Прочитај ми чланак

ЂОРЂЕ ВУКАДИНОВИЋ: Воја, Санда и ДСС – „жедни преко воде”

0

sanda kostunica

Ипак, највећа и најнесумњивија Коштуничина заслуга јесте то што је током своје владавине, својим чињењем и нечињењем, значајно допринео демократизацији, релаксацији и нормализацији политичке и медијске сцене.

Протекли дани су унели нешто живости у замрли српски политички живот. При чему је епицентар тог дешавања, помало неочекивано, био у једној малој ванпарламентарној странци која је бирала наследника Војислава Коштунице, као и у српском ентитету БиХ, у којем је, по свему судећи, Милорад Додик у последњем тренутку успео да избегне свилен изборни гајтан који му је већ био припремљен.

Е сад, поштено говорећи, ДСС није баш обична „мала ванпарламентарна странка”, већ партија чији је лидер био последњи председник последње Југославије, два пута премијер Србије и човек који је победио Слободана Милошевића. Али и независно од тога, ДСС је годинама био стециште националне, демократско-конзервативне интелигенције (баш као што су се њихове нешто више грађански оријентисане колеге окупљале око Демократске странке) и зато урушавање ове странке, које је на овај или онај начин окончано недељном изборном скупштином у „Сава центру”, завређује ширу пажњу од оне која би следовала на основу њиховог тренутног, више него скромног рејтинга.

vukadinovicCB
О АУТОРУ

Ђорђе Вукадиновић је дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду 1987.
Од 1990. године ради на Филозофском факултету у Београду на предметима Увод у теорију друштва и Филозофија политике.
Бави се темама из класичне и савремене немачке филозофије, филозофије историје и политике, као и актуелном политичком публицистиком.
У више наврата члан управе Српског филозофског друштва и учествовао у уређивању стручних часописа и публикација од националног и интернационалног значаја.
Објављује аналитичке чланке по домаћој и међународној периодици.
Стални је колумниста Политике и НИН-а, политички коментатор РТС, као и више страних ТВ станица.
Оснивач је и главни уредник часописа Нова српска политичка мисао.

Иако је са чела странке формално отишао одмах након мартовских парламентарних избора, тек су ова скупштина и убедљив тријумф Санде Рашковић Ивић означили и дефинитивни одлазак Војислава Коштунице из ДСС-а и српског политичког живота.

За разлику од успона, који је био стреловит и експлозиван, кулминирајући у то варљиво лето, односно јесен двехиљадите, пад ДСС-а је дуго трајао и одвијао се у више етапа. Прва грешка догодила се већ у зиму исте године, када је, након краћег премишљања, Коштуница одлучио да на републичке изборе ипак не иде самостално, и да тако – након више него извесне победе – преузме пуну одговорност за управљање земљом, већ и даље унутар ДОС-а, без обзира на то што је већ тада било јасно да се са остатком ове хетерогене коалиције разилази и политички и персонално.

Коштуница је тада пошао линијом мањег отпора и сва потоња ламентирања како тобоже никада није могао да спроводи сопствену политику јер никада није имао већину у влади падају у воду пред чињеницом да је, у часу када је свакако могао да има апсолутну већину и потпуну одговорност, свесно пропустио то да уради. Ову особину, то јест склоност да га пречесто и олако „преводе жедног преко воде”, при чему никада није до краја јасно да ли он то свесно допушта или само не уме и не може да спречи, Коштуница је задржао до самог краја своје политичке каријере.

Надмудрили су га, развластили и у политичку пензију отерали Ђинђић и Ђукановић са укидањем СРЈ. Потом га је преварио Солана, наговоривши на референдум који је резултирао одвајањем Црне Горе. Обманули су га Лабус и Динкић са концептом погубне неолибералне политике и свеопште приватизације. Победио га је Тадић у политичком надмудривању пре и након проглашења косовске независности. Преварили га Николић и Вучић када им је дао важну подршку и неку врсту патриотске легитимације и приликом стварања СНС-а и преузимања власти од ДС-а.

Тако испада да је био једино успешан против Милошевића, а губитник у скоро свим осталим ситуацијама – што намеће дилему није ли и тај успех, заправо, био резултат пројекта који су осмислили и којим су руководили други, а он био само пуки извршилац. Другим речима, испада да је био успешан само онда када је деловао на линији интереса оног истог страног фактора који је после тога веома често и углавном са разлогом оптуживао за српске и страначке невоље.

При томе, нема скоро никакве сумње да су Коштуничине намере биле добре и патриотске и да је искрено веровао да је Милошевићев режим погубан за српске националне интересе. За похвалу је била и идеја о спајању демократског и националног и принципијелан став против независности Косова и Метохије. Али се брзо и олако предавао и увек некако остајао недоречен и на пола пута.

Тако су, на пример, његовим петооктобарским учинком данас готово сви незадовољни: пребацују му и они који жале што је до 5. октобра уопште дошло, и они који су незадовољни што процеси након 5. октобра нису ишли другачијим и бескомпромиснијим током. И при томе су и једни и други донекле у праву.

Ипак, највећа и најнесумњивија Коштуничина заслуга јесте то што је током своје владавине, својим чињењем и нечињењем, значајно допринео демократизацији, релаксацији и нормализацији политичке и медијске сцене. То је допринос који се можда недовољно цени, али се све боље види како се од те демократизације и нормализације све више удаљавамо и одмичемо.

Баш као што је његово непојављивање на недељној скупштини и пропуштање прилике да јавно честита својој наследници и пожели јој срећу у скоро немогућој мисији – и успут се огради од ружних напада и увреда којима су је изложили његови најближи сарадници – симптом оне мрачније и аутистичније црте, због које, између осталог, вероватно ни Србији ни својој странци није помогао онолико колико је могао и колико је било потребно.

(Политика)