Прочитај ми чланакАуторски текст председника покрета Ослобођење Млађана Ђорђевића за руску федералну агенцију Регнум преносимо у целости
Председник Србије Александар Вучић доведен је на власт 2012. године од стране западних ментора, Немачке и САД, са неколико основних задатака. Најпре, требало је да обезбеди државност тзв. Косову која би била финализована коначним пријемом лажне државе у Уједињене нације, или алтернативно спајањем са Албанијом и стварањем тзв. Велике Албаније. Друго, требало је омогућити чланство Црне Горе у НАТО и помоћи његовом партнеру Милу Ђукановићу што дужи опстанак на власти. Треће, неопходно је омогућити унитаризацију Босне и Херцеговине и њен скори улазак у НАТО, а све како би и за Србију то постао једини логичан пут. Коначно, основни циљ Вучићевих западних спонзора је потпуно истискивање руског утицаја на Балкану.
Већ готово 10 година Вучић ове интересе остварује: са Косова и Метохије је, осим здравства и образовања, у потпуности повукао све елементе српске државности низом споразума. На недавно одржаној заједничкој седници владе Албаније и „владе Косова“ потписано је 13 споразума који представљају огромне кораке ка стварању Велике Албаније, а било каква Вучићева реакција је изостала.
Све ово Вучић чини седећи на неколико столица, у зависности од тога шта му је у том тренутку потребно: и америчкој, и немачкој, и француској, и кинеској, и руској. При чему му је потоња најбитнија пре свега зарад освајања подршке бирача на унутрашњем плану. Свака фотографија с председником Русије Владимиром Путином или министром спољних послова Сергејем Лавровим у очима претежно русофилног бирачког тела у Србији значи подршку за опстанак на власти. Све то су му западне земље толерисале, будући да је интересе сваке од њих до сада успешно задовољавао.
Међутим, неке значајне ствари се очигледно мењају. Најважније, геостратешки и геополитички заштитник не само Александра Вучића, већ и других криминалних режима на Балкану, Ангела Меркел, повлачи се с политичке сцене. Примет преузима САД, где се на власт вратила Бајденова администрација чији људи су првобитно и инсталирали Вучићев режим. Сада је дошло време и да Вучић оствари сва обећања која им је дао. Управо из тог разлога ће на Балкан веома ускоро бити послата озбиљна екипа јастребова – од Кристофера Хила, будућег амбасадора САД у Србији, преко Габријела Ескобара, специјалног изасланика Бајдена за Балкан, до Метјуа Палмера на месту утицајног заменика помоћника државног секретара. Не изненађују наводи појединих медија да је Вучић од стране Ескобара већ уцењен објављивањем снимака његовог сина Данила са познатим српским криминалцима из клана ухапшеног нарко-боса Вељка Беливука, као и могућим стављањем његовог брата Андреја на списак америчких санкција.
Ситуација у Босни и Херцеговини компликује ствари за Вучића. Обећао је западу смену тамошњег српског лидера Милорада Додика, управо јер Додик представља главну брану даљој унитаризацији земље и уласку у НАТО. Вучић декларативно подржава Додика, али иза леђа финансира његову опозицију.
Русија је прозрела овакву игру, и очигледно не жели да понови грешку сличну оној у Црној Гори, када је Мило Ђукановић под плаштом великог пријатељства с Русијом увео ову земљу у НАТО и санкције Русији. То је Вучићу званична Москва ставила до знања позивајући Додика у посету само неколико дана након Вучића. Према доступним информацијама, Владимир Путин је током сусрета пружио Републици Српској сваку врсту подршке, од политичке и економске до војне. Био је то шамар за Вучића, који се окренуо против Додика примајући у званичну посету Кристијана Шмита, илегално (од стране западних амбасадора) постављеног Високог представника у БиХ, којег ни Република Српска ни Русија не признају.
Све ово само је део Вучићевог ножа у леђа Русији. У тренутку док се против Русије води бесомучна медијска кампања по питању Украјине, док се ствара отворено антируска коалиција и када јој се прети санкцијама, он мора да се определи на чију страну ће стати. Највише руководство Русије је тога свесно и због тога није омогућило Вучићу потписивање дугорочног уговора о испорукама гаса. За разлику од, рецимо, Мађарске, која је потписала уговор на 15 година, Вучић се „победоносно“ вратио у Србију са шестомесечним уговором. Зато директор Србијагаса Душан Бајатовић данима безуспешно покушава да организује сусрет с Алексејем Милером.
САД за то време не седе скрштених руку: управо је објављен списак америчких санкција на којем су и двојица главних Вучићевих људи на Косову и Метохији – Звонко Веселиновић, „бизнисмен“, и Милан Радоичић, потпредседник „Српске листе“, Вучићеве политичке партије која влада севером покрајине. На списку санкција помиње се низ фирми и повезаних лица, оптужбе за трговину наркотицима и оружјем, а ова група се помиње и као потенцијални организатор убиства Оливера Ивановића, некадашњег политичког лидера Срба на КиМ и противника „Српске листе“. Њега је непознати извршилац убио 16. јануара 2018. године након бруталне медијске кампање коју су против њега водили београдски провладини медији. И Веселиновић и Радоичић могу бити опасни сведоци против Вучића.
Ситуација унутар Србије не иде у прилог режиму. Током протеклих 10 година Вучић је заједно са својим свитом опљачкао Србију, ставио под контролу све полуге моћи, медије, сектор безбедности, па чак и мафију и у потпуности криминализовао читаво друштво. Међутим, наизглед не тако битно питање очувања животне средине извело је на улицу десетине хиљада људи. У фронт борбе против отварања рудника литијума у Србији, који је Вучић, опет зарад опстанка на власти, обећао својим западним менторима (па чак и Ангели Меркел приликом њене последње посете), масовно је устао српски народ, блокирајући аутопутеве широм земље. У покушају да одговори, Вучић је са улица склонио полицију и извео криминалце наоружане палицама и чекићима, који је требало да застраше демонстранте. Дошло је до контраефекта: народ се снажно супротставио и натерао Вучића на повлачење, а чланове његове странке на међусобне сукобе.
Све ово дешава се у предворју кампање за председничке, парламентарне и београдске изборе, заказане за 3. април. Пре тога, за 16. јануар заказан је и референдум о промени Устава Србије. Након недавне промене Закона о референдуму којим је укинут цензус о неопходном броју изашлих на гласање, постало је могуће да како на овом, тако и на неком будућем референдуму (читај: о признавању Косова, чланству Србије у НАТО или ЕУ) на њих изађе чак и пар хиљада људи и да њихова одлука обавезује све остале у Србији. Тиме су могућности за Вучићеве манипулације изузетно повећане. Резултати оба ова гласања биће неизвесни, али не у погледу резултата, већ и њиховог самог одржавања.
Све су гласније информације о томе да се ни референдум, ни избори неће одржати, већ ће их народ спречити.
У оваквој ситуацији, са уплашеним и уцењеним Вучићем, притераним уза зид, сваки сценарио је могућ – па чак и заоштравање ситуације до границе сукоба. Управо зато је, предвиђајући овакве догађаје, наш покрет, као истински државотворни и патриотски политички чинилац, још у септембру предложио план за превазилажење кризе. План подразумева, најпре, Вучићеву смену и оставку из раније наведених разлога. На његово место би, према Уставу Србије, дошао актуелни председник Скупштине Ивица Дачић, који би уз владу техничког карактера у року од једне године створио услове за одржавање слободних избора у Србији, првих од 2012. године. Коначно, специјални тужилац за политичке злочине би за то време истраживао све злоупотребе актуелне власти и приводио правди све који су се огрешили о Устав и законе Србије.
До сада наш предлог није наишао на разумевање ни власти, ни опозиције, већ је трпео само медијске нападе. Време ће показати да ли су тиме и једни, и други постали саучесници у даљем уништавању српског друштва. Ми смо, с друге стране, чисти и пред собом и пред Богом.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 13, 2021
