашто је то тако била би потребна свеобухватна анализа и писац ових редова има доста података у том правцу, али ни то није гарант да могу до краја извести прецизну и тачну анализу, пошто су многи фактори скривени, а многи се могу посматрати вишезначно. Јасно је у сваком случају да је режим, компрадори, страни фактор, али свакако и инфраструктура државе Србије која им је на располагању, урадио значајан посао у правцу оваквом расплета ситуације, подстичући пре свега сујете и партикуларне интересе, али и друге потезе који се у јавности не могу лако сагледати.

Међутим, да ли поред тога, дакле паралелно са блокадом медија, притисцима и смутњама који превазилазе све до сада на овим просторима виђено од обнове парламентаризма пре више од четврт века, да су и одређене грешке и недоследности политичара у оквиру широког спректра патриотске опозиције дали свој (негативан) резултат. Свакако да, али ипак је нешто постигнуто, извесна снага и у овако нерегуларним условима за вишестраначје и плурализам постоји. Прво уз сву уситњеност и одсуство кооперације, постоје две јаке листе које ће, ако ништа друго, оно највероватније прећи цензус, вероватно и више од тога, посебно у случају веће излазности, а то су Патриотски блок ДСС, Двери, интелектуалци и мањи покрети, те листа СРС која ће изаћи на изборе потпуно самостално.

Патриотски блок ДСС-Двери, са интелектуалцима и мањим покретима у свом саставу је најрепрезентативнија снага опозиције свему напред наведеном од стране режима. Режим у низу манипулација подмеће и тезу, да је тобожњи ДСС у време Коштунице један од темеља постојеће постоктобарске концепције и да сноси одговрност за стање у земљи, чак и више од садашњих власти.

Истина је међутим, да је ДСС заправо највеће време био у опозицији према тој концепцији, а у две тзв. Коштуницине владе, нарочито оној првој где је ДСС имао највише мандата, да је тада стање у привреди земље и економској концепцији било битно друкчије и известан отклон од владајућег неолиберализма, и да је у то време донешен Устав из 2006, те вршена упорна борба по питању Косова и Метохије. И донешени споразуми са НАТО, сада неселективно цитирани у медијима су тада донешени искључиво по питању техничких могућности преласка ових снага уз сагласност државе Србије по питању географског одласка и комуникације са међународним снагама на КИМ и на ништа друго, за разлику од потоњих споразума Цветковићеве владе и садашњих власти које су заправо идеолошки довели НАТО у земљу, посебно споразумима и последње две године.

Са друге стране мора се имати у обзир и друге међународне околности у свету тада, и да је неолиберализам као модел поражен коначно у јесен 2008, дакле након периода када је ДСС учествовао у вршењу власти (почетак 2004 до средине 2008, од чега последњих годину дана је ДС била већинска снага у тзв. другој Коштуничиној влади). Најзад имам утисак, да и у самом ДСС траје и тек ће се продубљивати један процес где се све трезвеније сагледавају тадашњи процеси, и на један објективан начин и извесне грешке које су по разним питањима прављене, или су кадрови делегирани у власти то чинили, попут извесних промашених приватизација и др. Уосталом најодговорнији за такво стање су у највећем напустили садашњи ДСС („Сандин“ како га називају по садашњој председници др Санди Рашковић-Ивић), па је парадоксално да они попут власти и саме СНС који су у коалицији са Андријом Младеновићем и Српском народном партијом и др, критикују садашњи састав ДСС који је заиста и кадровски и по важним политичким концепцијским изменама, битно друкчији од оног раније, дакле да се преввасходно садашњи састав ДСС и његова председница оптужују (кукавичје јаје) за извесне елементе политике те странке у ранијим епохама, а да (трагикомично) у томе учествује или то подржава и сам Андртија Младеновић и остали из те приче.

Иако се држање СРС до сада може сматрати прилично асоцијално у односу на остале странке и организације патритоске опозиције, са методолошко-стручног аспекта не би се могло негирати да се по главним стратешким политичким постулатима Шешељева странка, барем како се представља у јавности, у сваком случају морала третирати као она која припада широком спектру патриотске опозциције. Питање Хашког суда и чак оптужнице које поред лидера радикала су покренуте и против неколико других водећих функционера СРС, може се третирати као део система притисака на опозицију и давање властима, а посебно Александру Вучићу свих могућих кључева и повластица у име конзорцијума нама најненаклоњенијих сила које имају пресудан утицај у данашњој (протекторату?) Србији.

Наравно то је интересни рачун, овај део страног фактора по том питању узима и планира да настави још више узимање данка од владајућих структруа у Београду по питању настављања програма постоктобарске есенције заправо планског и већ на почетку текста описаног концепта сатирања земље и народа.  У том правцу забрињава и низ назнака у медијима, које заправо превасходно контролишу и имају кључни утицај англосаксонске силе и у мањој мери Немачка, најава неопходности промене положаја Војводине. У том правцу је посебно интересантан скандалозан петоминутни прилог у ударном вечерњем Дневнику РТС од 20 марта (од 14 до 19 минута трајања Дневника http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/2251852/Dnevnik.html) где се на крајње непрофесионалан и манипулативан начин третира садашњи положај покрајине, којој је тобоже недемократски одузета (готово федерална) позиција у СФРЈ коју је добила заправо од Тита наметнутим и стзварно недемократским Уставом из 1974.

У том скандалозном гебелсковском прилогу фалсификује се садашња, али и тадашња воља тобожњих случајних пролазника интервјуисаних по том питању у центру Новог Сада, где сви до једног, замислите тврде да је АП Војводини не само недемократски одузет готово федералан положај који је имала по уставу из 1974, већ и то да је тзв. антибирократска револуција био процес у којем нису учествовали Новосађани, па ни сами Војвођани, већ неки доведени са стране. Томе се сложио потом и извесни стручњак неолиберал, који је потом констатовао да је антибирократска револуција заправо узрок свих оних крвавих догађаја и распада земље који је потом уследио.

За сваког професионалног страног дипломату, извештача, потом новинара и аналитичара у Србији, овакав петоминутни  непрофесионални прилог, заправо интервју са случајним грађанима и фалсификат јавног мњења, али и историјских и других чињеница и у сваком случају њихово једнострано тумачење, може бити знак да се након ових избора наметнуте и преузете обавезе политичара на власти и комрадорског апарата, протежу не само у оквиру планиране промене Устава Србије и избацивања Косова и Метохије практично из њеног састава (што је режим својом политиком према нашој јужној покрајини и реализовао у пракси, посебно Бриселским споразумом и његовом потоњом операционализацијом), већ и, а има и других назнака у том правцу, озбиљно и недемократско, из потаје (пошто се то питање уопште не третира од СНС и режимлија у кампањи па је и то додатан елеменат нове и додатне преваре грађана) даље прекомпоновање ван воље грађана Србије, дакле недемократско, интегритета и уређења државе, ако то буде и по овом питању, и из самих њених темеља. Заправо склонији сам предпоставци да су ово сигнали и опомене страног фактора који држи превасходно и има највећи утицај у најважнијим медијима у земљи, а посебно Београду, према властима и самом премијеру, шта све мора да испуни након избора, у правцу добијене и будуће подршке.

А да и других упорних кандидата за вршење будуће власти и даљњег (тоталног, јер дошло смо до „коске“) девастирања земље, остатака њене привреде и бедног стања у којем живи наш народ, има – покказује и склепана коалиција Тадић, Јовановић, Чанак, где су сујете па чак и извесне програмске разлике сузбијене од страних газда. Дакле када је у питању та склепана групација да се не би дозволило да ни један глас за „пету колону“ у земљи не буде бачен, та мисија је од страних центара моћи прижељкивана само за патриотску опцију у земљи, и видимо да ће ту бити опет макар извесног успеха.

12767849_10206811240258370_1235258954_o

Заветници самостално излазе на изборе, и то је можда највећа жалост за пропуштеном приликом обједињавања патриотске опозиције у оквиру Патриотског блока. Ова пре свега омладина са полетом, предњачи у антинато кампањи па свакако изазива симпатије. На антинато скуповима у Београду, Нишу, Новом Саду и др, њима су се придружили и дали подршку ДСС, Двери и остале опозиционе патриотске организације.

Штета је ако Заветници, али и неке друге патриотске организације које ће ван Патротског блока самостално изаћи на изборе, не пређу цензус и ти гласови се прелију пре свега владајућој странци, али то је поука да се треба наставити окупљати и концепцијски сарађивати и након избора 24 априла. Заправо ми присуствујемо и поред потпуне недемократске ситуације у медијима и структурама државе, једном освешћивању грађана и једној новој будућој конфигурацији снага на политичкој сцени Србије, која ће пратити стварне већ постигнуте промене и преовлађујућу свест у друштву.

Ту су симпатије и за Заветнике као једну младост која је све дефицитарнија у демографски (плански) слабљеној Србији, оне омладине која највише и пати у овој немогућој друштвеној и политичкој ситуацији у земљи, али која је спремна да се тргне и бори и зато немам снаге да сада вршим анализу који су све пропусти што Патриотски блок не окупља и Заветнике, што ће највероватније највише погодити управо ову странку у настајању, која ће у постојећим изузетно недемократским условима и без озбиљних финансијских средстава врло тешко прећи цензус. Родољубиви савез иде на мањинску листу преко Руске стрнке и било би логично да на тај начин уђе са послаником-два у парламент. Неизвесно је да ли ће и на који начин на изборе изаћи Препород, а излазак на изборе Народне мреже Владана Глишића са Трећом Србијом за сада не могу да коментаришем, то је врло необичан потез. Увек сам ценио Владана Глишића, а овај збуњујући потез мислим да не бих већ сада могао коментарисати, али интимно са ове перцепције изглеа ми да је за њега као политичара лош, јер је напустио јачу опцију са политиколошког аспекта Родољубиве чији је био придружени члан, да не говоримо о одсуству опозиционог деловања Треће Србије према режиму (најблаже речено), но време ће дати више података за свеобухватнију анализу.

ne u nato poster koncert

У том правцу завршио бих овај чланак са тиме да у сусрету изборима 24 априла би било најрационалније за све чиниоце патриотске опозиције, ма како и на којим листама излазили сада на изборе да се сконцентришу на кључне програмске концепте који их заправо све негде уједињују и супротстављају режиму, (али у највећем и тзв. „жутој“ опозицији) и да избегавају непотребна међусобна препуцавања. Напротив, чак и овако без заједничких и коалиционих листа, где је изузетак Патриотски блок ДСС-Двери, може се доста тога координацијом постићи, сарадња на бирачком местима у правцу пренебрегавања изборних манипулација, прављење коалиција на локалу, те договора за озбиљнију сарадњу након одржавања избора.  Предстојећи антинато скуп у Београду 27 јануара такође посматрам у том правцу, и било би лепо да се на њему поново појаве, поред застава Србије, и знамења и представници свих странака и организација патриотске опозиције у земљи.

Сагласност по питању отпора увођење НАТО у Србију је један од моћних фактора који посебно спаја све организације патриотске опозиције у земљи, али ту је и низ других битних питања, програмских који обједињавају сваког симпатизера патриотске опозиције без обзира на страначку припадност, што ће и након избора 24 априла, бити моћан кохезиони фактор у правцу разликовања од осталих политичких и спинованих субјеката у земљи, и правац даљег деловања за преиначавање постојећег катастрофалног стања у којем се сада налазимо.

За нови правац избављења земље из амбиса потребни су нови људи и нове политике, а ми их и те како можемо данас препознати у оквиру Патриотског блока, али и мање-више читаве патриотске опозиције у земљи, те поред свих спиновања и медијског мрака, то све већи број грађана препознаје и ту је будућност и зачетак преокрета ка једној сутрашњој слободној Србији, чије обрисе тек распознајемо, али за коју се још жестоко и тешко морамо (из)борити.    

Извор: Србин.инфо