Прочитај ми чланак
(НСПМ)
Иако је, својевремено, 2018. деловала као реалност за приступање Западног Балкана ЕУ, сада то више није случај, пише „Дојче веле“. Данас се незванично помињу „три нове чланице у наредних 10 година“ или „цео регион до 2025- 2030.“
Десет година после Солунске декларације којом је Европска унија потврдила „европску будућност“ Западног Балкана, званичници ЕУ понављају да уједињење Европе није комплетно без проширења на цео Западни Балкан. Истовремено они не желе да дају прогнозе или, како кажу, „лажна охрабрења“ када би то могло и да се реализује. Иако је својевремено 2018. година (као симболика стогодишњице завршетка Првог светског рата) деловала као реалност за приступање Западног Балкана Унији, сада то више није случај. Приступање постаје све захтевнији процес, а атмосфера и расположење у ЕУ не иду у прилог проширења.
„Није време за смеле потезе“, каже Марија Елени Копа, известитељка Европског парламента. „После уласка Хрватске генерални је тренд, и жао ми је због тога, тзв. консолидација унутра саме Уније. То значи да до новог проширења вероватно неће доћи у овој декади“, сматра Копа. Као представница грчких парламентарца, она каже да се већ одустало од идеје некадашњег грчког премијера Јоргоса Папандреуа, да се током следећег грчког председавања Европској унији, у првој половини 2014. године, одржи Солунски самит II, на коме би се фокус ЕУ поново вратио на Западни Балкан.
„Сада, реално, можемо да се надамо да ћемо у том периоду моћи да почнемо преговоре са Србијом, организујемо Међувладину конференцију и отворимо поглавља 23 и 24. Очекујемо да би Албанија већ у децембру могла да добије статус кандидата. За остале нису предвиђена битнија дешавања“, каже Копа.
Све је у економији?
У Европској унији сви ће се сложити да је у последњих десет година дошло до напретка у самом региону. Као два највећа изазова на Западном Балкану, у Бриселу данас виде питање имена Македоније и нефункционалност Босне и Херцеговине, за чију ће политичку ситуацију у ЕУ рећи да се није поправила „још од Солунског самита 2003.“ Истовремено, указује се на потребу успостављања здраве демократије у региону, на недостатке у области владавине права, на корупцију и криминал, слободу изражавања и даље постојеће етничке и билатералне проблеме. Поврх свега, долази важно поглавље економије.
„Дошло је време да са рада на миру и стабилности пређемо на поље економије“, сматра генерални секретар Савета за регионалну сарадњу Горан Свилановић и додаје: „Све је у економији – ако нас виде као једнаке, унутра смо, ако не, нисмо.“
О томе колико земље Западног Балкана ту могу да се мере са чланицама Европске уније говори и податак да просек бруто друштвеног производа (БДП)у региону представља тек 38 одсто просека земаља-чланица Уније.
Ако су могли они, можемо и ми
И док се земље региона жале на „избирљивост и захтевност“ Европске уније, истраживања показују да грађани Западног Балкана и даље желе да постану део ЕУ, на првом месту због наде у економски просперитет. Затим долази жеља за уређеном државом. Са друге стране, Европске уније очекује „ђаке са најбољим оценама и владањем“, али не пориче да је управо политика проширења била једна од њених најуспешнијих политика, најефикаснији начин обезбеђивања „споља и изнутра“. Улазак Хрватске у ЕУ поздравили су тако и једни и други:
„Ми то видимо као огромно охрабрење, као чињеницу да је чланство могуће“, поручује Свилановић: „Ако могу они, што не би могли и ми. Можда ће нам бити потребне године, али то нам је упркос свему доступно“.
И док се незванично помињу „три нове чланице у наредних десет година“ или „цео регион до 2025-2030“, споро, или ипак само „по правилима“, процес проширења наставља свој живот.
