Поједини аналитичари упозоравају како ће бошњачки политичари из Сарајева, уз сарадњу појединих невладиних организација и помоћ одређених центара моћи, ускоро покренути питање имена Републике Српске, али и неопходности распакивања Дејтонског споразума, што би водило ка укидању Српске и стварању унитарне БиХ – државе само једног народа.

На ову опасност указује и др Драган Петровић, виши научни сарадник у Институту за међународну политику и привреду из Београда, истичући како ови напади на Српску никада нису ни престајали од потписивања Дејтонског споразума. Петровић, који је иначе дипломирао чак на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, сматра како је руководство Републике Српске, за разлику од неког ранијег периода, када је изгубљен дио надлежности, односно пренесен на ниво БиХ, у посљедњих неколико година успјело очувати стабилност и виталност, прије свега захваљујући предсједнику, Милораду Додику, који није одступао од вођења политике која је била у интересу грађана Српске, и поред свих притисака.

НОВИ ПЕЧАТ: Колико усвајање Резолуције о Сребреници, једнострана и у већини случајева поданичка сарадња са Судом у Хагу, те увлачење Турске од стране званичног Београда у политику ових простора може додатно угрозити позицију Републике Српске?

ПЕТРОВИЋ: Од пада друге Коштуничине владе, пролећа 2008. године, две последње владе у Београду ни изблиза нису искористиле све могућности. Оне су се додатно окренуле и почеле да колаборирају с нама најмање наклоњеним страним силама, а то су САД и Британија, али и Немачка. Последица свега је потпуно одсуство концепције власти, а сама Србија додатно се нашла у позицији протектората, који неупитно наставља да спроводи концепцију неолибералне економије која је практично и теоретски пропала свугде у свету. Таква економија направила је пустош у самој Србији, па је данашњи индекс индустријске производње око 40 одсто онога из 1989. године, што је вишеструко мање у односу на најнеуспешније земље у транзицји, где је тај индекс 140 одсто. Медији и владајућа политичка елита, али и део друштвене елите уз власт, под контролом су и пресудним утицајем иностраног фактора, и то оних сила које су нам најмање наклоњене. С тог аспекта не треба да вас чуде многе нелогичности које сте навели и које се још могу лако навести. Широке масе аполитизоване су плански, медијима зомбиране, а друштвеном патологијом забављене. Рецимо, ако прођете кроз Србију видећете и у најмањим варошицама да су плански и систематски отворене коцкарнице, као што су се некада у 19. веку плански отварале школе. Пиво се рекламира, цигарете на сваком кораку, медији се плански баве само тривијалностима и дебилизацијом људи, а озбиљних расправа о политици и проблемима друштва готово и да нема. То се посебно односи на телевизије с националним фреквенцијама, док се оне с алтернативним садржајем на регионалном и локалном нивоу плански ометају.

НОВИ ПЕЧАТ: Слажете ли се с Милошом Ковићем, професором историје на Филозофском факултету у Београду, који је једном приликом рекао како геноцид на Србима још увијек није завршен?

ПЕТРОВИЋ: Да, у принципу. Наставља се, али другим средствима, као што је културно потискивање и рад на промени идентитета. У Црној Гори, која је традиционално српска држава, то се ради одозго, наметањем новог идентитета, па се уз помоћ британских маркетиншких фирми тамошњи режим, између осталог, одлучио да у том смеру избаци традиционалну црвено-плаво-белу заставу, која је задржана чак и у титоизму као званична, и убацују се нови симболи, фалсификују стихови песме „Ој мајска зоро“, Његошева дела и слично. У Србији се одозго, и од наведеног апарата меке окупације, такође делује на промену свести грађана. У Војводини се покушава фавозировати аутономашки идентитет. Република Српска се најбоље држи по том питању, али и српски идентитет у Црној Гори показао се као веома жилав и прилично отпоран на притиске.

НОВИ ПЕЧАТ: Како да се Република Српска одбрани од свих ових притисака и оркестрираних напада? Шта би поручили властима у Српској?

ПЕТРОВИЋ: Мислим да се она веома добро брани сама, својим унутрашњим јединством, општим консензусом за одбрану суверенитета и Дејтоном загарантованих ингеренција. Ослонац треба да буде Русија, али земље БРИКС. Али, сарадњу треба проширити и с оним земљама које нису спремне да подрже угрожавање РС. То су углавном медитеранске земље, попут Италије, Француске, Шпаније, да не говоримо о Грчкој, Словачкој, Румунији, па и Бугарској. У Србији овакво стање не може још дуго да потраје, а када дође до промене власти у Београду у стварном смислу, а не формалном, као што је то било 2012. године, позиција РС биће много јача и отпорнија на притиске.

НОВИ ПЕЧАТ: Колико градња крака гасовода „Јужни ток“ кроз Републику Српску може учврстити њен положај?

ПЕТРОВИЋ: Изузетно! „Јужни ток“ ће фундаментално, за нас Србе набоље, изменити односе снага у региону. Овај гасовод ће представљати важну геополитичку осу.

НОВИ ПЕЧАТ: Како би описали садашњу спољну политику Турске и колико њихове нескривене неоосманске аспирације могу бити опасне, јер се спомиње стварање некакве зелене трансверзале?

ПЕТРОВИЋ: Турска је прилично неомиљена на Балкану – код практично свих њених суседа, од Грчке, Кипра, Јерменије, Сирије, Ирана, па и Бугарске и грузијског народа. Готово да немате земљу у свету с толико суседа и с толиким одсуством добросуседских односа. Сама Турска има тешке хипотеке на унутрашњем плану, а то је остварени геноцид над Јерменима и Грцима који су у ранијим епохама чинили аутохтоно и већинско становништво на тим просторима. Данас се води рат и једна врста геноцида над милионима Курда. На Балкану Турска нема реалних савезника, осим оних етничких група које су продукт вишевековне отоманске владавине над деловима полуострва, попут босанских муслимана и муслимана уопште на јужнословенском простору, као и Албанаца, јединог народа који живи у Европи, а који је већински муслимански. Турска користи заинтересованост САД и Британије да се истисне Русија из региона. Они играју у том правцу. Ту је и збуњујућа политика званичног Београда у последњих неколико година, коју сте већ споменули, али све то није довољно за конкретније успехе неоосманског концепта политике званичне Анкаре. Управо оваква политика Анкаре додатно може објединити на сарадњу, пре свега Грчку, Бугарску, Србију и Републику Српску, а у перспективи и Македонију и Црну Гору, у смеру неутрализације неоосманских аспирација и лаганог стварања једна врсте, макар прећутне, Мале Антанте или Балканског савеза.

НОВИ ПЕЧАТ: Како гледате на једну од посљедњих изјава санџаког муфтије Муамера еф. Зукорлића, како размишља да се на предстојећим општим изборима кандидује за предсједника Републике Српске?

ПЕТРОВИЋ: Ова изјава је одраз неоосманске политике Анкаре, али може бити и корисна да додатно утиче на буђење свести у Србији, али и у Црној Гори и, наравно, у Републици Српској, о неопходности свесрпске сарадње и нашег повезивања, на културном плану, а потом што више и на економском. Неопходна је ревизија спољне политике Београда, јер је јасно да званични Београд у својој концепцији лута као последица своје несамосталности у одређивању чак и регионалних приоритета. То не може бити Турска, већ Грчка, Румунија, Македонија, па и Бугарска, а да је однос с Републиком Српском и Црном Гором приоритет у оквиру повезивања српског корпуса.

НОВИ ПЕЧАТ: Да ли су, и у коликој мјери, и поједине невладине организације постале ефикасан инструмент за спровођење политика одређених центара моћи?

ПЕТРОВИЋ: Апсолутно, то је присутно у пракси још од деведестих година. Сада је њихова позиција много повољнија, јер порески обвезници у Србији издвајају новчана средства које држава прерасподељује НВО, укључујући и оне које отворено раде на подривању елементарних државних и националних интереса. Штавише, један значајан део тих НВО активиста јавно је ушао у институције система државе Србије и чини необичну спрегу у систему њене меке окупације. Ипак, у ширем јавном мњењу, и без обзира на медијску блокаду, све више сазрева свест о укупној позицији Србије и српског фактора у целини и о ћорсокаку политике тзв. постоктобарске Србије, коју, да парадокс буде већи, данас у пракси настављају странке и неки бивши следбеници и најближи сарадници Шешеља и Милошевића.

НОВИ ПЕЧАТ: Ив Батај, познати француски историчар и геополитичар, тврди како није нимало случајно што се одређени људи изнебуха појављују и брзо долазе до високих позиција. Каже како се ради о политичарима који су унапријед и рано селекционисани, а затим позвани на америчке курсеве, како би били научени да служе империји. Он чак истиче како су Изетбеговић, Ђукановић и Туђман, па чак и Саркози, били полазници тог програма. Да ли и данас на политичкој сцени у региону има таквих политичара и како да их препознамо?

ПЕТРОВИЋ: Још увек има. Они су одани неолибералној економској концепцији, иако је она дала катастрофалне резултате у свету, посебно у земљама у транзицији. Они спроводе политику САД. Али, у последње време, мења се однос снага у свету, па верујем да ће се и то променити.

НОВИ ПЕЧАТ: Слажете ли се с онима који сматрају да поред медија, купљених политичара и невладиних организација, значајно и моћно оружје у геополитичким биткама представља и интерпретација историјских догађаја? Како гледате на посљедње покушаје прекрајања српске историје?

ПЕТРОВИЋ: Све то се ради како би се променио српски идентитет, те наметнуо осећај кривице како би се касније лакше геополитички преуредио наш простор. Наравно, све на српску штету. Мислим да се у томе неће успети, али значајне губитке већ смо претрпели, делом и због оваквих процеса и притисака.
НОВИ ПЕЧАТ: Како објашњавате то што у свјетским размјерама није познат Свети Сава, кнез Лазар или Обилић, па ни Вук, Његош или Андрић, него Апис и Гаврило Принцип, који су помињани у скоро сваком од свјетских уџбеника, најчешће у изузетно негативном контексту?

ПЕТРОВИЋ: Англосаксонске силе, САД и Британија, боре се за светску моћ, где су им својим габаритом ривали силе БРИК, а изнад свега Русија и Кина. Србе идентификују као православне и Словене, те као историјске савезнике, дакле проруским елементом, и на сваки начин раде на нашем сламању, без обзира што смо се стицајем околности у оба светска рата нашли на истој страни. Немачка нам из историјских разлога, због два светска рата, није посебно наклоњена, па на Западу можемо рачунати на традиционалне симпатије у Француској, под условом да тамо на власти нису атлантистичке снаге попут Саркозија и Кушнера. Ова пропаганда и селективан однос према Србима креирани су од глобалистичких снага, где су у првом реду САД и Британија.

НОВИ ПЕЧАТ: Могу ли се повући паралеле између Косова и Хрватске након хапшења Оливера Ивановића? Ради ли се о пресликаном рецепту који су хрватске власти примијениле како би отјерале и оно мало Срба који су остали након разних олуја?

ПЕТРОВИЋ: Слажем се с вама. Имају уз то и исте стране саветнике и менторе. Међутим, северни део Косова још увек је могуће одбранити. Важно је да се и остатак Косова и Метохије никако не призна од стране Београда. Уз реалну контролу севера то питање могло би остати отворено и у следећем периоду, када се очекују промене у међународном односу снага и све бржи прелазак светског поретка ка мултиполарном. То би с даљим слабљењем моћи САД могло пружити додатне шансе за повољнијим решавањем наших државних и националних интереса, који су се у периоду монополарне хегемоније Вашингтона нашли на страшним искушењима и губицима у последње две деценије.

НОВИ ПЕЧАТ: Како би описали тренутни положај Срба у Хрватској?

Веома тешким на различите начине. Уколико се промени власт и концепција у Београду, и то питање би добило нову, повољнију димензију. Додао бих да на моменте уочавам сличност између хистеричног неофашизма антисрпских харанги против ћирилице у Вуковару и оног што раде екстремни делови украјинске опозиције када нападају на полицију и политичке неистомишљенике у Кијеву и западном делу Украјине.

(Нови печат)

Ознаке: Драган Петровић, Милорад Додик, Република Српска