Прочитај ми чланак
Од успеха ослободилачког против-покрета патриотских снага Русије зависи не само судбина словенских народа већ и судбина света.
Валентину Распутину*
Предмет нашег огледа су разлози виталне неопходности стварање органске културно-политичке, војне и привредне заједнице словенских народа, способне да предузме сопствени и самобитни пут развоја, који ће ослободилачки сломити претеће обруче “новог светског поретка”, што затварају хоризонте људске мисије у овој арени универзума и што човека свода у кострети економске животиње. Овде ће бити реч о могућностима словенског одговора на изазове мамонско-масонског “новог светског поретка”, о потенцијалима словенских народа и њихове идеалне заједнице да отворе перспективу новог и препородилачког циклуса Европе, с оне стране “сумрака Запада” и све очигледнијег те ближег краја “модерног света илузија” (Рене Генон), односно смака наказне лихварске и тровачке цивилизације и одговарајуће антикултуре.
Неопходно је, пре свега, сагледати наше стање и расположиве државотворне енергије. Ми живимо у рушевинама квазикомунистичког система, који је дебилни брат, а не противник либерално-капиталистичког система, абортиран од исте мајке, демоније економије псеудоцивилизације Запада. У тим рушевинама буде се огромне и деценијама затомљаване енергије, које попримају облике национал-ослободилачких покрета, што теже успостављању одговарајућих независних и суверених држава. Свесно или несвесно, стварно или потенцијално, сви ти покрети словенских народа и државотворне тврдње противурече пројектима “новог светског поретка” и интереса његових жрепца. Начелно, они су стога позитивне појаве и снаге које ваља подржати свуда где не штете словенском јединству.
Нажалост, оставштина квазикомунистичких режима и одговарајућих антинационалних политика, по формули “завади па владај” – често усмерава национал-ослободилачке и државотворне покрете словенских народа једне против других, на штету јединства и могућег савеза, а у корист “новог светског поретка”, чији агенти већ отворено подстичу и злоупотребљавају наше братоубилачке ратове. Реч је о сукобима и ратовима око арбитрарних разграничења, мотивисаним територијалним ревандикацијама, што трагично обележавају ово време interregnum-a и почетак епохе посткомунизма, од пропале Југославије до разореног СССР. Погубни и пречесто катастрофални учинци међунационалних сукоба и ратова пружају најпожељније и бесплатне аргументе агентима “мондијализма”, који засењују простоту поукама да је драговољно подвргавање народа свевлашћу „новог светског поретка“, уз одрицање од права на слободу, независност и државни те економски суверинитет – једино разумна и спасоносна алтернатива, или бар најмање зло.
ТРИ ИСПИТА НАЦИОНАЛНИХ ПОКРЕТА
На овом месту нашег излагања неопходно је осветлити основна начела позитивног одређења и усмерења националних покрета. Историјско искуство нас учи да сваки национални покрет, свуда и увек, стварно или потенцијално, полаже три битна и хијерархијски узлазна испита ваљаности. Прво и темељно питање гласи: да ли национални покрет доноси добробит сопственом народу? Главно питање другог, вишег испита гласи: да ли национални покрет пружа срећу и благодети широј геополитичкој зони, дакле и другим народима? Највише питање трећег испита гласи: да ли национални покрет садржи врлине и вредности, воље и енергије који могу ваљано учествовати у стварању новог културно-цивилизацијског круга и циклуса? Другим речима речено, на том врхунцу, национални покрет полаже испит своје способности да превазиђе сопствена ограничења те да са другим, сличним или сродним покретима учествује у изградњи заједничке империје.
О АУТОРУ
Драгош Калајић је био српски сликар, новинар, писац и члан Сената Републике Српске. Дипломирао је на Академији лепих уметности у Риму и стекао међународну славу са новом формом хиперреализма. Још као студент излагао је у Риму, Милану, Бриселу и Београду. Организовањем изложбе „Обнова слике“ заталасао је југословенску ликовну сцену. Било је то у галерији Културног центра. У Павиљону „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану је имао изложбу „Нова фигурација“. Поред сликарства интензивно се бавио и писањем, објавио неколико романа и студија као што су „Мапа (анти)утопије“ 1978, „Смак света“ 1980, „Америчко зло“ 1993, „Издана Европа“ и „Русија устаје“ 1994. „Последњи Европљанин“ 2004. Писао је предговоре и уређивао низ књига из филозофије аутора као што су Николај Берђајев и Лав Шестов. Као новинар објављивао је прилоге у многим часописима и листовима, годинама је био уредник у „Дуги“ и дописник Танјуга из Италије. Био је директор „Прогресове“ галерије у Београду. Драгош Калајић је био сенатор Републике Српске у првом сазиву Сената 1996. године. Умро је у Београду у 63. години живота, 22. јула 2005. године. Његови посмртни остаци су кремирани 25. јула.
Није потребно образлагати правило реченог искуства да пука сила добрих, па чак и најбољих намера, није довољна гаранција да ће одговарајући национални покрет положити први и најлакши испит. У историји Европе новог доба ретки су национални покрети који су успели превладати препреке првог испита, али су скоро редовно падали на другом испиту.
Добар пример таквих неуспеха пружа велики сложени и противуречни немачки покрет Deutsche Bewegung, који је препородилачки извео немачки народ из амбиса пораза и очајања. Ипак, од мноштва струја и опција Deutsche Bewegung – Немачком је овладала само једна и најгора „национал-социјалистичка“, кобно оптерећена националним егоизмом или идиотизмом (у старогрчком смислу те ознаке људске дебилности) и последичним непријатељством спрам других, словенских народа, што је на следећем испиту не само потпуно поништило све привредне, друштвене и културне успехе, постигнуте на првом, већ је изазвало и суноврат немачког народа у нови још страшнији и дубљи амбис катасрофе.
Из збира свих историјских искустава можемо извести закључак да највеће могућности за постојани успех имају они национални покрети који већ од самог почетка право и превасходно стреме ка врховима трећег и коначног испита вредности. Већ и сама спремност, ваљаност и способност за суочавање највиших и најтежих провера вредности – имплицира поседовање врлина и својства који отварају широки пут успона ка највишим обзорјима могућности самоостварења. Дакле, најбоље перспективе развоја отварају се пред оним националним покретима где су национална самосвест и воља пружања добробити сопственом народу само полазишта, а не крајњи циљеви мобилизације енергија и снага.
Квалитативни домети националних покрета – на путевима предочене хијарархије – савршено су пропорцијални димензијама и магнитудама продубљења националне самосвести. Ту важи “златно правило”: што је далекосежнији продор светлости спознаје кроз трезоре традиције и националног памћења – то су виши узлети духовне самосвести. Ваља знати да традиција, по дефиницији, значи “пренос”. Јасно је да традиција, као позитивна делотворност, подразумева вредности које заслужују памћење и постварење, дакле вечност.
Следећи истрајно и доследно белеге традиције правцима прошлости, идеално ка преисторијском хоризонту, национална самосвест мора превазићи сопствени национални простор и време, односно историју, те отворити и предузети перспективе што воде јединственом “хиперборејском” исходишту и празавичају свих индоевропских те дакле и словенских народа. Национална самосвест која је спремна и способна да пређе предочени пут самоспознаје неминовно мора превазићи и сопствена ограничења те превладати одговарајућа искушења што подстичи међунационалне сукобе и ратове.
По закону коинциденције и међузависне спреге супротности, тај пут самоспознаје ка примордијалном хоризонту прошлости води и ка идеалном хоризонту будућности, ка великом испуњењу најдревније жеље народног бића, дакле ка обнови првобитног заједништва, у новим облицима живота. И управо је то примордијално, индоевропско јединство најпостојанија основа и највише надахнуће те врхунска легитимација предузећа стварања заједнице словенских народа, као језгра новог окупљања и уздизања Европљана, с оне стране “сумрака Запада” и краја његове цивилизације те антикултуре. Славни позив инспирисаног и инспиративног Фридриха Ничеа је много дубљи него што је мишљен: “Погледајмо се у лице – ми смо Хиперборејци! С оне стране севера, леда, смрти – тамо је наш живот, тамо је наша радост!”
Савремени словенски народи нису вечни ентитети, већ су створени деобама јединственог словенског етноса изведеног из првобитног индоевропског, на историсјким и разностраним путевима миграција и освајања. На тим моногоструким путевима суочавали смо се с разноврсмим изазовима и стицали различита искуства и својства те особености. Дакле, задатак је препородити словенску заједницу и ујединити богатсва различитих искустава, удружити капитале разнородних својстава и особености. Нови и неупоредиво већи историјски изазови од свих које смо искусили изискују велико окупљање словенских народа и уједињење снага и енергија, моћи и талента.
Изложени задатак нема алтернативе јер управо величина изазова “новог светског поретка” и агоније цивилизације Запада изискује уједињење словенских народа као једину модућност ваљаног самоодбрамбеног одговора и препородилачког противпокрета. Ако желе макар само опстати и преживети – словенски народи се морају ујединити те створити своју културно-политичку, војну и привредну заједницу. У противном, одговарајући појединачно неповезано на изазове “новог светског поретка” – сви словенски народи ће страдати и нестати са историјске сцене услед огромних несразмера између планетарних размера снага модерног нихилизма и мајушних моћи отпора. Да би постигли егзистенцијални, биолошки “минимум” опстанка – словенски народи морају предузети заједнички пут ка “максималним” циљевима и највишим врховима метафизичког самоостварења.
На овом месту нашег излагања можемо спознајно сагледати битне изазове “новог светског поретка” и њехове силе нихилизма, као и свет могућности словенских, самобитних одговора.
ИМПЕРИЈА ВРЛИНА ПРОТИВ ПСЕУДОИМПЕРИЈЕ БЕЗВРЕЂА
Пројекат “новог светског поретка” је званично објављен посредством обраћања председника САД светској јавност, у поводу операције “Пустињска олуја”. Наравно, у питању је веома стари пројекат који је најсажетије предочен масонско-кабалистичким симболизмом новчанице од једног долара, први пут пуштене у оптицај тридесетих година овог столећа са латинском формулом “новог светског поретка”: “novus ordo seclorum”. Формула је ту исписана испод масонске пирамиде са тринаест редова цигала, која симболише јединство народа света и одговарајућих монета, под свевлашћем масонског, издвојеног врха, у знаку масонског “Великог Архитекте Универзума”.
Суштина стратегије постварења успостављања свевлашћа жреца “новог светског поретка” почива у формули масонског нихилизма: “solve–coagula”. Попут свих осталих елемената сиболизма и доктрина – и та је формула покрадена из трезора традиционалних учења те фалсификована и злоупотребљена. Реч је о алхемијској формули убрзавања процеса природе посредством вештачког “растварања” (solve), и новог “згрушавања” (coagula). Али, за разлику од алхемичарског чуда, које “растворено” олово коначно “коагулира” у злато, као материјални учинак метафизичког преображаја и усавршавања човека – масонско мајмунисање такве методе редовно, увек и свуда, производи само наопаке последице: јаловост уместо плодности, стваралачку немоћ уместо свемоћи, помрачење разума уместо просветљење ума, ругобе уместо лепота, смрт уместо живота, ђубриште уместо злата… Ововековна повест постварења масонско-мамонске утопије зване “нови светски поредак” осведочава само непревазиђене и заиста чудесне, или боље рећи чудовишне нихилистичке таленте његових “слободних зидара”, способних једино да руше и разарају, или да граде масовне гробнице и вештачке пустиње планетарних размера.
Идеално, пројекат “новог светског поретка” потиче из салона у којима је преипремана Француска револуција, односно из тоталног преокрета природног поретка вредности, који је на власт насилно извео најнижи, “трећи сталеж”, рушећи све препреке и одбране људске заједнице пред ослобођеном стихијом демоније економије. Ту власт су брзо узурпирале плутократске снаге “трећег сталежа”, освајајући и подређујући свет човека лихварским и финансијским мрежама уцењивања и условљавања. Уз оперативну помоћ и идеолошку подршку спекулативне масонерије, интернационала лихварског капитала је изазвала Први светски рат те Фебруарску и Октобарску револуцију ради уништења три хришћанске империје, које су се до тада релативно успешно и упорно одупирале свим покушајима освајања. Од раскомаданог тела европских и хришћанских империја створене су државе-нације и хибридне федерације, попут Југославије и СССР. Користећи и подстичући провокацијама колонијалне амбиције Трећег Рајха, исте снаге су изазвале и Други светски рат, као и другу фазу упостављања “новог светског поретка”, ради рушења стварних суверенитета држава и дводелне окупације Европе, којој су последично одузети колонијални поседи и претворени у тобоже “независне земље у развоју”. Наравно, те земље су само промениле господаре, поставши још зависнији и замашнији плен неоколонијалног израбљивања, посредством елегантнијег и стога циничнијег те неупоредиво јефтинијег система пљачке, дакле посредством “дужничке економије”.
Данас преживљавамо трећу и извесно коначну фазу насилног наметања “новог светског поретка”, чији нихилистички процеси solve ударају на последње остатке државних и псеудодржавних суверенитета како би се потом од крша, шута и прашине умесила планетарно распрострањена псеудоимперија плутократије, дакле универзални melting pot, односно лонац за стапање свих расних и етничких разлика и за стварање свеопштег бућкуриша званог “сива раса”.
У пројектованој провинцији “новог светског поретка”, званој Европска заједница, државе су изложене двосмерним нападима: споља, на границе преосталих суверенитета, посредством одредби “јединственог европског акта” и потоњих договора о интеграцији, те изнутра, посредством вештачки подстицаних регионалистичких, аутономистичких и сепаратистичких покрета. На градилиштима “Европске заједнице” убедљиво преовладавају агенти “мондијализма”, који настоје да двоструком акцијом европске народе лише политичких суверенитета и моћи. С једне стране, врши се пренос таквих суверенитета од држава ка Европској заједници и, на другој страни, се формулишу правила одлучивања “центра”, која de facto осујећују политичку делотворност а политичко јединство чине веома рањивим и подложним раздорима. Дакле, битни циљ је зауставити процес интеграције на економској разини, по мери потреба интереса жреца “новог светског поретка” и задржати политичку моћ Европске заједнице у патуљастим размерама.
Нихилистички процеси у рушевинама СССР су неупоредиви бруталнији и очевиднији. Након разарања СССР – на реду је растројство и комадање Русије по арбитрарним шавовима њених република и аутономних области, којим агенти “новог светског поретка” намењују статус псеудо-државица.
Осматрајући градилиште Европске заједнице и проучавајући њене масонско-мамонске пројекте – почевши од идејних решења њеног званичног “оца” Жана Монеа, што је деловао иза кулиса званичне политике, по налозима и за рачун лихварске и либерал-капиталистичке “номенклатуре” Њујорка и Вашингтона – ми можемо стећи огромна сазнања о виталној нужности самоодбране, али такође и замашне капитале искуства за стварање спасоносне алтернативе “сумраку запада”, дакле за успостављање заједнице словенских народа.
Под светлом индоевропске темељне доктрине и праксе троделне, хијерархијске структуре друштва и одговарајућег редоследа грађења државних организама – на градилиштима и у пројектима Европске заједнице упадљива је једна пресудна и кобна “грешка”, односно наопакост. Историјско искуство, од праисторије до Француске револуције, сведочи да су у свим временима и просторима животности индоевропских култура најразвијенији и најпостојанији државни организми били образовани око хијерархије, троделне вертикале, почевши од врха, дакле суверенско-магијске или културно-политичке функције, преко функција одбране и одговарајућег аристократског сталежа и ethosa до функција плодности и привређивања.
“Грешка” о којој је овде реч – са становишта инереса и будућности Европљања – извесно није случајна, већ злонамерна. Уместо да изградњу Европске заједнице почну од културног и политичког јединства, као идеалне и најчвршће основе економске интеграције – архитекти и мајстори су уједињење почели наопако, од економске разине, управо зато да би снагом економских интеграција осујетили и коначно затомили културне и политичке моћи европских народа. Што се тиче друге функције, дакле одбране, она је остала под неприкосновеном контролом и управом НАТО-пакта, односно Пентагона, ратничког средства осовине Вол стрит–Вашингтон.
Стање у коме се данас налазе словенски народи не допушта предочену приступност у изградњи велике заједнице, већ изискује истовремена прегнућа у свим доменима свих функција, тоталну и јединствену мобилизацију свих елемената, од културе и политике, религије и науке, преко оружаних снага до привреде. У том свеобухватном покрету ка остварењу заједништва битно је стално имати у виду хијерархију функција, дакле примат културне и политичке, религијске и научне сфере која је у односу на остале домене – речено аристотеловском терминологијом – оно што је облик спрам материје. У противном, словенској заједници прети да и уз најбоље намере постане само двојник псеудоимперије безвређа, а циљ је управо створити вредносну алтернативу, дакле империју врлина. Познато је да је пут до пакла поплочен најбољим намерама.
dragos04Познавање “грешака” почињеним на градилиштима и у пројектима Европске заједнице нас учи да словенску заједницу ваља уздизати на конкретним и чврстим темељима, дакле на националним државама, чији суверенитети могу бити додатна, унутрашња потпора одбрамбеним бедемима свесловенског савеза, попут костура у телу, или попут спојених комора у броду. Дакле, словенско заједништво ваља стварати као надградњу на постојећим темељима националних држава тако да оне природно теже међусобном уједињењу, препознајући у јединству идеалну одбрану, а не само пројекцију самобитности, што прети да је раствори у општости.
ПРИРОДНА ЗАЈЕДНИЦА УМЕСТО МЕХАНИЧКОГ ДРУШТВА
Широм Европе, агитатори и агенти “новог светског поретка” озлоглашују националне покрете и ревандикације те одговарајуће државотворне амбиције, рекламирајући као спасоносну алтернативу такозвано “цивилно друштво” и његову псеудодржаву. Реч је о већ отвореном предочавању крајњег циља нихилистичког solve у домену такозваних “друштвених односа”: разарање друштва до његове најситније, атомске честице, дакле до изоловане и отргнуте индивидуе, која тако отуђена постаје апсолутно сама у “усамљеној гомили” (Дејвид Ризман) и постаје најлакши плен условљавања и подљдског преваспитавања.
Већ је и механичка природа модерног друштва потпуна супротност традиционалној органској заједници. Тенденције толико слављеног “друштвеног развоја” заправо регресивно воде, све очигледније, замашније и брже, ка новом али сенилном варварству. Овде је на неделу широка акција да се и такво дебилно те изопачено друштво лиши последњих остатака природних међуљудских веза и солидарности.
Истовремено с тим процесом разарања, снаге субверзије растварају и уништавају државу таквог друштва, која губи део по део не само суверенитета већ и елементарних дужности, надлежности и одговорности. Већ је потпуно јасно да слободни зидари “мондијалистичке” гробнице људске врсте настоје претворити државу у неку врсту јавног сервиса и контролора вештачки подстицаног свеопштег друштвено-економског рата свих против сваког. У питању је логична консеквенца свођења човека у кострети економске животиње: све остало што човек поседује као врлине и вредности које се противе таквим костретима – не само да је сувишно већ је и непожељно и забрањено.
Ми преживаљавамо светску акцију нихилизма, која већ свуда и несметано убија Бога у човеку, односно божанску природу човека, онај платонски nous, ум просветљен од Неба што нам омогућава да усправно ходамо, мислимо и деламо. У складу са прогоном и затомљавањем духовних и културних и етничких врлина и вредности човека – забрањено је и помињати а камо ли ревандицирати права нација на великим форумима светске “над-владе”, од КЕБС-а до ОУН. Таква, национална, духовна, културна и етничка права и одговарајући захтеви противурече пројектима угуравања људског елемента у штенару, где човек има право једино на тихи лавеж, или пожељније, на цвиљење.
Када се месијански интонирана а сасвим испразна реторика светске медијске буке и дреке “мондијалиста” у одбрану тобоже угрожених “људских права” преведе у термине конкретних захтева и потреба – онда испада да је ту превасходно реч о правима на корупцију или подривање преосталих отпора “новом светском поретку”, од права хомосексуалаца на “педерску власт” (gay power) и права велетровачких компанија на пропагирање и ширење генетски модификоване “франкејнштајнске хране” те наркотика и халуциногена – до права одређених националних мањина на сепаратизам. Та заглушна харанга у корист афирмације речених “људских права” циља да засени, заведе и одведе простоту већ кретенизованих маса “планетарног села” далеко од стварних и позитивних права и слобода, до права националних држава, традиционалних култура, до права на људскост и достојанственост.
Тако се и у осветљеном домену врши преокрет природног поретка вредности и величина: инфериорно постаје супериорно, а супериорно бива подвргнуто инфериорном, мање превладава веће а партикуларни интереси тријумфују над општим, партија над целином. Изопачење бива проглашено узором а природност бива проказана као аномалија, болест стиче привилегије а здравље се кажњава и прогони.
Док пишем ове редове, иза кулиса Савета безбедности води се огорчена борба за преображај те установе и ОУН у пука средства интервенције комесара “новог светског поретка”, свуда где је потребно, под исприком одбране “људских права”. Према замишљеном сценарију злоупотребе, о такозваним “злоупотребама људских права”, прву и последњу реч треба да кажу закулисани жреци “мондијализма”. То је само последњи у низу безбројних примера који разоткривају истинску, тоталитарну и неоробовласничку природу “слободног света”. Искошени зраци “сумрака Запада” разобличују обмањивачки смисао основних начела тог света, од тријаде “слобода, братсво и једнакост” до “међународног права” и “демократије”.
Словенским народима прети ново и још горе ропство. Тежину те претње посебно увећава чињеница разоружаности и неспремности словенских народа да се ваљано одупру новом циклусу поробљавања и израбљивања. У свим словенским државама или псеудодржавама током ХХ столећа, власт су држали туђински злочинци и “интернационалистички” опредељене псеудоелите, увек и свуда спремне да издају и предају интересе народа. У условима посткомунизма, те псеудоелите су само промениле рекламне називе и слогане на фасадама своје власти, као и идеолошка покрића властодржачког насиља и злоупотребе. За разлику од квазикомунистичке или реал-социјалистичке идеологије, која је од псеудоелита изискивала мучна и вешта прикривања пљачкашких операција – идеологија либерал-капитализма оправдава и омогућава неприкривену и отворену провалу пљачкашких нагона. Сад је већ и простима паметима јасно да је пређашњи “интернационализам” био само подврста или само пуко средство “мондијализма”, чију идеологију актуелне, властодржачке псеудоелите без зазора исповедају. Најстрашнији терет претњи подноси руски народ, јер су туђинске и отворено русофобске снаге већ овладале свим битним коридорима и местима одлука у лавиринтима власти. Утисак безнађа продубљује сазнање да су и главни медији јавних комуникација, односно производње “јавног мњења”, под сувереном контролом русофобских снага.
Ипак, сву наду ваља положити управо у то безнађе, које изискује радикалне, ванредне и сасвим хетеродоксне акције за спас Русије од новог ропства. Од успеха или неуспеха таквог ослободилачког против-покрета патриотских снага Русије зависи не само судбина словенских народа и словенских заједница већ и судбина света. Речено речима песника Џона Дана, ту се одлучује да ли ће човек постати мањи од мрава или нешто више од човека.
Све анализе стања потпуне развлашћености и потчињености руског народа у условима посткомунизма указују на само један али магистралан пут спаса и препорода. То је пут ослободилачког јуриша уједињених патриотских снага, који мора мобилисати све расположиве енергије и елементе, од духовне и културне до армијске сфере, односно до њеног здравог језгра, где су очувана наслеђа витешког ethosa мишљења и акције. Јасно је да такав ослободилачки јуриш мора бити наоружан и сопственом, словенском алтернативом, словенском идеологијом заједништва и државности. Насупрот западњачком моделу механичког друштва, пуког квантитативног збира индивидуа, у рату свих против сваког, насупрот тог неорганског и вештачког система, који се распада – неопходно је рехабилитовати и постварити систем веродостојне, квалификоване и и непосредне демократије.
Извор: Нови стандард
